Ko zapravo polaže pravo na Kafku?

Jedan od obožavalaca Franca Kafke jednom prilikom mu je uručio luksuzno izdanje zbirke tri njegove priče. Kafkina reakcija bila je žestoka: „Moje piskaranje... nije ništa drugo do lično moja materijalizacija užasa“, rekao je. „To uopšte ne treba da se štampa. To treba spaliti.“ Istovremeno, Kafka je verovao da ne poseduje nikakvu životnu svrhu osim pisanja: „Ja sam sazdan od književnosti“, rekao je, „i ne mogu biti ništa drugo.“ Očigledno, Kafkina podeljenost po pitanju njegovog pisanja, predstavljala je izraz njegove duboko ukorenjene lične nesigurnosti. Da li je on imao prava da svoje stravične zamišljene vizije nametne svetu? „Ako čovek ne može da pomogne, ne treba ni da se oglašava“, govorio je. „Niko ne sme da dozvoli da njegova sopstvena beznadežnost pogorša stanje nekog drugog.“
 

 
Da ironija bude veća, upravo je ta beznadežnost, karakteristična za Kafkino delo, jedan od razloga zbog kojih je on postao jedan od najznačajnijih autora XX veka. Gregor Samsa koji, probudivši se jednog jutra otkriva da se transformisao u bubu, i Jozef K., kojem se sudi na nekoj vrsti nezvaničnog suda za zločin koji niko ne želi da mu objasni, predstavljaju arhetipske figure  moderne epohe. V. H. Odin smatra da je za otuđeni, apsurdni svet XX veka, Kafka bio isto što su i Dante i Šekspir bili za vreme u kojem su stvarali – pisci koju su uspevali da dočaraju samu suštinu svog doba.
 
Ako bi Kafka mogao da pročita knjigu „Kafka's Last Trial“ („Kafkin poslednji proces“), Bendžamina Balinta, vrlo informativno i dramatično štivo, zasigurno bi ostao zapanjen činjenicom da je njegovo „piskaranje“ postalo toliko, neverovatno, značajno – i to ne samo u književnom smislu, već i finansijski, pa čak i geopolitički. Balintova knjiga se  bavi sudskim procesom  koji se u Izraelu vukao godinama, a ticao se prava vlasništva nad nekim od Kafkinih rukopisa koje su pronađene u privatnom posedu u Tel Avivu. Budući da se o tom slučaju opsežno izveštavalo u to vreme, danas je poznato da su 2016. godine ti rukopisi preuzeti od Eve Hof, starije gospođe u čijem su posedu bili, i predati Narodnoj biblioteci u Izraelu.
 
Gospođa Hof je rukopise nasledila od svoje majke, Ester, koja ih je dobila od Maksa Broda, Kafkinog najboljeg prijatelja i književnog  izvršitelja. Planirala je da proda rukopise Nemačkom književnom arhivu, u Marbahu, gde bi se pridružili delima drugih velikana nemačke književnosti. Ovo bi predstavljalo kulturološku pobedu za Nemačku, i prećutno priznanje ideje da je Kafka nemački pisac, iako nikada nije bio nemački državljanin, već Jevrejin, rođen u Pragu, gde je proveo čitav svoj život. Narodna biblioteka Izraela je zastupala stanovište da Kafkino delo predstavlja deo kulturološkog nasleđa jevrejskog naroda, prema tome njegovi rukopisi pripadaju jevrejskoj državi.
 

 
U vreme kada je u svojoj četrdesetoj godini umirao, 1924, Kafka se nikako nije mogao smatrati osobom kojoj predstoji svetska slava. Pratila ga je određena reputacija u nemačkim književnim krugovima, ali on nikada nije bio profesionalni pisac. Radio je kao pravnik u jednoj osiguravajućoj kući – posao koji je mrzeo, iako ga je dobro obavljao. Neke od svojih priča je objavljivao u časopisima i kao samostalna izdanja, i mada su među njima bila i remek-dela poput „Preobražaja“, „U kažnjeničkoj koloniji“, i „Umetnik u gladovanju“, nisu nailazila na neko posebno interesovanje. Kafkini najpoznatiji romani, „Proces“ i „Zamak“, ostajali su u formi rukopisa, nezavršeni i svetu nepoznati.  
 
