Čistoća je pola zdravlja

Ceo Beograd je posle rata imao samo dva javna kupatila: jedno u Dušanovoj, a drugo u Mišarskoj. Mada smo bili podjednako udaljeni od oba, koristili smo radije ovo drugo jer je majka mislila da je otmenije. Ona je, osim toga, tamo poznavala sve spremačice koje su joj, za mali bakšiš, ukazivale posebnu pažnju i kabine čistile brižljivije nego obično. Ocu je bilo svejedno u koje kupatilo odlazi, smatrajući da su razlike, ako uopšte postoje, samo u nijansama.

Bilo bi sasvim pogrešno da se iz toga zaključi kako se čin kupanja, koji se svakoga petka ponavljao sa sudbinskom neumitnošću, na bilo koji način omalovažavao. Svi smo se, naprotiv, za njega pripremali kao za ratnu operaciju koja je imala svoja stroga pravila.

Majka je u posebnu torbu pakovala peškire, sapune, mirišljavu so, pomade i – u sijaset bočica – rastvore različitih boja, čiju namenu nikada nismo saznali. Mada je svakoga petka prikupljala isti pribor, nešto je uvek bilo zatureno, ili se sa mukom nalazilo,
što je kod male ekspedicije stvaralo napetost, kao da se sprema za Severni pol, a ne za javno kupatilo u Mišarskoj ulici. Otac je svaki čas pogledao na časovnik, neodoljivo podsećajući na fudbalskog sudiju, samo bez pištaljke u ustima. Majka je, zbog toga, postajala još smetenija, grdeći stvarčice koje se, sudeći bar po njenim rečima, iz čiste pakosti nisu oglašavale.

Kada bismo, požurujući jedni druge, konačno krenuli, koračali smo u koloni: otac na čelu, majka u sredini i ja na začelju. To je za posledicu imalo da je dve trećine kolone trčkaralo za predvodnikom, jer je otac imao svoj ritam i nije se osvrtao za onima koji zaostaju.

Pošto je poseta javnom kupatilu bila neka vrsta društvenog događaja, majka bi sa osobljem uvek malo popričala. Mada je redovno zakupljivala istu kabinu, ritual koji smo unapred znali, obavezivao je da sa kasirkom još jednom utvrdi sve pojedinosti. Ona je majci, kao da je prvi put vidi, poveravala da postoje dve vrste kabina: jedne jevtinije iz kojih – spolja posmatrano – do članaka vire noge kupača i druge, otmenije i potpuno zatvorene, ali i skuplje.

– Hoćete li, dakle, prve ili druge? – pitala je kasirka monotonim glasom kao da se i sama dosađuje zbog napamet naučenog, bezbroj puta ponovljenog teksta.

– Kako tako nešto uopšte možete da me pitate? – čudila se majka, glumeći, isto tako rutinski, zgranutost, na šta je kasirica, užurbano se pravdajući, odgovarala glasno, da svi čuju kako, naravno, zna da gospođa uzima najbolju kabinu, ali za svaki slučaj želi da to još jednom potvrdi.

Znajući da se mala scenska igra, neka vrsta kupališnog prologa, ne može izbeći, kao ni sudbina, strpljivo smo čekali da se još jednom odigra, a tek potom odlazili svako u svoju kabinu, iz koje ne vire noge.

Za pola sata, koliko je bilo dopušteno da se u njoj ostane, sapunali bi se i prali i opet sapunali i prali, sve dok nas – kucajući na vrata – ne bi opomenuli kako je vreme isteklo.

Izlazili smo, crveni kao rakovi, s onom vrstom prijatne klonulosti, koja se javlja posle vrele pare i dugog kupanja. Možda i zbog toga vraćali smo se kući, bez žurbe, rasterećeni.

Ni kolona više nije imala vojnički vid. Koračali smo, naprotiv, potpuno opušteno, naporedo, ili jedan za drugim, ne vodeći više računa ni o brzini kretanja ni o redu. Povremeno smo, zavisno od raspoloženja, zastajkivali ili razdragano trčkarali, tražeći predah – blaženo umorni – na klupama ili čak ivičnjaku.

Put do kuće se tako otezao duže nego što smo predviđali, pretvarajući se u neku vrstu vedroga tumaranja. Uživajući u njemu, previđali smo da na taj način potiremo sopstveni trud, jer je skitnja prašnjavim gradskim ulicama, na kojima je košava vitlala starom hartijom, neumoljivo spirala tek stečenu pozlatu. Pretvarali smo se da ne primećujemo kako se ispod nje ponovo pomaljaju musava, znojava lica, samo da bi ocu dali priliku da na povratku kući, glasom Šekspirovih junaka, svečano izjavi kako je „čistoća pola zdravlja“.

Narodska predstava sa sapunjanjem i pranjem, koja je u Gradskom kupatilu u Mišarskoj ulici počinjala majčinim prologom, dobijala je tako na povratku kući isto tako ustaljen grandiozni epilog.