BEKSTVO IZ ROMANA ILI ISTINA O DRAKULI

Kada je prvi kupac vratio roman Brama Stokera „Drakula“, žaleći se da su u njoj mnoge stranice  prazne,zapravo sve one u kojima se govori o istoimenom junaku, Knjižar je bio ubedjen da je reč o štamparskoj omašci.Mada je u to verovao i kada su se-sa istim prigovorom-pojavili i drugi čitaoci,učestalost žalbi ga je navela da pažljivo pregleda sve zalihe romana,ne samo u knjižari već i u skladištu.Čitaoci  su,zaista,bili u pravu jer je od Drakule ostalo samo ime na koricama.U tekstu,na žalost,od njega nije bilo ni traga.Glavni junak romana je jednostavno iščezao.

                        Makoliko otkriće bilo neprijatno, Knjižar se nije previše uzbudjivao.Bio je dovoljno dugo u tom poslu da bi znao da su pri štampanju  greške moguće.Na kraju krajeva, reč je bila o relativno jevtinom džepnom izdanju koje je zbog povoljne cene upravo i štampano u takozvanoj „ekonomičnoj“ Njutonovoj biblioteci.Kupce će,mislio je,lako namiriti istim romanom u nekom drugom izdanju ili,ako im to ne odgovara,povraćajem novca.

                        Može se samo zamisliti kako se osećao kada su i u drugim izdanjima otkriveni isti nedostaci.Mogao je da razume  da su u jednom izdanju greške moguće.Ali baš u svima bilo je nezamislivo.

                        Pošto je na jedvite jade umirio džangrizave čitaoce tako što im je vratio novac, rešio je da privremeno obustavi prodaju „Drakule“.Dok se kod drugih knjižara i izdavača ne raspita šta se dešava.Pokazalo se da se i oni  suočavaju sa istom nevoljom.Glavni junak je nestao bez traga i glasa iz svih izdanja.

                        Malo je reći da je to bilo zagonetno.Bilo je,više od toga,neobjašnjivo.Tim pre što u više od jednog veka -otkako se roman pojavio-nije bilo nikakvih primedbi  na račun štampara ni od strane izdavača ni od strane čitalaca.Drakula je,drugim rečima,mirno počivao unutar korica.Nije se nigde pomerao.

                        Knjižar, koji je prvi otkrio prazne stranice,nije hteo ništa da prepusti slučaju.Upustio se,zbog toga,u savesno i mukotrpno istraživanje,bolje reći u posao kome se nije video kraj.Takav opis ni približno ne odgovara naporima kojima je sebe izložio jer je od prvog izdanja romana 1897.godine u Londonu pa do verovatno poslednjeg Njutonovog,koji je držao u ruci,trebalo da pregleda hiljade drugih, ne samo na engleskom već i na drugim jezicima.

                        I sa takvim-i doslovno orijaškim trudom- nekako bi se pomirio da je u istraživanju nailazio na makar malo ohrabrenje.Što je više,na protiv,razgrtao nepreglednu izdavačku zaostavštinu, to je više tonuo u potištenost.I u najstarijim i u novijim izdanjima, na mestu  namenjenom Drakuli, zjapila je praznina.

                        Morao je da prihvati neshvatljivu  ali i neporecivu činjenicu da se književni junak odmetnuo.Makoliko revnosno prelistavao  prašnjave stranice, glavnog junaka nije bilo ni od korova.

                        Kao da je,izdavač se prekrstio,Drakula to na svoju ruku učinio.Ali, kako da poveruje da se,ipak,samo književna,što će reći izmišljena i nepostojeća ličnost,ponaša kao neko ko ima svest i volju?

                        Nije,zaista,znao ni šta da misli ni šta da čini.Da prijavi nestanak policiji?

                        Odustavši odmah od takve mogućnosti, koja bi ga u očima čuvara reda predstavila kao smešnog ako ne i poremećenog čoveka,Knjižar je pokušao da misteriju sam razreši.To je,opet,zahtevalo da fiktivno,što će reći izmišljeno biće,makar na nivou hipotetičke ravni,zamisli kao stvarno i postojeće.

                        Pošto je pročitao more detektivskih knjiga, znao je da svako policijsko istraživanje polazi od motiva.Šta je,prema tome,mogao da bude motiv Drakule da izadje iz romana?Da li mu je počinjena nepravda?Da li je  duboko uvredjen?