Kao što je poznato, Kafka je želeo da tako i ostane. Pred smrt, napisao je pismo Brodu, koji ga je pronašao kada je počeo da sređuje Kafkin radni sto. U tom „testamentu“, Kafka je naložio Brodu da spali sve rukopise, uključujući i pisma i dnevnike. Ali Brod, koji se Kafki divio, čak ga doživljavao kao neku vrstu idola, odbija da izvrši želje svog prijatelja. Umesto toga, ostatak svog života posvećuje uređivanju, objavljivanju i promovisanju Kafkinog dela – čak je napisao i roman o njemu, u kojem je Kafka zamaskiran pod imenom Ričard Garta. Na taj način, Brod je osigurao besmrtnost i to ne samo za Kafku, već i za sebe. Iako je i sâm bio uspešan i plodan pisac, Broda se danas sećamo gotovo isključivo po njegovoj ulozi u priči o Kafkinom životu i smrti.
 
Pitanje o etičnosti Brodovog postupka – budući da se oglušio o Kafkinu poslednju želju – jedno je od velikih pitanja istorije književnosti, i takođe je jedna od tema Balintove knjige. Kako autor navodi „Brod nije bio ni prvi ni poslednji koji se suočio sa ovakvom dilemom“. I Vergilije je želeo da se „Eneida“ spali nakon njegove smrti, što takođe nije uslišeno. Očuvanje umetničkog dela, uprkos željama umetnika implicira da umetnost više pripada publici nego samom stvaraocu. I ukoliko stvari postavimo strogo utilitaristički, Brod je, bez sumnje, doneo ispravnu odluku. Objavljivanje Kafkinih dela, donelo je uživanje i produhovljenje velikom broju čitalaca (i zaposlenje velikom broju stručnjaka posvećenih izučavanju njegovog rada); uništavanje njegovog rada koristilo bi samo jednom pokojniku.
 
Ali, da li je Kafka, čovek sazdan od književnosti, zaista želeo da njegova dela nestanu? Istina je, da, ako pažljivo pročitate Kafkin testament, shvatate da je on jednako nejasan, i podložan različitim tumačenjima kao i sve ostalo što je on napisao. Takođe, Kafka u testamentu pravi razliku između njegovih neobjavljenih radova i nekih objavljenih priča, koje opisuje kao „valjane“. „Ne kažem da bih želeo da ih ponovo objavim“, dodao je, ali, „nemam ništa protiv da ih neko sačuva ako želi.“ Činilo se da Kafka i dalje gaji nadu da će njegovo delo pronaći put do čitalaca. A izabravši Broda za izvršitelja, izabrao je jedinu osobu za koju je mogao biti siguran da neće postupiti po njegovim instrukcijama. Izgleda da je Kafka ipak želeo da sačuva svoja dela za buduća pokolenja, ali nije želeo da na sebe preuzme tu odgovornost. „Kafka je pokazivao neodlučnost, čak i kada se odricao samoga sebe“, napisao je Balint.

 
 
Što se Broda tiče, on nikada nije dovodio u pitanje značaj prijateljevog pisanja. Uspeo je da pronađe izdavače, i romani „Proces“ i „Zamak“ su objavljavljivani tokom dvadesetih godina XX veka, ali su tek deceniju kasnije polako počeli da pronalaze svoju pravu publiku. Pojava i širenje nacizma uverili su čitaoce da zaista žive u kafkijanskom svetu falsifikovanih zakona i besmislenog nasilja – čak i kada je nacistički antisemitizam onemogućio štampanje njegovih knjiga u Nemačkoj.
 
Brod je napustio Čehoslovačku iste noći kada su je nacisti nasilno pripojili, u martu 1939, noseći sa sobom Kafkine rukopise. Budući da je dugi niz godina bio posvećeni cionista, uspeo je da stigne do Tel Aviva, gde je živeo do svoje smrti, 1968. Brod je, kao i mnogi drugi imigranti iz Nemačke, imao poteškoća da započne novi život u Palestini. Na njegovu veliku žalost, nije bio dobro primljen u tamošnjim književnim krugovima, koji su bili zainteresovani jedino za dela pisana na hebrejskom jeziku. I zaista, Kafkina dela nikada nisu bila toliko popularna u Izraelu koliko su bila u Evropi i Sjedinjenim Državama.
 
