Film Noir

Nije prvi put da film koji mi svojim naslovom ili sinopsisom privuče pažnju ne pogledam u trenutku kada se pojavi, a posle prođe niz godina dok nepravdu ne ispravim. Tako je bilo i sa Film Noirom, za koji sam čuo 2007. kad je trebalo da se nađe na programu Festa. Kao da naslov nije bio dovoljan, dodatnu pažnju privuklo mi je ime jednog od režisera (D. Džad Džons i Risto Topaloski). Pogađate kog. Nakon što se nije pojavio na Festu, Film Noir je u Jadranu neki period bio jedina projekcija, ali ni tad ga nisam overio. Čekao je sve do sinoć.

U poslednjih nekoliko godina, filmovima poput Sin City, Kiss Kiss Bang Bang, No Country for Old Men, Before the Devil Knows You're Dead, pa što da ne i The Dark Knight – imali smo priliku, ako ne baš da se noar vrati na velika vrata (što nije daleko od istine), a ono barem da se putem velikog platna ušeta u živote onih koji za «crne» filmove inače ne mare, ili ih preterano ne poznaju.

I sam Ed Brubejker je priznao da mu je Šejn Blek svojim Kiss Kiss Bang Bang povratio nadu u noar i ubedio ga da je pripovedenja detektivskih priča i priča o sitnim kriminalcima nije izgubilo čar ni u dvadeset prvom veku. Kao rezultat toga, Brubejker je začeo strip-serijal Criminal koji se bavi preradom hard-boild klišea na moderan način.

Zašto ovo pominjem? Rečenica «Obrada, a ne ideja» nikad nije imala više smisla nego danas, kad su sve priče «već ispričane». Samim tim, zašto lupati glavu smišljanjem zapleta o vanzemaljcima koji žive u paralelnim dimenzijama sa dve strane kurca, kad već ima toliko dobrih priča. Zar nije podjednaka veština uzeti gotovu matricu i od nje stvoriti nešto sveže i novo?

Film Noir vam već svojim imenom, a potom i prvim kadrom, nazuva razgažene, udobne i dobro poznate cipele: glavni junak dolazi svesti pod natpisom Hollywood; kamera se pomera unazad, u prvi plan dolazi glava sa rupom od metka na čelu; protagonista ustukne unazad, naleti na parkirani automobil; baci pogled ka retrovizoru i suoči se sa svojim licem – licem nepoznatog čoveka. Amnezija. Ima li rabljenijeg motiva u kinematografiji? Verovatno, ali se i ovaj nalazi pri samom vrhu.

To što detektivske filmove/prozu u samoj osnovi čini «stereotipnim» jeste da se odvijaju istim tokom: slučajem, njegovom istragom i razrešenjem (Memento je redak primer razaranje strukture). Borhes je smatrao da je potraga jedan od retkih motiva da se napiše roman, a ne kratka priča. Zato što zahteva vreme. A kad se istraga okonča, nagrađeni smo istinom. A ima li ičeg što bilo ko više želi (čak i kad je ne želi) od istine?

Tako i protagonista Film Noira, Hiro, rekonstruišući sliku o sebi i svom životu, putem tragova na koje nailazi i na osnovu toga što mu o njemu kažu poznanici, prijatelji, neprijatelji (za koje čak ne može da bude siguran ni da li su jedno ili drugo), mada mu se sve manje dopada «ko je ranije bio», nastavlja da kopa dalje; jer, kako sam kaže: Kako da krenem dalje, dok ne saznam ko sam bio.

Ono što Film Noir razlikuje od mnogih drugih noar filmova, jeste to što je – kako će Hiro kasnije saznati tragajući za detektivom čiji mobilni nalazi u svom džepu – zapravo potraga za samim sobom. Jasno, kao prva referenca nameće se Parkerov masterpis Angel Heart, u kom je Miki Rurk dao ulogu života. Da sličnost nije slučajna govori i replika pri kraju filma gde Hiro, sad već Sem, kaže nešto što neodoljivo podseća na scenu iz Angel Heart u kojoj detektiv kaže: «Gorećeš zbog ovog – «, na šta mu Endžel uzvraća: «Znam, u paklu.»

Pored odavanja časti Parkerovom filmu i bornovskim filmovima o gubitku pamćenja, uz neizostavne femme fatale, beskrupolozne milionere sa mračnim tajnama, lepotice sa heroinskom zavisnošću... kao i doslednosti u prvom pravilu noara «stvari nisu onakve kakvim se čine», Film Noir nam ne ostaje dužan ni omiljeni motiv neo-noara – snaf. Za razliku od recimo jednog 8 mm, gde je snaf pokretač radnje, ovde on dolazi u raspletu (mada zapravo jeste bio pokretač događaja).

Film Noir je rađen kombinacijom animacije (protagonisti) i igranog filma (pozadine; od kojih se čini da se, među pejzažima El Eja, vide i delovi Beograda!). Ali, za razliku od, recimo, sinsitijevskog Renaissance, u pitanju je jako svedena animacija, čak škrta. To je ujedno, ako već moram da mu tražim manu, jedina zamerka ovog gotovo pa masterpisa. Opet, dok sam gledao film, pitao sam se (pošto o tome ništa ne znam), koliko je tehnički teško napraviti takav film? Ako je odgovor: «Ne tako teško», onda ostajem da se pitam: Zašto ih nema više? Zašto svi oni koji ne mogu da snime film sa «živim» glumcima, ne pribegnu ovakvoj izvedbi? Prvi bih pristao da učestvujem u sličnom projektu. 

Naravno, šta je noar bez muzike? Skor, nenametljivo, taman kad treba, laganim, setnim saksofonskim temama (ponovo dosledno), dodatno koloriše sliku, koja se sa narativom čini gotovo pa dovoljnom, stvarajući atmosferu koja je ključna za noar.

Kao što je Brubejker svojim Criminalom dokazao, igra stereotipima dozvoljena je samo ako na njih imaš šta da dodaš. Film Noir je u tome svakako uspeo.