Iskušavanje hrabrosti

            U kraju Beograda u kome sam odrastao živelo se sporije nego danas. Nije, najzad, bilo toliko automobila. I da ih je bilo, u kaldrmisanu ulicu nisu zalazili. U vreme, u kome se tek začinjala crno-bela televizija, takodje nije bilo toliko aparata koji deci nude izmišljeni svet. To znači da nismo provodili mnogo vremena u kući. Jedva smo čekali da istrčimo na ulicu ili se zaigramo u dvorištu. Tamo gde se odigravao stvaran život.

            Zbog čega sve to pričam. Zbog toga da naglasim da su ljudi imali dovoljno vremena da upoznaju jedni druge. Nisu se, drugim rečima, kao danas, u žurbi mimoilazili. Redovno su, naprotiv, zastajkivali da malo popričaju i saznaju šta se u komšiluku dogadja. Sve se, da ne dužim, videlo kao na dlanu. To, opet, znači da se prilično pouzdano znalo kakav je ko

            Među nasilnicima, bilo je i takvih, izdvajala su se dvojica. Predveče je glavnu reč imao Marko nosač, koji bi se sa balončetom vina ulogorio na poljani ispred kuće u kojoj smo živeli. Kad bi više popio, a redovno bi više popio, tukao je svoju saputnicu. Ne da je imao nekoga razloga. Pre onako iz navike, tek da se nečim bavi. Žena je, kao neki mišić, više cvilela nego plakala. Ponekad bi se, pod jačim udarcem, povila ili čak stropoštala na zemlju. Nije, ipak, glasno jadikovala. Kao da je nasilje, koje je pred toliko očiju trpela, deo njene sudbine. Čekala je da se Marko umori, koje od udaraca koje je zadavao, koje od pića. Tada bi obično polegao po zemlji sa koje se oglašavao glasnim hrkanjem.

            Njegovu ulogu je - usred noći - preuzimao Ljuba kelner. Kasno se vraćao kući koracima otežalim od pića. Već po tome kako je otvarao kapiju i batrgao uz stepenice u dvorište, videlo se da je dobro natreskan. Kada se konačno obreo u stanu, čulo se kako sa naporom skida obuću, kao da je otkida od sopstvene kože, i ljutito je treska o pod. Proizvodio je, drugim rečima, dovoljno buke da razbudi ceo komšiluk. Zatim je na kratko, veoma kratko, nastajala tišina koja je ubrzo bivala narušena tupim udarcima i vriskom Ljubine nevenčane supruge. Za razliku od družbenice Marka nosača, ona je zapomagala iz petnih žila. Zatim se sve smirivalo, sve do zore, kada se prvo čulo tandrkanje Markovih kolica.

            Ne znam kako su se osećali drugi stanari ali ja dugo nisam mogao da zaspim. To što sam - šćućuren ispod jorgana - zatvarao oči, nije bilo niodkakve pomoći, jer su u uzburkanu svest neprestano navirali vapaji nesrećnih žena. Kao da se na celom svetu to jedino mene ticalo, smišljao sam šta mogu da učinim. Kako da ih zaštitim. Možda i kaznim nasilnike za zlo koje im nanose.

            Pa, mogućnosti nisu bile velike. Pre se moglo reći da su bile neznatne ili, još odredjenije, da su verno izražavale nesrazmeru u fizičkoj moći izmedju dečaka od sedam godina i gorostasa koji je kipteo od snage. Dugi brkovi su njegovu gotovo mitsku veličinu još više isticali. Da sam, bar, u to vreme znao za priču o Davidu i Golijatu, ali nisam. Nije, drugim rečima, postojalo ništa što je moglo da me obodri.

Nisam, ipak, odustajao. Bilo mi je, naravno, jasno da ne mogu da se uhvatim u koštac sa Markom. Da bi me jednim udarcem (imao je ogromne šaketine) sabio u zemlju.

Kako, tada, da se nosim sa zveri? Dugo sam lupao glavu, da bi zaključio kako postoji samo jedna mogućnost. Da mu, dok se onako skljokan kao protoplazma izležava, pridjem i iz sve snage raspalim po oku ili nosu (neka podsvesna veza sa Davidom je ipak postojala). Da posle toga pobegnem koliko me noge nose. To što je protivnik bio ogroman nije, najzad, značilo da je i brži. Plan je delovao privlačno sve dok me nije ožegla misao da to što ću pobeći ne znači da me neće pronaći. Zna se šta bi se tada dogodilo. Zdrobio bi me kao muvu.