Tokom sudskog procesa, stručnjaci iz Nemačke su tvrdili da je Kafkinim rukopisima mesto u Nemačkoj, gde će ih studenti pomno izučavati, umesto da budu zanemarivani u Jerusalimu. Očigledan protivargument bio je da bi bilo sramotno da njegove relikvije završe u zemlji koja je njegovu porodicu zbrisala sa lica zemlje. Balint citira jednog izraelskog naučnika koji je vrlo oštro primetio: „Nemci se u istoriji nisu pokazali kao narod koji ume da vodi računa o Kafkinim stvarima. Nisu se dobro starali o njegovim sestrama.“ Ali postupak za očuvanje Kafkine zaostavštine u Izraelu imao je mnogo dublje korene, i imao je kako književnu tako i pravnu pozadinu. Balint piše da samim tim što su Kafkini rukopisi predati Narodnoj biblioteci Izraela, sudije su „potvrdile da je Kafka u suštini jevrejski pisac“. Upravo to je osnovno pitanje kojim se bavi knjiga „Kafka's Last Trial“: da li je Kafka bio jevrejski pisac? Šta dobijamo, ili gubimo, ukoliko njegova dela čitamo i posmatramo kroz tu prizmu?
 
Kafkina biografija nedvosmisleno govori u prilog tome da je bio Jevrejin. Rođen je u jevrejskoj porodici i živeo je u jevrejskoj zajednici suočenoj sa ozbiljnim, povremeno i nasilnim antisemitizmom. Iako je odrastao bez mnogo znanja o judaizmu, Kafka je razvio veliko interesovanje za jevrejsku kulturu. Pozorište na jidišu i hasidistička narodna predanja imala su veoma važan uticaj na njegov rad, a poslednjih godina svog života maštao je da se preseli u Palestinu, čak i da studira hebrejski kako bi se pripremio. (Kafkin udžbenik hebrejskog jezika takođe se nalazio među predmetima koje je Eva Hof nasledila.)
 

  
Ali ukoliko ne znate da je Kafka bio Jevrejin, mogli biste da pročitate njegove knjige i da nikad ne otkrijete tu činjenicu. Reč Jevrejin se ne pojavljuje u njegovoj fikciji, a njegovi likovi su specifični po svojoj univerzalnosti: Jozef K. je pojedinac koji živi u modernom urbanom društvu. Pa ipak, mnogi jevrejski čitaoci – uključujući kritičare, od Valtera Benjamina do Harolda Bluma – uvek su Kafkino delo posmatrali kao nešto što proističe iz jevrejskog načina života u centralnoj Evropi i predstavlja svojevrstan odgovor na to iskustvo. Kafka je pripadao generaciji Jevreja, koja je bila odsečena od istočnoevropskih tradicionalista koji su govorili jidiš, ali koji takođe nisu uspevali da se do kraja asimiluju u nemačku kulturu koja se prema njima odnosila sa prezirom i neprijateljski. U jednom pismu Brodu, Kafka je napisao da je pisac, Jevrejin iz Nemačke, „zadnjim nogama zaglavljen u religiji svojih predaka, dok prednjim nogama grabi napred, ali nikada ne uspeva da pronađe svoje mesto“.
 
Kada počnete da u Kafkinoj fikciji tražite ovakve likove, pronalazite ih svuda. Majmun u zatočeništvu iz priče „Izveštaj jednoj akademiji“, koji je na teži način naučio kako da se uklopi u svet ljudi;  ili junakinja pripovetke „Pevačica Jozefina ili narod miševa”, čiji piskutavi talenat pomaže progonjenima da opstanu; Jozef K. iz „Procesa“ kojem se sudi na osnovu nepoznatih zakona koje on ne razume – svako od njih predstavlja Kafkin vrlo jasan komentar na jevrejsku situaciju. Pre svega, Kafkina opsednutost idejom zakona, i njegova zbunjenost pred pravnim sistemima koje nije uspevao da shvati, u suštini se može posmatrati kao da je teološke prirode, posledica njegovog osećaja da su jevrejski zakoni bili bespovratno izgubljeni.
 
Ali Kafkina genijalnost je bila u tome što je prepoznao da su ta jevrejska iskustva – ono što je Balint označio kao „tvrdoglavo beskućništvo i nepripadanje“ – takođe bila i arhetipska iskustva modernog čoveka. U XX veku, stanje odsečenosti od tradicije, izmanipulisanost od strane neprijateljski nastrojenih institucija i izloženost iznenadnom nasilju postaju univerzalni. Za Bertolda Brehta, Kafkino delo predstavlja neku vrstu predskazanja koje opisuje „buduće koncentracione logore, buduće nepostojanje zakona... paralisane, nedovoljno motivisane, teturajuće živote velikog broja pojedinaca“. Kafkino ime i danas predstavlja neku vrstu proročkog upozorenja na iskustva koja čekaju svakog od nas. Upravo iz tog razloga uopšte nije važno da li će njegova zaostavština biti čuvana u Nemačkoj ili Izraelu. Ono što jeste važno jeste da svi mi živimo u kafkijanskom svetu.
 
Izvor: theatlantic.com
Prevod: Maja Horvat