                        Da bi to saznao Knjižar je,sada već opsednut pitanjima koja mu ni danju ni noću nisu davala mira,odlučio da upozna postojbinu Drakule.Imajući u vidu da nije bio čovek velikih prohteva, za takav poduhvat imao je dovoljno sredstava.

                        Pre nego što je krenuo na put ,potrudio se da se donekle obavesti o krajevima koji će ga voditi „Drakulinim tragom“.Otkrio je tako da ime Transilvanija znači „kroz šumu“ ili-u nešto slobodnijem pesničkom prevodu-„sa one strane šume“.Madjari isti kraj nazivaju Erdeljom a Saksonci,poznatiji kao Sasi,Sibenburger,što će reći „sedam gradova“.

                       Imao je sreću da se upozna i sa  nedovoljno poznaton studijom naučnika sa Kembridža.Saznao je iz nje da su pomenuti učenjaci - na osnovu iskopina -došli do zaključka da je kolevka prastarog arijevskog naroda bila izmedju Karpata i Dunava.Na tako nešto,najzad, upućuju i imena rumunskih naselja koja su istovetna sa onima koja se susreću u sumerskim i sanskritskim spisima.Da nije reč samo o imenima, potvrdilo je otkriće glinenih tablica sa utisnutim znacima koji su hiljadu godina kasnije korišćeni u jednom od najstarijih poznatih pisama:sumerskom.To bi moglo da znači da se upravo iz bazena Karpata i Dunava prvobitna civilizacija širila ka istoku,u Sumeriju i Indiju.Takodje da stari narodi-Trojanci,Etrurci,Hititi i Tračani-imaju poreklo u istoj oblasti.

                        Mada je i to bilo sasvim dovoljno da oseti ono treperavo uzbudjenje koje čoveka obuzima kada putuje nepoznatim krajevima ,uranjanje u prošlost ne samo jednog naroda već možda i ljudske vrste u celini dovodilo ga je u stanje maltene metafizičke napetosti.

                        Prateći trag Drakule  obišao je Temišvar,Sigišoaru,Brašov,Sinaju, tvrdjavu Bran,Bukurešt,ne računajući,naravno,mesta kroz koje je samo prolazio.Ni sam nije znao da li je bio više opčinjen lepotom starih  gradova,tajanstvenošću vlastelinskih zamkova  ili gustim i mračnim šumama.

                        Nije mu trebalo mnogo vremena da shvati da sa imenom Drakule postoje dve ličnosti:jedna stvarna a druga izmišljena.Pošto je na put krenuo da utvrdi istinu ,savesno je beležio podatke i o jednoj i o drugoj.

                        U starom delu Sigišoare pronašao je kuću u kojoj se 1431.godine rodio princ Vlad.Njegov otac-poreklom iz prinčevske porodice u Besarabiji-sklonio se u taj grad , čekajući priliku da dodje na vlaški presto.Kada se to dogodilo, princ je dečačke a kasnije i mladićke dane na dvoru u Trgovištu, proveo učeći ratničke veštine ali je,pod nadzorom odabranih učitelja,sticao i druga- u to vreme -dostupna znanja.Otkrivši da je,osim maternjeg rumunskog,dobro govorio latinski,nemački i madjarski,Knjižar je zaključio da je vlaški princ bio obrazovaniji od mnogih drugih srednjevekovnih evropskih vladara.Na to su,najzad,upućivali i podaci iz istorijskih arhiva prema kojima je prvi osnovao kovnicu novca,uveo drumarinu i takse na trgovinu kao i druge mere svojstvene uredjenoj državi.Na glas je došao i kao zakonodavac i utemeljitelj Bukurešta.Bio je,najzad,što je možda i njegova najvažnija odlika,vladar koji je –i kao ratnik i kao diplomata-uspešno odolevao turskom nadiranju i- posle smrti Janoša Hunjadija- praktično bio poslednja brana osmanlijskoj najezdi u Evropi.

To bi,eto,bila kratka istorija pravog Drakule.Po mišljenju Knjižara, dovoljno uzorna da se njome diči bilo koja kraljevska kuća .Kako je tada moguće da u svetu više znaju za onu lažnu?Da je,uprkos nepobitnih istorijskih činjenica, Vlad Cepeš Drakula,kako je u celosti oslovljavan,poznatiji kao „vampir“ iz Transilvanije nego kao vlaški vladar koji se hrabro odupirao Turcima?

