U knjižari Delfi SKC predstavljen je roman „
Tri hleba nasušna“, poetična priča o snazi porodične ljubavi i ženi koja odlučno traga za svojim korenima. O knjizi su, pored autorke
Slavice Mastikose, govorile i književnica
Ljiljana Šarac, urednica knjige Dubravka Dragović Šehović, i čitateljka Anita Tanasijević. Odlomke iz knjige čitale su glumica Slobodanka Boba Latinović i Slavičina ćerka Radmila Panzalović.
Književnica Ljiljana Šarac na početku je govorila o jezgrovitosti Slavičinog romana, na koju čitalac ne može da ostane ravnodušan.
„Dugo sam razmišljala sa čim da uporedim Slavičinu knjigu, jer je osećanja nekad teško opisati – kao što je teško opisati miris, ili melodiju. Slavičina knjiga je satkana od niza doživljaja, događaja, likova, sva je parcijalna, a onda je snažno upletena u jedno čvrsto jezgro i mene je podsetila na nar. To je jedna voćka, jedna lepota, jedno zadovoljstvo svih naših čula, a u naru se nalaze ona zrnca, koja su Slavičine sitne priče, anegdote, likovi, uspomene. Slavica kao da je u glavi imala jednu staru porodičnu fotografiju na kojoj su sve ličnosti, i one koje postoje i koje ne postoje, i koje su bile i koje tek dolaze na scenu, na jednom mestu, i ona u svojim sećanjima gleda tu fotografiju i spontano priča o svima koje na njoj vidi. Tako je ta spontana, lična, ispovedna priča prerasla u jedno čvrsto, kvalitetno, romaneskno tkivo. Slavica je ovom romanu dala sve što je imala – i setu, i iskustvo, i radost, i polet, i vrcavost, i duhovitost, i šarm. Ova knjiga je Slavičin otisak prsta.“
„Tri hleba nasušna“ je savršeno osmišljen roman, smatra urednica Dubravka Dragović Šehović .
„Slavica iz knjige i ta autobiografska priča zaista postoje, ali sve su to ipak književni likovi. Autorka im je neke osobine dodala, neke je ublažila. Ovo delo čitamo kao pravi roman. S druge strane, ovo je i društvena hronika, jer pratimo skoro ceo jedan vek, jednu porodicu, ali i mnoge ljude koji su sa tom porodicom bili u kontaktu. Ne možemo da kažemo da je to bilo drugo vreme i da su svi ljudi bili divni. Roman je realistično napisan. Nije to bajkovita priča o odrastanju jedne devojčice koja je imala ljubav. Ne, ovo je priča o teškom životu u posleratno doba. Često zaboravljamo taj period i imamo drugačije predstave o njemu, a to je bilo veoma teško i oskudno vreme. Ljudima nije bilo lako. Stvarala se zemlja na pepelu nečeg starog, pokušavale su da se zacele rane. Sve je to Slavica uspela veoma lepo da utka u celu priču i to je ono što joj daje specifičan pečat. Naravno, priča o porodici koju pratimo je glavna, ali je mnogo pričica koje se u nju ulivaju i koje daju kolorit romanu i na pravi način boje celokupno vreme. Volim vedrinu u delima, a to postoji u ovoj knjizi. Glavna junakinja Slavica je sve vreme optimistična, puna radosti, vere i nade.“
Čitateljka Anita Tanasijević uporedila je vreme u kome stasava sa vremenom opisanim u Slavičinoj knjizi.
„Svoju generaciju opisala bih kao veoma dramatičnu. Ljudi u romanu su imali mnogo razloga da gledaju na svet pesimistično, ali nisu to činili, uvek su na sve gledali optimistično i razmišljali kako će sve to proći. Mi smo mnogo pesimističnija generacija. Nama nestane internet i u panici smo šta ćemo sami sa sobom u narednih pola sata. Posle čitanja Slavičinog romana shvatila sam da danas previše pridajemo značaj nebitnim stvarima. Ljudi su ranije živeli mnogo skromnije, ali bolje, bili su prisniji. U nevoljama su se držali zajedno i to im je pomagalo. Danas smo otuđeni jedni od drugih. Roman je izuzetno zanimljiv, iako nema neke ’uvijene’ radnje, kao što je slučaj sa ’Preludijumom’. Knjiga ’Tri hleba nasušna’ je izuzetno zanimljiva, zato što će čoveku uvek najinteresantniji biti čovek i to kako on nešto doživljava. I zato je ovaj roman poseban.“
Slavica kaže da je roman „Tri hleba nasušna“ iznikao iz dnevnika njene duše.
„Pišući ovaj roman, otkrila sam da je tačna izreka da je čovek frula kroz koju Bog svira, jer postoje dve priče u ovoj knjizi koje nisam pisala ja nego moja ruka, u 48 sati, u bolnici, kada sam prvi put pustila kočnicu koja me je nekoliko godina mučila. Nisam bila ni svesna šta ja to pišem – plakala sam, smejala sam se, lečila sam se, a onda, kad sam se smirila i stavila tačke i na jednu i na drugu svesku, jer sam pisala u dve različite, shvatila sam da sam u jednoj svesci pisala o jednoj majci, a u drugoj o drugoj majci, i to su autentične priče koje se nalaze i u romanu. Tad sam otkrila da je ipak nešto rukovodilo mojim mislima i dozvolilo mi da razrešim zagonetku koju mi je život postavio. Celog života sam se spoticala o to da li, misleći na jednu majku, na moju biološku majku, koja se uznela na nebo u svojoj 22. godini sa nerođenim detetom, povređujem mama Maricu, koja me je prihvatila, dala mi dušu, srce, identitet i bila mi i više nego majka. Druga stvar koja me je mučila kad sam postala zrelija je to što sam se bojala da idem na grob moje mame, a onda sam se jednog dana isto upitala kako to da nikada svesno nisam zaplakala za njom i da li sam grešna zbog toga. Jer onog momenta kad sam rodila, posle duge borbe da postanem majka, kad su mi stavili ćerku Radmilu na grudi, pomislila sam da se tako moja mama Radojka osećala, ali istog trenutka me je zapeklo srce jer nisam pomenula mama Maricu. Pisanjem ovog romana spoznala sam da je ljubav prema majci Marici, koja me je odgojila, identična kao ljubav prema majci Radojki, koja me je rodila. One su se stopile. Mnogo me je kroz život bolelo kad kažu maćeha ili očuh, ježila sam se na te reči i zato sam ovaj roman posvetila svim ljudima koji su odgojili dečicu koja nisu njihova biološka. Još jednu stvar sam uspela da razlučim – ovo je priča o tri roditelja i tri žene.“
Knjigu „Tri hleba nasušna“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.