„Krajem XIX i početkom XX veka u panonskoj ravnici jedan zanat doživeo je procvat. Bio je to trovački zanat koji je donosio ogroman profit. Najbolji takav 'zanatlija' na našem prostoru bila je Ana Dee iz sela Vladimirovca, poznatija kao baba Anujka. Ona je vračala, trovala, varala i pljačkala lakoveran i nesrećan svet, a smatra se da je njenom krivicom umrlo oko pedeset ljudi, dok neki misle da broj stradalih premašuje sto. Za razliku od direktnih trovača, njen je posao bio donekle lagodniji, jer često nije ni znala kako žrtva izgleda, ni kako se zove. Njeno je bilo samo da zna kakvog je zdravlja i težine onaj koji pravi 'problem', i da za dobre pare proda svoj čudesni napitak, svoju 'bajanu vodicu'“. Ovo je sažetak nove knjige profesora doktora
Šimona A. Đarmatija – „
Baba Anujka – Banatska veštica“.
Autor knjige rođen je 1952. godine u Zrenjaninu. Studije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu završio je 1975. gde i sada živi i stvara. Osim na svojim, radio je i kao koautor velikog broja univerzitetskih udžbenika, monografija, naučnih i stručnih radova, feljtona, članaka. Učesnik je mnogih televizijskih ostvarenja. Najpoznatije knjige su: „A u srcu Banat“, „Tajna poslednjeg gutljaja – Otrovi, trovači i otrovani“, „Razorne sile“, „Starinski zidni sat u ulici Uroša Predića“, „Otrovni Šekspir – Šekspirovi otrovi“, „Marijaš, poslednji banatski razbojnik“, „Trovanja u Torku“, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji“, „Hajdučka vremena u Srbiji“. Osim za odrasle, piše i za decu. Najpoznatiji njegovi naslovi su: „Ekokolologija“ i „Imate li kefalo“ (više izdanja).
U intervjuu za portal „I love Zrenjanin“ razgovarali smo o novom delu, razlozima koji su ga motivisali da piše o prvom serijskom ubici u Srbiji. Saznali smo i kako se odvijalo prikupljanje građe za knjigu i zašto je baš zločin trovanjem bio interesantan za istraživanje.
Zbog čega ste odlučili da objavite knjigu o Baba Anujki?
Pričom o baba Anujki iz Vladimirovca (nekada Petrovo Selo) sam počeo da se bavim pre desetak godina, tačnije odmah po završetku knjige o otrovima, trovačima i otrovanima pod naslovom „Tajna poslednjeg gutljaja“. Prilikom prikupljanja građe za pomenutu knjigu, u knjizi „Lečenje biljem“ akademika Jovana Tucakova, naišao sam na ime baba Anujke za koju je napisano da je trovala ljude semenom tatule. Ovi redovi o njoj su za mene, Banaćanina, bili dovoljno inspirativni da se više posvetim liku i delu ove starice. Vračare i trovačice. Posebno me je zainteresovala tatula koja me je zapravo vratila u detinjstvo, u odrastanje u Novosadskoj ulici gde je tatula, pre nego što je ulica asfaltirana, slobodno rasla. Gde smo njeno crno, sitno seme, mi tupavi derani iz dosade grickali ne znajući da se u njoj nalaze halucinogene supstancije. Ne znajući da isto seme „đavolje trave“ narkomani koriste u nedostatku droge i da može izazvati smrt.
Na tatulu sam u vremenu razmišljanja o knjizi naišao i u baštici mog, sada već nažalost pokojnog, dobrog komšije i autoelektričara Ace. Možete misliti kako je to prelep primerak bio. Možete misliti kako izgleda korov kada se okopova i redovno zaliva. Kada sam upitao Acu, proveravajući da li zna kakva je to biljka u baštici, kakvo je to cveće, on mi je ne pridavajući istom neki naročiti značaj rekao je da ne zna i da je ta baštica u nadležnosti njegove žene Ilone. Naravno, objasnio sam mu o čemu se radi, ne izostavljajući ni baba Anujku. Kada sam narednog dana došao po kola, tatula je bila posečena.