                        Mada je,što bi krio,za životopis Vlada Cepeša Drakule imao samo reči hvale,Knjižar se,kao savestan istražitelj,pozabavio i vladarovim  manje laskavim nadimcima.Bila mu je,ipak,potrebna pomoć morfologa da utvrdi kako za reč Drakula postoje dva tumačenja.Drak na rumunskom znači djavo.Dovoljno je bilo da se doda sufiks ul,kako bi se dobio Drakul.Prema drugom tumačenju Drakul je samo izopačena verzija reči Drago,što će reći Zmaj.Prinčevom ocu su tako klicali podanici kada se vraćao iz ratničkih pohoda.Sin je,dakle,samo nasledio istu počast.Poreklo nadimka Gepeš,što na rumunskom znači kolac,bilo je već lakše objasniti.

                        Knjižar svakako nije odobravao pomenute metode.Moglo bi se čak reći da ih se užasavao.Nije,ipak,propustio da u odbranu princa Vlada,sa svim njegovim nadimcima,zapiše da okrutnosti u srednjevekovnoj Evropi nisu bile nimalo neubičajene.U zamku Bran,na primer,u kome je u jednom razdoblju svog života vlaški vladar bio zatočen,Knjižar je svojim očima video sprave za mučenje,od takozvane „španske cipele“ do drugih-isto tako svirepih-sprava za drobljenje prstiju i kostiju.Primetio je takodje da su nabijanju na kolac najviše pribegavali Turci, pa se Drakula pokazao samo kao njihov darovit učenik.Zar,uostalom,kao dečak nije bio u njihovom zatočeništvu?

                        Imajući sve to u vidu, Knjižar se pitao da li je pisac u pravu kada je-previdjajući sve dobro što je  učinio-vlaškog vladara predstavio samo kao vampira koji ustaje iz groba da pije krv ljudima.

                        Pribegavajući istim metodima kao u slučaju stvarnog Drakule i kod njegovog književnog dvojnika je pošao od motiva.Pisac Bram Stoker rodjen je u Dablinu?Kakve je,prema tome,mogao da ima veze sa grofom iz Transilvanije?Kao i uvek temeljan istraživač, Knjžar je utvrdio da je otac pisca bio zaposlen kao službenik u Dablinskom zamku.Kada je,prema tome,reč o atmosferi, izmedju mračnih zidina u Irskoj i Transilvaniji i nema velike razlike.Na interesovanje za teme „odande“ kako se,sa zastrašujućom upečatljivošću,opisivao predeo zagrobnog života,Stokera je uputio i- u to vreme- čuveni  Henri Irving ,koji se na sceni proslavio u ulozi Frankeštajna.Glumcu, koji je specifičnim „tajanstvenim i zastrašujućim“ glasom ledio krv u žilama gledalaca, postao je ne samo pouzdani prijatelj već i neka vrsta nezamenljivog sekretara.

                        Nije,prema tome,bilo ništa neobično što se Stoker u takvom okruženju,zainteresovao za teme o vampirima.Nije bio jedini jer su se njima,u svojim delima,bavili takodje Gete,Bajron,Kits,Edgar Alan Po i Jejts,na primer.Knjižaru,najzad,nije bilo naročito teško da u Britanskom Muzeju otkrije da je budući autor „Drakule“ proveo mnoge dane u grozničavom izučavanju mapa i knjiga

o Balkanu..

                        Da je Stoker bio dobro upoznat sa verovanjem u vampire, koji u vidu izopačenog kulta predaka postoji u tradiciji balkanskih naroda,svedočile su beleške ispisane njegovom rukom koju je Knjižar  našao u Muzeju.

                        Prema tom verovanju,vampir je demon,što će reći nečista duša pretka,koji se vraća medju žive od čije krvi živi.Najčešće se javlja,što je u piščevoj zaostavštini posebno podvučeno,u vidu čoveka koji je zaista postojao.Budući tvorac „Drakule“ je takodje pažljivo zapisao i sve drugo što se u narodnom verovanju očuvalo o vampirima.O tome,na primer,da se- posle zalaska sunca-pojavljuju na takozvanim „graničnim mestima“ kao što su pragovi,kapije,strehe,izvori,bunari,bunjišta i raskršća.Takodje da su protiv vampira delotvorni sveti predmeti,pre svega krst.Od koristi je i venac belog luka koji se stavlja oko vrata.Ako sve to ne pomogne, preostaje jedino glogov kolac koji treba zabosti u srce ili trbuh vampira.

