Karlo Roveli je vodeće ime u oblasti kvantne gravitacije. Njegova popularna naučna knjiga „Sedam kratkih lekcija iz fizike“ prodata je u više od milion primeraka širom sveta, a njegova najnovija knjiga „Poredak vremena“ – koja opisuje bizarnu prirodu vremena iz ugla fizičara – dobila je pozitivne kritike.
Prateći uspeh „Sedam kratkih lekcija iz fizike“, kako ste pristupili pisanju „Poretka vremena“?
Kada sam otkrio da imam brojne čitaoce osetio sam neku vrstu pritiska i nisam hteo da ponavljam formulu, pa sam oklevao pre nego što sam počeo ponovo da pišem. Pomislio sam: „U redu, ako ljudi hoće da slušaju, ne moram da pravim kompromis, rado ću rizikovati i pokušati da napišem priču o onome što je za mene bio najfascinantniji problem i izložiću sve što razumem i ne razumem u vezi sa njim“. Jednom kada sam ušao u štos, išlo je lako. U suštini, želeo sam da uputim čitaoca onako kako bih uputio i prijatelja.
U „Poretku vremena“ razlažete poznatu ljudsku predstavu o vremenu. Da li ste osećali da vas jezik sputava?
Definitivno jesam. U fizici koristimo matematiku, tako se prevazilazi jezik. Jezik je dobar za priču o stvarnosti, ali je takođe nepouzdan jer čovek rizikuje da ga koristi bez razmišljanja o tome šta u stvari izgovara. Kada pokušate da pričate o vremenu, sve je dobro dok pričate o našoj uobičajenoj predstavi o vremenu. Ali čim pokušate da govorite o različitoj vremenskoj strukturi svemira, jezik jednostavno zataji... pa sam se velikim delom, pišući knjigu, borio sa jezikom.
Da li morate da žrtvujete matematičku preciznost kada pišete knjige o fizici?
Ne možete da se bavite fizikom bez matematike; matematika nam omogućava da izvedemo kvantitativne rezultate i predviđamo, a to ne možemo rečima – ili bismo mogli, ali bi to bilo mnogo komplikovanije. Galileove knjige nemaju određenu matematiku, sve je u rečima, ali sada možemo da preobratimo jednu Galileovu ispisanu stranicu u red matematike. Time se gubi na preciznosti, ali se zato stiče bogatstvo poezije i vizuelnih predstava.
Mogao bih da kažem da je Zemlja poput pomorandže: možete da šetate po njoj i da se vratite na istu tačku. Suština je ista kao da odete pred tablu i napišete jednačinu: x2+y2+z2=1. Ali kada pogledate u jednačinu, da li stvarno vidite sferu? Potrebno je dosta vizuelne intuicije. Mislim da jezik i reči upotpunjuju i objašnjavaju ono što je skriveno u jednačinama.
Da li postoji dosadna fizika ili se fizika predstavlja na dosadan način?
Ako ću da budem iskren, da, postoji dosadna fizika, svakako! Ali, naravno, nešto što je nekome užasno dosadno nekom drugom nije, tako da je to stvar ukusa. Imam kolege koje opčinjavaju stvari koje ja smatram dosadnima, a možda bi to moglo da se kaže i za moj rad.
„Poredak vremena“ je živahna i poetična knjiga u koju ste utkali mnogo sebe, što je neobično za knjigu o fizici. Da li postoji nešto posebno zbog čega fizičari imaju averziju prema kreativnom pristupu u pisanju?
Da. Rečeno nam je da u nauci moramo da budemo precizni, moramo da budemo racionalni, da se klonimo nepreciznosti i emocija, što rezultira time da se čovek oseća kao da mora suvoparno da se izražava inače to nije nauka.
Mislim da postoji veliki nesporazum; neki Galileovi tekstovi su neverovatno živi i puni emocija. Nije da fizičari ne gaje osećanja prema onome što rade. Naravno da ih imaju, inače ne bi provodili besane noći u računaju i eksperimentisanju. Ali potičemo iz kulture koja nam govori da racionalnost treba da bude hladna, što je tačno jer ne treba da budemo zavedeni emocijom. Ali nije tačno da stvari postaju jasnije ako se skrivaju emocije. U suštini, upravo je suprotno.
Fejnman je bio fantastičan učitelj; kada je on predavao nešto, prosto je prštao od entuzijazma – svog entuzijazma, svoje radosti, svog besa zato što ne razume. Komunikacija se odvija na emocionalnom nivou jer tako najbolje komuniciramo, naročito o teškim temama. Kod teških tema moramo da koristimo i metafore, moramo da koristimo vizuelna sredstva; tako učimo.
Da li se podela između umetnosti i nauka smanjila tokom Vašeg života?
Sve je veći trend reći da je podela veštačka. Podela postoji jer postoje različite tehnike i to je u redu, naravno (...) svako ima sopstvena oruđa. Ali cilj (umetnosti i nauke) je zajednički – i jedna i druga razvijaju konceptualna oruđa za razumevanje sveta i kako na najbolji način da damo smisao onome što je oko nas.
Postojala je jaka podela, naročito u pedesetim (...), pa su šezdesetih i sedamdesetih ljudi shvatili da ne možemo da razumemo svet pomoću odvojenih delova, već da treba da imamo globalno razumevanje, inače su odvojeni delovi nezadovoljavajući. Veoma je nezadovoljavajuće posedovanje jednačina o svetu koje izostavljaju stvari koje su nam važne i isto tako je veoma nezadovoljavajuće čitanje poezije ili razmišljanje o psihologiji i verovanje da sve postoji nezavisno od fizičkog sveta. Svi živimo u jednom te istom svetu, i imamo različita oruđa da se poistovetimo s njim.
Šta možemo da naučimo o nama samima razumevajući koncepte opisane u „Poretku vremena“?
Sve više razumemo da je ono što zovemo vreme veoma povezano sa nama samima. Zato mislim da se fizički zadatak – fizičko istraživanje prirode vremena – i pokušaj razumevanja svesti približavaju jedan drugom. Zato u zaključku knjige govorim o nama i našem strahu od smrti. Vreme nam je blisko; živimo u vremenu, ali je vreme izvor naše radosti i tuge.
Naravno, knjiga o fizici ne otkriva smisao života niti daje savete kako da budete manje tužni i više smireni. Ali mislim da treba da sastavimo sve delove i da shvatimo ono što nam nauka govori, a govori nam da smo sačinjeni od ove vremenitosti, a vreme smo smislili mi.
Autor: Hilari Lemb
Izvor: eandt.theiet.org
Prevod: Đore Radusin