Drugi važan momenat koji me je opredelio da pišem o baba Anujki, bio je taj što o njoj, koja se često pominjala kao najveća vračara na ovim prostorima, zapravo nije bilo verodostojnih podataka. Bilo je zapravo malo podataka koji su se ponavljali i vrteli u raznim člancima.
Šta ćemo novo saznati o ovoj starici kada pročitamo knjigu?
O baba Anujki su u poslednje vreme mnogi pisali i govorili. Uglavnom se radi o izmaštanim stvarima. Počevši od njenog rođenja, udaje, broja dece i smrti. Čak su neki „stručnjaci“ u posebnim TV emisijama govorili o tome da bi valjalo prekopati dvorište njene kuće i da bi se tom prilikom sigurno našle kosti brojnih njenih žrtava. U ovoj knjizi mogu se naći podaci koji se zasnivaju na sačuvanoj arhivskoj građi o njoj. Bez ikakvog senzacionalizma. Mogu se naći podaci o njenim godinama koje se ne poklapaju sa onima sa kojima se do sada baratalo. Podaci o njenom mužu, deci, boravku u zatvoru i povratku kući.
Da li se knjiga oslanja samo na činjenice ili u njoj ima i umetničkih momenata?
Knjiga se zasniva samo na činjenicama. Ali je život baba Anujke zapravo jedan neverovatno uzbudljiv roman kojem ne treba ništa dodavati. To je knjiga koja nas vraća u neka minula vremena. U Banat. U prostor koji je samo naizgled bio idiličan jer su se u njemu dešavala mnoga zločinstva o kojima se malo zna. Nažalost, nadležni su propustili da razumeju između ostalog i turistički potencijal koji pruža baba Anujka. Njena kuća, umesto da bude otkupljena od strane opštine Vladimirovac i pretvori u svojevrsnu atrakciju, prodata je za oko 6.000 evra čoveku koji je kuću bez ikakve sentimentalnosti srušio i na njenom mestu izgradio novu. Tako je šansa da se kuća baba Anujke pretvori u turističku destinaciju propala. Šta je time propušteno, možda će se moći bolje sagledati kada se film o njoj, koji se priprema po scenariju i u režiji Ivana Rakidžića iz Pančeva završi.
Koliko vam je vremena bilo potrebno da napišete knjigu? Tu mislim od ideje preko prikupljanja građe, pisanja, do objavljivanja. Kako je izgledao čitav taj proces?
Baviti se minulim vremenima nije ni malo lak ni jednostavan posao. Potrebno je bilo obilaziti istorijske arhive u Banatu, Beogradu, razmenjivati mejlove, slati dopise. Pregledati mnoge stare, memljive knjige. Konkretno, pregledao sam knjige krštenih, venčanih i umrlih Rumunske pravoslavne crkve od 1805. godine pa sve do negde 1940. godine, sve da bih povezao učesnike priče i napravio svojevrsno porodično stablo porodica Draksin i Dee. Veliki problem je pričinjavala činjenica da je baba Anjujka – Ana Draksin bila udata za Nemca Jozefa Dee i da su podaci o njihovom venčanju, verovatno zabeleženi u katoličkim crkvenim knjigama, netragom nestali u vrtložnom periodu posle Drugog svetskog rata. Kada je knjiga konačno napisana, krenula je potraga za izdavačem. I to je prilično trajalo. Na svu sreću, Laguna je bila ta koja je uočila potencijal knjige. Posle je manje više sve išlo rutinski.
Da li ste tokom rada na knjizi o baba Anujki saznali nešto što vas je iznenadilo i što niste očekivali?