                        Proučivši sve to, Knjižar je morao da prizna da su postojala razložna objašnjenja što je Stoker došao na ideju da radnju smesti u Transilvaniju  a za glavnog junaka izabere Vlada Cepeša Drakulu,ličnost koja je takodje zaista postojala.Planinski venac Karpata ,obrastao gustim šumama, sa tajanstvenim zamkovima i narodnim verovanjima u kult predaka i,najzad,mističnom atmosferom, bio je kao naručen za pozornicu neobičnih,bolje reći,zastrašujućih dogadjaja.Knjižar isto tako nije gubio iz vida da je u to vreme Transilvanija bila na samom kraju tadašnjeg zapadnog sveta, koji je bio spreman da poveruje u najstrašnije priče ako potiču „sa one strane šume“.

                        Mada je i to bilo dovoljno, pojavi romana „Drakula“ doprinele su,izgleda,i slučajne okolnosti.Knjižar je tako otkrio da je Stoker bio opčinjen romanom Žila Verna „Zamak u Karpatima“.Imao je takodje razloga za verovanje da je pisac bio u posedu nekih pisama koja su pronadjena u zaostavštini Vlada Cepeša.Medju njima je posebno važno ono u kome vlaški vladar brine za sudbinu svoje duše.Još odredjenije,pita se da li će se „posle smrti skrasiti?“.Bilo je sasvim prirodno,zaključio je Knjižar,da pisac to poveže sa narodnim verovanjem da vampir živi četrdeset dana,šest nedelja,jednu ili dve godine,a najviše dvadeset,sedamdeset sedam,devedeset godina i sasvim retko doveka.Kada se još ima u vidu da Cepeš na rumunskom znači kolac a Drakula djavo Stoker je imao sve sastojke za uzbudljiv roman.

                        Zbog čega je,ipak, vlaški vladar brinuo za svoju dušu?Da li zbog toga što je samo u jednoj prilici čak osam hiljada Turaka nabio na kolac?Ili možda zbog toga što je i njegove sunarodnike,prema kojima nije bio nimalo popustljiv,mogla da zadesi ista sudbina.Pitajući se,zbog toga,da li je Drakula možda sam doprineo ruženju svoje biografije Knjižar je nastojao da razdvoji-za to vreme-očekivanu vladarsku strogost od nepotrebne  surovosti.Znalo se da je Vlad Cepeš bez milosti kažnjavao za kradju,razbojništvo,krivokletstvo i druga nedela.On se isto tako-uvodjenjem takse za uvezenu robu i drugim nametima-zamerio doseljenicima Sasima, koji se u pismu sunarodnicima u Nemačkoj žale kako im grof Drakula „pije krv“.Kako se pokazalo,ova samo pesnička metafora je-posle romana Brama Stokera-shvaćena potpuno dosledno.

                        Uzimajući sve u obzir, Knjižar je zaključio kako je mit o vampiru izmišljotina  koja nema veze sa stvarnošću.Pri tome se pozivao i na mišljenje naroda kome je Vlad Cepeš-bez obzira na nesumnjivu surovost-ostao u sećanju kao strog ali pravičan i odvažan vladar koji je imao velike zasluge u odbrani od Turaka ne samo Vlaške i Moldavije već i cele hrišćanske Evrope.

                        Mada je Knjižar nastojao da u istraživanju sačuva neophodnu nepristrasnost, na simpatije prema Vladu je svakako uticalo i otkriće da je on u stvarnom životu bio žrtva neprestanih izdaja.Prvu je doživeo već u detinjstvu kada su Ugarska i Turska zaključile mirovni ugovor koji je,izmedju ostalog,predvidjao da vlaški vladar pošalje u Stambol,kao „danak u krvi“,sinove Vlada i Radu „lepog“.Turci su računali da će u njima,kao svojim „djacima“,kada se jednom vrate na vlaški presto,imati odane saveznike.Ako su -u odnosu na Radu-njihova očekivanja ispunjena,kod Vlada su se grdno prevaili.Ne samo da se na njega nisu mogli osloniti, već im je postao jedan od najopasnijih protivnika, od koga su se i doslovno užasavali.Drugu izdaju mu je priredio znameniti ugarski vladar Matija Korvin koji je,umesto da pritekne u pomoć,vlaškog vladara srpao u podrum tvrdjave Bran.Učinio je to,kako se obično kaže,iz „viših državnih interesa“,jer se prethodno sa Turcima dogovorio da se okanu nadiranja u Ugarsku a da za uzvrat zbace Vlada sa vlaškog prestola.Tako je i bilo ,jer je na tron doveden poslušan Radu „lepi“.Vlad je,posle dvonedeljenog zatočeništva u tvrdjavi Bran,odveden u Budim, gde je u nekoj vrsti „kućnog pritvora“ proveo više godina.Pušten je na slobodu tek kada su državni interesi Ugarske nalagali drugačiju politiku.Za treću izdaju,konačno kobnu,postarao se –ne naročito blizak-rodjak,koji ga je u zaveri, za račun Turaka, ubio.Otsečena glava vlaškog vladara poslata je sultanu u Stambol, dok su njegovo iskasapljeno telo verni privrženici sahranili u manastiru na jezeru Snagov.