            Sutradan uveče sam na licu mesta procenjivao kakvi su izgledi za oživotvorenje noćnih planova. Kružio sam oko Marka koji je iz balona natenane ispijao vino. Pogled sitnih očiju, utonulih u salo, tek je povremeno upirao na mene, baš kao na dosadnu muvu koja ga ometa u zasluženom odmoru. Dok sam obigravao oko nosačeve telesine zakjučio sam da mu ne mogu lako prići. Da me dugim raširenim rukama, kao kod majmuna, može lako uhvatiti za nogu.

            To me je, naravno, pokolebalo. Nisam, uostalom, bio previše odvažan. Bio sam samo osetljliv, a osetljive osobe su, po definiciji, više slabe nego jake. Ne, sasvim, doduše, jer sam noću - u mašti - uvek prevladavao. Zamišljao sam kako, bez smetnji, prilazim gorostasu da bi ga dobro odalamio. Dok je on zbunjeno treptao, bio sam već daleko, van njegovog domašaja.

            Sutradan, u zbilji, sve je opet dobijalo neželjeni obrt. Makoliko kružio oko mete, nisam se usudjivao da pridjem dovoljno blizu da zadam udarac. Sve u svemu, iskušavanje hrabrosti neslavno se završilo. Nisam imao petlju. Razlika u snazi mi je, naravno, dobrodošla kao olakšavajuća okolnost ali sam stvari morao da nazovem pravim imenom. Podlegao sam, šta ima da se krije, kukavičluku.

            Pošto mi je to ne samo ozbiljno poljuljalo samopouzdanje već i opteretilo savest, pitao sam se da li je sve moglo da se i drugačije završi? Ako sam nisam imao dovoljno snage i hrabrosti, udruženi smo bili dovoljno moćni da sprečimo nasilje. Pa zašto to nismo učinili? Zar je moguće da jedino ja nisam mogao da podnesem zapomaganje zlostavljene žene? Da su svi drugi bili ravnodušni?

            Oprezno sam se raspitivao, najpre kod dečaka mog uzrasta. Začudio sam se otkrićem da njih mučan prizor nije uznemiravao. Više ih je, ako se tako može reći, zabavljao. Nisam, prema tome, u njima našao saveznike. Pokušao sam kod odraslih. Nisu mi se bar smejali. Ali, kakva vajda od toga kada su i oni za nasilnike imali više razumevanja nego prekora? Njihova odbrana i Marka nosača i Ljube kelnera svodila se na maltene istovetno mišljenje da je reč o dobrim i duševnim ljudima koji, doduše, „znaju da zastrane kada se napiju“. To što im se to redovno dešava, nije bio razlog za osudu. Za komšiluk su, naprotiv bili mučenici koji tugu utapaju u piće.

            Na pitanje zašto tuku žene nisam, prema tome, dobio odgovor. Kao što nije bilo odgovora na nedoumicu zašto se druže sa njima? Zašto sede za istim stolom u kafani? Zbog čega ih, ako se već plaše da se fizički umešaju, ne odvrate od nasilja na drugi način? Tako što će ih izopštiti iz zajednice. Staviti im do znanja da su nepoželjni sve dok se ponašaju kao zveri. Možda čak oblepiti ceo kraj plakatama sa njihovim likom ispod kojih bi pisalo: čuvajte se ovih ljudi.

            Otada je proteklo mnogo godina a da na pitanja nije bilo odgovora. Kao da se od vremena kada su se kovitlala u glavi dečaka do danas ništa nije promenilo. Ista - kao i uvek - ravnodušnost prema žrtvama. Ali zato mnogo razumevanja za nasilnike. Kao da već vidim kako se zaštitnici „ljudska prava“ (žrtve valjda ne spadaju u tu kategoriju) kostreše na ideju o lepljenju plakata sa slikama siledžija. Čujem ih kako, zgroženo, govore da i najgori zlikovci imaju prava na „privatnost“.

             E, pa stvar je u tome što to ne bi smelo da važi za nasilnike. Možda bi se, ako postoje zakonske smetnje, to moglo podvesti pod oglašavanje. Kao što se oglašavaju razne vrste kafe, zbog čega se ne bi oglašavale i razlike medju ljudima. Šta je loše u tome da se nasilnicima oduzme pravo na anonimnost. Zar im osuda na neku vrstu društvene izopštenosti ne bi smanjila prostor za delovanje što je, možda, jedan od načina da se uspostavi solidarnost sa žrtvama. Kao što poručuju u oglasima o štetnosti pušenja: razmislie o tome.