Knjige koje deca vole

Prema rezultatima poslednjeg PISA testiranja 40 odsto petnaestogodišnjaka u Srbiji funkcionalno je nepismeno. Javnost se zabrinula zbog posledica ove pojave, zbog vidnog osiromašenja jezičkih, emotivnih i kritičkih kapaciteta učenika, a o njenom uzroku – krizi čitanja, koja počinje u osnovnoj školi – retko se govori.


 
„Čitanje je vid samoprepoznavanja i samopoštovanja. Čitajte bez razloga. U inat ovom svetu i vremenu u kome se sve manje čita. Budite svoji. Čitam – dakle postojim“, rekao je profesor Jovan Ljuštanović, veliki proučavalac dečje književnosti.

Nije tajna da se nastava srpskog jezika i književnosti – i nastava uopšte – godinama unazad bore sa problemom krize čitanja. Uzroci za to su, po rezultatima istraživanja, višestruki: obim planova i programa (unutar malog fonda časova), veliki broj predmeta – što znači nagomilavanje školskih i vanškolskih obaveza, moć i uticaj interneta, čitanje sekundarnih izvora kao prečica i, najšire gledano, opšta marginalizacija kulture i obrazovanja (da ni ne spominjemo važnost nastavnika u društvu). Time se fenomen krize čitanja već prelio iz školskih okvira u problem čitavog društva. Apatičnost, nemotivisanost za intelektualni napor, isključivost i predrasude, erozija lične i kolektivne odgovornosti odlikuju ne tako mali procenat mladih generacija. A književnost nas suočava sa kulturnim pamćenjem, sopstvenim postojanjem i mestom u svetu, uči nas empatiji i razumevanju.
 
Istraživanja ukazuju da se čitalački ukus izmenio u odnosu na prethodne generacije i mnogo je bliži poetici savremene književnosti. Učenici navode da su delimično zadovoljni školskom lektirom i radije čitaju knjige po slobodnom izboru. Savremena književnost za decu bliska im je i zbog toga što tematizuje aktuelne (ili večite) probleme odrastanja, uključujući i potencijalno traumatične teme: prezaposleni / distancirani / odsutni roditelji, vršnjački odnosi, pa iskustvo izgnanstva i obezdomljenja; virtuelni svet, medijsku popularnost, kult fizičke lepote, međunacionalni odnosi; aktivira ulogu čitaoca u književnom tekstu, eksperimentiše formom i načelima književnog teksta. Zbog čega je onda ne iskoristiti u nastavi kao polazište za bogaćenje znanja o književnosti i razumevanju sveta?
 
Što se tiče obima lektire, u novim programima ukupan broj tekstova koji se obrađuje tokom jedne školske godine je smanjen za 20 do 30 odsto, čime se ublažava jedan od uzroka krize čitanja. Takođe, vraćena je domaća lektira, čime se podstiče razvijanje čitalačkih navika. Povećana je izbornost tekstova koja omogućava slobodniji izbor i njihovo grupisanje.
 
U petom razredu udeo savremenih dela za decu znatno je veći u odnosu na prethodne programe. Uključena je poezija savremenih pesnika, od toga su neki tekstovi izrazito novi, objavljeni svega nekoliko godina ranije (npr. pesma Peđe Trajkovića). Od proznih dela u lektiri su noviji romani mlađih autora: Ivane Nešić „Zelenbabini darovi“ i Igora Kolarova „Agi i Ema“. U dopunskom izboru lektire nalaze se, između ostalog, i „Priče iz glave“ Vladislave Vojnović, proza Dejana Aleksića („Muzika traži uši“, „Koga se tiče kako žive priče“), kao i Ršumovićevi mitovi „Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke“.
  
U uzrasnom pogledu primetno je postepeno kretanje od književnosti za decu ka delima književnosti za odrasle. Tako su u mlađim razredima zastupljeniji savremeni autori za decu (Dragomir Đorđević, Vladimir Andrić, Jasminka Petrović, Ivana Nešić, Vesna Aleksić, Gordana Maletić, Mina Todorović i dr) a u sedmom i, posebno, osmom savremeni autori književnosti za odrasle (npr. pesma Ane Ristović, Vojislava Karanovića, kao i roman „Mamac“ Davida Albaharija).
 