                        Pa kako je,tada,moguće,pitao se potišteno Knjižar,da vladar tako tragične sudbine bude predstavljen kao vampir?Zašto je,najzad,tako dugo trpeo nepravdu?Zbog čega iz romana nije ranije pobegao?

                        Mada na to pitanje nije imao pouzdan odgovor, primetio je da rumunski sagovornici  Vladu Cepeša nerado nazivaju imenom Drakule.Interesujući se zbog čega, dobio je objašnjenje da im je on „popio manje krvi“ od Čaušeskog ,koga su se ne tako davno oslobodili.

                        Pošto je bilo vreme da svoju istragu privede kraju, Knjižar je zaključio da je mišljenje naroda nekako doprlo do upokojenog vladara,bolje reći njegovih ostataka u manastiru na jezeru Snagov.Mada bi verovanje u tako nešto pretpostavljalo takodje verovanje u postojanje zagrobnog života, Knjižar nije mnogo lupao glavu o tome.Svrha njegovog istraživanja je,najzad,bila da utvrdi nešto sasvim drugo:kakav je bio motiv književnog junaka da napusti roman?Da li je imao moralno pravo na to?

                        Odgovori su,na šta je najzad ukazivala i savesna istraga, bili nedvosmisleni.Čovek, koga su u životu četiri puta svirepo izdali,tri puta saveznici i bliski pouzdanici a četvrti put pisac Bram Stoker,nije imao drugog izbora.

                        Na prigovor da se-na taj način-prvi put izjednačavaju stvarni i književni junaci ili još odredjenije da se ovim drugima daju volja i svest koje oni nemaju Knjižar je mirno odgovorio da za sve pojave postoji prvi put.Rekao je još da samo praznoverni ljudi veruju u vampire.Što se njega lično tiče, spreman je da prenoći u tvrdjavi Bran, u kojoj je bio zatočen Drakula.U društvu sa spravama za mučenje.

                        Takvoj želji je bilo lako udovoljiti.Makoliko se ljutili zbog nepravde prema Drakuli, domaćini nisu odolevali iskušenju da rasprostranjeni mit što bolje unovče.

U mnogim restoranima su,zbog toga, služili vino sa njegovim imenom.Ako,najzad,gosti žele da osete malo straha,zbog čega im ne pružiti priliku za to.

                        Pre nego što je krenuo na počinak u tvrdjavu Bran, Knjižar je i sam dobro otpio.Popeo se,zatim,strmim,kaldrmisanim putem prema zamku, čije su se kule uvijale u gustu maglu.Kao u gotskom romanu Brama Stokera ili nekom holivudskom filmu o vampirima.Pre ulaska u tvrdjavu prešao je preko visećeg mosta koji je grozno škripao.Cvileo,takoreći,kao da gazi preko živog bića.

                        U zamku su,ne zbog toga što nije bilo električne struje,već zbog atmosfere, bile upaljene baklje.Palo mu je u oči da mu je postelja razmeštena tačno ispod neke zlokobne sprave za mučenje-koliko je mogao da primeti-za istezanje žrtve.

                        Pošto su baklje nejednako dogorevale,lelujave senke su na vlažne zidove utiskivale slike i prizore koje su manje uravnoteženog čoveka mogle da uplaše.Ni škripa lanaca,baš kao da nekoga sužnja istežu,nije mu smetala.Da li zato što je bio umoran i pospan ili zbog opojnog vina,lako je zaspao.

                        Kada se  ujutru probudio ,prvo što je u ogledalu ugledao, bile su dve primetne crvene tačke na vratu.Kao od uboda ili,ne daj Bože,ujeda vampira.Domaćini su ga umirili.Rekli su da nema razloga da se uzbudjuje.Ako već pre nije znao, u Transilvaniji komarci grizu samo u paru.