Roman prvenac teologa
Vukašina Milićevića „
Vaskrsenje“ predstavljen je 28. marta publici u knjižari Delfi SKC. O delu koje govori o čoveku, njegovom smislu, instituciji i apsurdu koji ih povezuje, ali i o Bogu i sumnji u njega, pored autora, govorili su i Igor Perišić, književni kritičar, i
Zoran Penevski, urednik knjige.
Penevski je na početku naglasio da je pred čitaocima uzbudljiv roman koji se lako čita, a zapravo ga prožimaju vrlo složeni slojevi: „Ovo nije roman koji raspravlja o filozofskim i religioznim temama, nego kroz priču daje odgovore, i to je umetnički najkvalitetnije. Zatim, tu je motiv odnosa muškarca sa svojim ocem, koji ovde može da se posmatra i hrišćanski i konkretno. Postoji i psihološki motiv druge šanse, jer čovek koji je vaskrsao u stvari možda može da krene iz početka i popravi ono što mu je u prethodnom životu bilo na stranputici. Roman nas suočava i sa društvenom stvarnošću jer pokreće pitanje ratnih zločina, funkcionisanja institucija, odnosa pojedinca i institucije, mafiju i politiku i njihovu spregu. Ali osnovni umetnički kvalitet, na čemu treba i graditi poverenje u Vukašina Milićevića kao sjajnog pisca i ubuduće, jeste sposobnost da se nosi sa svim tim stvarima a da to doživljavate kroz pravu umetničku, dobro struktuiranu priču.“
Perišić je izneo mišljenje da se „ovaj roman, barem u prvom naletu, neće čitati odvojeno od autorove biografije, koja je ponovo aktuelizovana. Nakon zabrane javnog govora, uzeo je ponovo stvar u svoje ruke i kroz književnost govori, kao pravi pobunjeni čovek, ili u njegovom slučaju pobunjeni teolog, o onome što mu je na duši i hrišćanskom srcu.“
Perišić smatra da je Milićević „uspeo kroz književnost da sprovede svoja najintimnija teološko-filozofska i egzistencijalistička promišljanja i da ih uplete u književni žanr trilera koji se prati sa uživanjem. Možda bih žanr ovog romana nazvao apsurdnim krimićem, čime nastavlja najbolju tradiciju svetske književnosti, kada je reč o romanu apsurda. Jer naš junak je Lazar V. i vi neminovno pomislite na Jozefa K. Ali za mene je najuzbudljivije bilo to kako se kroz žanr provuklo pitanje obesmišljavanje čovekovog života.“
Prema rečima autora, „Vaskrsenje“ je nastalo kao rezultat borbe sa demonima: „Demon je istovremeno onaj unutrašnji glas, karakter koji nam je i sudbina, ono što nas iznutra određuje, ali demoni su i oko nas, i kad se sukobe demon karaktera i ostali demoni, onda nastaje varnica. Smatram da je iz takve varnice nastala ova knjiga.“
Kako je otkrio Milićević, knjiga je plod duboke potrebe i teskobe: „Radi se o potrebi da proširim svoje biće, da ga objektivizujem i dam sam sebi odgovore na pitanja koja me muče otkad sam počeo da mislim. A svode se na dve opsesivne misli: Bog i samoubistvo. Ideja mi je da dovedem egzistenciju do zida i da vidim šta će da se desi. Mnogo je lakše uraditi to na polju fikcije kroz roman.“
Intelektualna inspiracija za roman „Vaskrsenje“ je stoička filozofija koja se bavila ovim pitanjem.
„Život čine odnosi sa ljudima. Čovek koji je opterećen, mračan, neoslobođen, neizražen, čovek je koji opterećuje i mrači druge. Mrak koji izbija iz ove knjige je, u stvari, mada zvuči paradoksalno, nastao iz ljubavi, iz želje da se ljubav oslobodi mraka, a da bi se to desilo, stvari se moraju nazvati pravim imenom, i to vodi do tog zida egzistencije“, rekao je Milićević, i dodao da je religija je u romanu prisutna na nekoliko nivoa: „Jedan očigledan nivo tiče se društvene funkcije religije u našoj realnosti, i tu sam bio brutalan jer zahteva brutalnost ovo što živimo. S druge strane, ja jesam hrišćanin, ali i neko ko misli da hrišćanstvo, čak i ako ostavimo po strani sve metafizičke aspekte tog verovanja, ima smisla. Hrišćanstvo iščitano i u ateističkom ključu i dalje ima smisla. Ja u tom ključu jesam i želim da budem hrišćanin. Taj hod po konopcu, ili bolje reći, žiletu, jer s jedne strane je apsurd, a sa druge strane hrišćanstvo ili ljubav.“