Rad na svakoj knjizi donosi iznenađenja. Tako sam došao do podataka da se u periodu od 1811. do 1850. godine rodilo 12 devojčica koje su se zvale Ana Draksin. Isto tako, bilo je dosta Ana Draksin koje su to postale udajom, jer je porodica Draksin bila jedna od porodica sa najvećim brojem članova u Petrovom Selu. Međutim, samo je jedna od njih bila vračara Ana Dee.
Rad na knjizi omogućio mi je da dosta saznam i o načinu života i nažalost o tome koliko je tuberkuloza bila opasna bolest u XIX veku i kasnije. U nekim knjigama umrlih stranice su popunjene imenima dece, mladih devojaka i momaka, i starijih ljudi koji su umrli od ove bolesti. Čitave porodice su iskorenjivane. Naravno, kada je počela redovna i obavezna vakcinacija, broj umrlih od tuberkuloze se znatno, znatno smanjio. Možda bi bilo korisno upoznati sa ovim podacima one koji izražavaju sumnju u efikasnost vakcina ovih naših dana.
Autor ste mnogih knjiga. U dosta njih tema je otrov, trovanje… Koliko su te knjige međusobno slične ili različite i zbog čega interesovanje baš za ovu temu?
Trovanja kao zločinstva manje-više imaju svoju matricu. U tom pogledu nema nekih većih razlika među slučajevima i knjigama. Naravno, ako se izuzmu mesto, akteri, vrsta otrova i okolnosti koje su doprinele trovanjima. U velikom broju slučajeva truju žene. Muževe, ljubavnike, ponekad i sopstvenu decu. Žene su te koje sumnjaju u sopstvenu fizičku snagu i strahuju da će biti u eventualnom sukobu sa muškarcem nadjačane. Zato primenjuju suptilne metode, u koje svakako spadaju i trovanja. Žene su te koje pripremaju i dele hranu. A zašto interesovanje baš za ovu temu, samo trovanje je odvajkada bilo interesantno i tajanstveno i u vremenu kada nauka nije bila dovoljno razvijena složeno za dokazivanje. Drugi ne manje važan momenat je taj što sam po osnovnom obrazovanju hemičar.
Da li se i koliko knjiga o baba Anujki razlikuje od svih njih?
Baba Anujka je bila vračara i trovačica. Pošto je na kraju osuđena zbog trovanja knjizi sam prišao upravo sa tog aspekta, pišući u uvodnom delu o velikim aferama trovanja kod nas i u našoj ne tako dalekoj okolini. Treba, međutim, reći da baba Anujka nije bila jedina sa dva zanata. Možda je samo bila najpoznatija, najuspešnija i najdugovečnija. Naravno, napisao sam i posebnu knjigu o vračarama, nadrilekarima, vampirima i zli dusima a pripremio sam rukopis o banatskim trovačicama i trovačima. Uostalom, sve moje knjige i rukopisi se kreću u oblasti kriminala, koji je oduvek interesovao čitaoce. Njihov interes ni danas ne jenjava. Uostalom, o tome najbolje svedoče krupni naslovi na naslovnim stranama mnogih današnjih listova.
Pišete i za decu. Za koga je teže stvarati – za male ili velike čitaoce? Ko je zahtevniji? Kako birate teme za decu?
Za decu sam počeo da pišem kada smo dobili našu decu. Ona su bila ta na kojima sam testirao teme. Tako je nastala, slobodno mogu reći, čuvena knjiga Imate li kefalo? koja je doživela više izdanja. S druge strane, kao univerzitetski profesor, imao sam prilike da uočim neke nedostatke u obrazovanju studenata pa sam pokušao da iste, pišući za decu, otklonim. Siguran sam da je za decu daleko teže pisati. Osetljiv je to uzrast i mora se biti izuzetno obazriv da se ne napravi greška.
Šta bi bila Vaša poruka svima nama, potencijalnim čitaocima vaših dela?
Čitajte, čitajte mnogo, obrazujte se i sledite svoje snove. Život je tako tajanstvena, čudesna i jednokratna pojava.
Izvor:
ilovezrenjanin.com