Takođe, primetan je znatno širi i raznovrsniji izbor dela stranih književnosti, pa učenici u višim razredima osnovne škole mogu da se upoznaju sa autorima ruske (pesme Marine Cvetajeve i Ane Ahmatove u osmom, Nabokovljeva priča u sedmom), poljske (pesma Višlave Šimborske u sedmom), češke književnosti (Hulpahove „Legende“ u šestom). Uključeni su i francuski pisci (Alfons Dode u sedmom, Nikol Lezije u petom i Klod Kampanj u osmom, izbor iz šaljivih biografija Pija, Bloka i Blanšara „Enciklopedija loših đaka, buntovnika i ostalih genijalaca“ u šestom), italijanski pisci (priča Itala Kalvina u šestom i Dina Bucatija u osmom, roman Anđele Naneti u šestom), nemački (romani Kornelije Funke u petom i osmom), irski (roman Džona Bojna), mađarski (roman Ferenca Molnara), hebrejski (priče Efraima Kišona), Britanci (roman Sju Tauzend u osmom), a u izbornom delu u istom razredu navedeni su romani mlađeg brazilskog pisca Kaja Ritera, Amerikanaca Ričarda Baha i Dž. D. Selindžera (uz ranije zastupljenu pesmu R. Tagore), kao primeri vanevropskih književnosti.
 
Poprečne veze između tekstova i uspostavljanje tekstovnih i vantekstovnih odnosa prožimaju se u ono što zovemo znanje o književnosti i čitalačko iskustvo. Ukoliko učenici uvide da su dela zasnovana na njima bliskom jeziku, strukturi, stilu i tematici sagrađena na motivima, likovima iz književne tradicije, odnosno intertekstualne i aluzivne veze između tradicije i savremenosti, biće motivisani i za potrebu za razumevanjem podteksta, pa se može očekivati da će ih upravo ona podstaći na otkrivanje tradicije. Na primer, u šestom razredu postoji korpus tekstova o Marku Kraljeviću, koji podrazumeva narodnu epiku i savremene tekstove („Siroto ždrebe“ Svetlane Velmar Janković i „Pozorište“ Vladislave Vojnović). Ukoliko se pođe obrnutim redom, od tekstova u kojima je Marko dečak koji pomaže ždrebetu (aluzija na epske pesme u kojima mu ptice, ranjenom, uzvraćaju dobročinstvo) ili akter kompjuterske igre koju sastavljaju učenici na času srpskog, za očekivati je da će im lik plemenitog i nestašnog dečaka, odnosno epski junak u kompjuterskoj igri biti dovoljno prijemčivi da ih motivišu na otkrivanje njegovog lika u usmenoj književnosti odakle se i „uselio“ u književnost. Razumeće da je, ukoliko žele u potpunosti da razumeju tekst, neophodno poznavanje usmene epike, pa ih, obrtanjem vertikale, upućujemo ka književnoj tradiciji bez koje nema pravog znanja o književnosti, pa ni o onoj savremenoj.
  
U tom smislu, proza savremenih pisaca vezuje se za romane s motivom dečjih družina (Nušićevi „Hajduci“, Ćopićevi „Orlovi rano lete“, Molnarovi „Dečaci Pavlove ulice“), pa i za fenomen buntovnih ili loših đaka koji su postali čuveni naučnici („Enciklopedija loših đaka, buntovnika…“ – ali i Pupinova autobiografija) i pogodna je za poređenje raznorodnih slika detinjstva ili uspostavljanje fikcionalne istorije detinjstva. Sa druge strane, mladi junaci Kolarovljevih romana „Agi i Ema“ i „Dvanaesto more“ rastu u izmenjenom porodičnom okruženju sa osećanjem nepripadanja i spoznajom da ništa nije trajno ni sigurno. Fabularni niz usmeren je ka preobražaju junaka i izlasku iz samoće: junaci stiču samopouzdanje i kroz druženje se uče bliskosti. Baka Ema preuzima ulogu Agijeve zaštitnice i prijateljice a njeno prisustvo nadoknađuje sve ono što mu je nedostajalo. Uz njenu ljubav i mudrost Agi se postepeno oslobađa očajanja u kome je živeo i prihvata Emino vitalističko geslo: „Jedina umetnost u životu je da se nauči da je život divan i beskrajan.“
 
Treba napomenuti kako su u ovom trenutku novi program upoznali samo učenici petog razreda, program za šesti razred primenjuje se u ovoj školskoj godini a programi za sedmi i osmi još nisu ni počeli sa realizacijom, pa se ne mogu ni izbliza videti rezultati i efekti promena. Do sada su reakcije učenika petog razreda pozitivne, posebno u odnosu na prisustvo savremenih dela u lektiri (npr. roman „Agi i Ema“). Ne znamo hoće li sve to vratiti učenike čitanju lepe književnosti, ali je jasno da bez čitanja deca neće biti pismenija, rečitija, saosećajnija, u stanju da donose argumentovane, kritičke sudove o sebi i svetu u kojem žive.

 
Autor: Zorana Opačić
Izvor: Vreme