Lars Von Trier: Melancholia

Realno, postoji velika verovatnoća da nas rokne nekakva kometa-planeta i da sve naše brige nestanu u trenu.

Opet, retko ko brine o tome. Sem ljudi koji su... ajde da kažem osetljivi. Kao što je Von Trier. Ima čovek probleme. Ali pravi dobre filmove.

Melancholia nastavlja stazom Antihrista i predstavlja još jedan film-esej. Podjednako je depresivan i podjednako dobar. Razumem one koji ne vole ove filmove, ali Von Trieru se jebe za to. Njemu je bitno da to izbaci iz sebe, jer bi se u suprotnom verovatno ubio.
Melancholia dugo traje i dominira minimalizam.

Sve je već u kontekstu i mi smo pali u taj kontekst. Nećemo dobiti nikakve detaljne odgovore niti razjašnjenja odnosa. Ali, hej, pa to nije ni bitno.

Uskoro će da nas rokne Melancholia, ali ne film.

Imamo dve sestre. Kirsten Danst koja je hipersenzitivna, nećka se na venčanju i uspeva da sve sjebe (a tu je i vampir Erik iz True Blood).

Druga je Šarlota Ginzberg koja je stabilnija, ali u drugom delu filma preuzima ulogu Kirsten Danst, koja se u međuvremenu pomirila sa sudbinom.

Von Trier je ovde majstor da nas izvoza i navede na krivi trag u filmu koji praktično ni nema narativ. Tek pri kraju postane vam jasno zašto je zapravo Kirsten toliko depresivna – hipersenzitivna, dakle, ali na drugačiji način. I vi je onda potpuno razumete.

Hej, pa kad bismo znali da nas čeka Armagedon i mi bismo ludovali. Ili ludeli.

Ljudi i mutanti bi se držali za ruke, a ne bi se ubijali.

Ko je gledao The Tree of Life, smesta će uočiti sedam sličnosti sa Melancholiom. Od slične fotke, do gotovo identičnih snimaka planete koja se valja. Minus dinusaurusi.

Gotovo sam uveren da će sledeći Von Trierov film biti o opravdanju samoubistva. Jedini problem je što ga je Kormak Makarti pretekao. I to opasno.

Ali, ipak je to stari lisac Lars. Ako ne bude mogao da snimi film, možda ovekoveči svoje samoubistvo. Ne bi me čudilo.

Nadam se da neće.