Kazna u potrazi za zločinom – „Proces“ Franca Kafke, 100 godina kasnije

„Knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“, napisao je dvadesetogodišnji Franc Kafka svom prijatelju Oskaru Polaku 1904. godine. Tipičan kafkijanski prizor: zamišljam cepin kako se svojim oštrim, metalnim vrhom zabada u ogromnu ledenu površinu, dok se tanke, krivudave pukotine šire u svim pravcima.

Takav udarac, takvo razbijanje krute površine stvarnosti, iznedrilo je jedan od najvećih romana ikada napisanih – „Proces“ – i svetu podarilo jednog od najupečatljivijih književnih likova, Jozefa K., višeg bankarskog službenika osuđenog na tragičnu sudbinu.

Radnja romana počinje iznenada: jednog jutra K. se budi i u svojoj spavaćoj sobi zatiče dvojicu nepoznatih muškaraca koji ga, bez ikakvog objašnjenja, hapse. Na kraju biva osuđen na smrt zbog zločina o kojem ne zna ništa, od sudije kojeg nikada nije ni video.

Ovaj roman objavljen je 26. aprila 1925. godine, i sto godina kasnije odjekuje poput udarca sekire. Osećaj koji izaziva može se predstaviti jednom rečju: „kafkijanski“, terminom koji je postao podjednako poznat kao i sam Kafka.

Roman je nastajao između 1914. i 1915. godine, dok je Kafka bio u ranim tridesetim. Kao i druga dva njegova romana – „Amerika“ (poznata i kao „Čovek koji je nestao“) i „Zamak“ – ostao je nedovršen. Kafka je bio perfekcionista, često sumnjao u umetničku vrednost svojih dela, što potvrđuju i njegovi dnevnički zapisi. Za života je objavio tek dve zbirke priča, nekoliko odlomaka i novelu „Preobražaj“, koja je tada prošla gotovo nezapaženo.

Da nije bilo intervencije Maksa Broda, Kafkinog bliskog prijatelja i izvršioca testamenta i književne zaostavštine sada slavnog pisca, možda nikada ne bismo čitali njegove romane. Nakon Kafkine smrti od tuberkuloze 1924. godine, Brod je odbio da ispuni njegovu želju da se rukopise unište, na našu veliku sreću. „Proces“ je prvi roman objavljen posthumno, a ubrzo su usledili i ostali.

Kafkijanska stupnjevitost

Češki pisac Milan Kundera, čiju je mladost obeležio staljinistički komunizam, opisao je „kafkijansko“ kao stanje nemoći, stanje zarobljenosti unutar beskonačnog lavirinta. On je u „Procesu“ prepoznao inverziju „Zločina i kazne“ Dostojevskog – posredi nije zločin koji biva kažnjen, već kazna koja traga za zločinom.

Poststrukturalisti Žil Delez i Feliks Gatari videli su u Kafki začetnika ideje o „neobirokratiji“ – beskrajnom nizu hodnika, kancelarija i odeljaka – prelazu sa arhaične imperijalne birokratije na savremenu. Kafkinu viziju sveta smatrali su toliko snažnom da su je ugradili u svoje uticajne teorije o kapitalizmu i šizofreniji.

Stravična sudbina Jozefa K. vrhunac dostiže u anonimnom gradu, najverovatnije inspirisanim Kafkinim rodnim Pragom. Austrougarska ornamentika grada ogoljena je do sirove, protobrutalističke osnove, stvarajući izuzetno upečatljiv ambijent. Malo je pisaca koji su sa tako skromnim opusom pružili toliko neobičnosti, strahopoštovanja i psihološke snage.

Veći deo radnje romana odvija se u otmenim pansionima, bankarskim kancelarijama, oronulim stambenim zgradama, zapuštenom umetničkom ateljeu i kamenolomu, gde svi nose osećaj skučenosti i nelagode. Čak i katedrala, možda najgrandioznija lokacija, prikazana je u tamnim, mutnim tonovima.

Koristeći ove naizgled jednostavne elemente, Kafka uspeva da izgradi prostrane panorame, grandiozne pejzaže, i to sve unutar uma. To je fantazmagorija sastavljena od opipljivog – Kafka opisuje sve majstorski precizno – ali istovremeno deluje kao da je oblikovana od neke vrste tamne materije, same suštine svesti: čulnih podataka koji su onoliko bliski umu koliko to čula mogu da budu, ali koji se istog trena rasplinjavaju, da bi se odmah preoblikovali u novu prostoriju, novu kancelariju, novi atelje.

Kroz susrete sa raznim likovima – stanodavkom, ljubavnicama, kolegama, ujakom, advokatom, slikarom, sveštenikom – K. otkriva različite strane svoje ličnosti: učtivost i prezir, uglađenost i razuzdanost, osećaj nepravde i letargiju.

