U srednjem veku su žene bile prikazivane, ali se se njihov glas nije mogao čuti, bar ne kada je reč o književnosti. Kristina de Pizan, međutim, nije podlegla tom trendu.
Rođena 1364. godine u Veneciji, Kristina je bila kćerka dvorskog astrologa Tomasa de Benbenta de Pizana. Odrastajući na dvoru francuskog kralja Šarla V i uz oca intelektualca, neprestano je bila u dodiru sa najrazličitijim temama, kao i sa ogromnom bibliotekom, tako da se obrazovala na nekoliko jezika, izučavala humanističke nauke i književnost.
Ipak, kao dobra srednjovekovna žena iz višeg staleža, udala se veoma mlada (sa samo 15 godina) i zasnovala porodicu. Nakon što joj je preminuo otac, a nekoliko godina kasnije i suprug, ostala je sama i morala da vraća očeve dugove i izdržava porodicu, kao i svoju majku i nećaku. Kako bi u svemu tome uspela, okrenula se pisanju.
Počela je da piše balade i privukla pažnju dobrostojećih pokrovitelja poput Luja I, kao i Filipa Odvažnog i Jovana II Neustrašivog, koji su bili vojvode od Burgundije. Ženski pisac je u to vreme bila novina i nekoliko klijenata joj je tražilo da napiše pesme o njihovim ljubavnim avanturama. Pored toga, napisala je i biografiju kralja Šarla V koja je objavljena 1404. godine. Ipak najpoznatija je bila po svom poetskom stvaralaštvu u kome je često ispoljavala sopstvenu tugu zbog smrti supruga.
Dela po kojima je ostala najupamćenija su „La cité des dames“ („Grad dama“) iz 1404. godine i „Le livre du trésor de la cité des dames“ („Knjiga o blagu Grada dama“) koja je objavljena naredne godine. Prva se smatra jednim od prvih feminističkih tekstova i još uvek se izučava i na srednjovekovnim i ženskim studijama.
U „Gradu dama“ De Pizanova je koristila govorni francuski jezik i time je učinila pristupačnijom od ostalih knjiga pisanih na latinskom. Pisana je kao odgovor na poznato delo dvorske književnosti „Roman o ruži“ Žana de Muna. Ona dovodi u pitanje de Munovu sliku žena stvarajući alegoričan Grad dama. Poznate žene iz istorije žive u Gradu dama što, poprilično doslovno, i čini njenu knjigu. Svaka od ovih žena postaje deo temelja ovog izmišljenog grada isto koliko i njeni stavovi – žene moraju biti vrednovane u društvu i zaslužuju da se obrazuju.
Mnogo velikih žena se nalazi u njenom delu, uključujući Minervu, kraljicu Šibe, Izidu, biblijske žene poput Ester i Rebeke, mitološke junakinje Meduza i Jelena Trojanska, kao i mnoge druge žene i svetice poput Device Marije i svete Sesilije.
Knjiga sadrži i raspravu između De Pizanove i tri vrline - Razuma, Iskrenosti i Pravednosti. One pomažu u stvaranju temelja i kuća i odlučuju o tome ko će živeti unutar zidina grada. Svaka od žena oličenje je pozitivnog uticaja koji su žene imale na društvo.
Kada se razmišlja o poznatim feministkinjama, imena poput Glorije Stajnam i Beti Bridan će sigurno pre pasti na pamet nego ime Kristine de Pizan. Ali ona je bila žena potpuno drugačija od većine svojih savremenica. Verovatno je da su se neke žene (a moguće i po koji muškarac) slagale sa njom, ali o tome nisu govorile ili im to jednostavno nije bilo dozvoljeno.
Kao u slučaju Malale Jusufzai, podrška slobodoumnog oca da se obrazuje dozvolila je De Pizanovoj da se oglasi i da je čuju, da piše, i da bude feministkinja pre nego je ta reč uopšte nastala. Kristina de Pizan je dokaz da feminizam nije ništa novo i da su se žene vekovima borile za ravnopravnost.
Izvor: thevintagenews.com
Prevod: Dragan Matković