Međutim, K. nije paranoičan. Iako je paranoja ključna tema u „Procesu“ (i za „kafkijanizam“), ona se manifestuje na mnogo širem planu, a ne samo na nivou pojedinca.  Njegova prva reakcija na hapšenje puna je neopravdanog optimizma. Ne boji se nevidljivih sila, već često deluje ratoborno i cinično, čime sam sebi smanjuje šanse.

U Kafkinom svetu sam svet je iracionalan i zlonameran – mašina za proizvodnju paranoje. K. pokušava da ostane priseban u svetu koji je poludeo. Jedan od načina na koji to čini jeste odbijanje usvajanja vrednosti izopačenog sistema. On je ubeđen u svoju nevinost i ne propušta nijednu priliku da to jasno istakne. Njegova naivnost pred sudom predstavlja njegovu čistotu.

Sud u romanu funkcioniše kao izopačeni sistem čiji se delovi otkrivaju samo u fragmentima. Kancelarije se nalaze u neobičnim prostorima, saslušanja su farsična, dokumenti kruže beskonačnim administrativnim petljama, a presude su unapred određene.

„Proces“ obiluje apsurdnim humorom, optičkim varkama i manipulacijama prostorom. U njemu se naziru i elementi onoga što će kasnije biti poznato kao nadrealizam. Na primer, kada zaljubljena supruga sudskog službenika pokuša da zavede K.-a, pokazuje mu svoju ruku i otkriva da su joj dva prsta skoro do vrhova povezana spojnom kožicom.

Iako je sam sud retko prikazan, prisutan je preko svih njegovih posrednika i njihove beskrajne rasprave o načinu na koji funkcioniše. K.-ov advokat, gospodin Huld, koji je prikovan za krevet, opisuje hijerarhiju i stupnjevitost suda kao „beskonačne i njih ni upućen čovek ne može da sagleda“.

Putem iscrpnih monologa, Huld objašnjava beskonačno odugovlačenje sudskih procesa. Izveštaji mogu biti napisani, ali njihova realizacija biva stalno odlagana zbog niza razloga. Čak i ako budu predati, obično završe kružeći sistemom u velikim beskonačnim petljama bez ikakvog konačnog ishoda.

Titoreli, sudski slikar kod koga je K. poslat da bi pogurao vlastiti slučaj (iako ovaj nema nikakav zvanični položaj u sudu), iznosi detalje o zakulisnim radnjama u sudu. Objašnjava da je neophodno lobiranje sudija kako bi se uticalo na krajnji ishod. Titoreli ističe da se presude uvek završavaju proglašenjem krivice, ali ne nužno i smrtnom kaznom.

On savetuje K.-a da prizna krivicu, ali da odabere opciju pri kojoj se izricanje konačne presude odlaže, možda i zauvek, a možda i ne, jer nema nikakvih garancija. Njegov slučaj bi mogao biti ponovo otvoren u bilo kom trenutku, što bi dovelo do najtežih posledica, a možda ne bi bio otvoren nikada više  – ko bi to mogao znati?

Kako da se sve obeshrabreniji K. izbori sa tako opasnim svetom i prihvati njegove sulude zakone? U pretposlednjem poglavlju sveštenik mu nudi moguće rešenje: „ne mora se sve smatrati kao istina, dovoljno je da se smatra kao potreba“.
K. mu odgovara: „Žalosno mišljenje [...] Od laži se gradi poredak u svetu.“

Dijalektika neprosvećenosti

Najveći udarac dolazi na kraju – K.-ovo pogubljenje. Bez objašnjenja, bez smisla, poput ritualnog žrtvovanja lišenog svrhe. U noći pred 31. rođendan, godinu dana nakon hapšenja, dvojica dželata odvode ga u napušteni kamenolom i, pod mesečinom, ubijaju ga nožem.

Ovaj svet nije samo svet laži i gubitka razuma, već i svet koji se aktivno suprotstavlja razumu. „Proces“ pokazuje kako se i u idealima prosvetiteljstva može skrivati mračna sila koja uništava bez razloga. Završna rečenica – K. umire „kao pseto“ – otvara viziju moralnog pada u stanje za koje smo verovali da je prevaziđeno.

Kafka je verovao da treba čitati samo knjige koje nas „ranjavaju ili probadaju“. Sto godina kasnije „Proces“ to i dalje čini. Uvek kada moć postane oruđe izopačenih zakona i hirova, nalazimo se u kafkijanskom svetu. A Kafkino delo nam pomaže ne samo da se trgnemo iz dubokog sna – već i da ne postanemo slepi.

Autor: Entoni Makris
Izvor: theconversation.com
Prevod: Kristijan Vekonj