MUZEJ ĐUBRETA

Uvek kad je bila u PMS-u, osećala se baš tako – kao da je u PMS-u. Bila je razdražljiva, a i sva čula bila su joj razdražena.

            Jutro posle kiše: mokra trava i zemlja. Miris blata u nozdrvama. Činilo se da taj miris ništa ne može da nadjača, ali vonju mokre kore drveća je ovoliko falilo.

            Jovana više nije bila sigurna da je šetnja tako dobra ideja.

            Prešli su most i uputili se ka parku. Marko je žvakao poslednje zalogaje sendviča i kao da su ga jedino puna usta sprečavala da kaže: Gde si me to jebeno dovela? Ipak su nastavili dalje. Staza kroz park bila je blatnjava i strma i neretko bi se okliznuli. Prejaki mirisi razarali su mozak i toliko je zaokupljali da nije stizala da misli o PMS-u koji je trajao dva meseca.

            Tog jutra su sišli sa voza. Nije bila sigurna gde su pošli, pa joj se nije ni žurilo. Htela je da poseti park iz detinjstva. Mada je kontekst bio bizaran.

            Marko je progutao poslednji zalogaj sendviča i osvrnuo se.

            „Molim te“, reče ona. „Samo nemoj da baciš tu kesu.“

            Raširio je ruke. „K’o da ima razlike?“

            „Kažem ti.“

            „Ali...“

            „Znaš kol’ko treba toj kesi da se raspadne?“

            Prećutao je.

            „Bolje da ne znaš. Ali, recimo, da ti to ne bi doživeo, a ni tvoja deca. A ni njihova deca.“

            Marko je zavagao glavom.

            „Šta?“

            Namrštio se. „Ta priča me je i pre smarala. A posle svega... sad je besmisleno.“

            „O čemu bre pričaš? Je l’ znaš gde smo?“

            Marko je klimnuo glavom. „Baš zato“, reče on. „Pazi. Mi smo deo prirode.“

            „Da?“

            „Znači, ono što mi stvaramo je takođe deo prirode? Inače nas priroda ne bi ni stvorila.“

            „Ma daj...“

            Zastao je. „Ne, ozbiljno. Pazi, čovek evoluira. Zašto ne bi i priroda evoluirala?“

            „Ali...“

            „Ne, pazi. Ko smo sad ti i ja da kažemo u kom smeru ta evolucija treba da ide? Ako evolucija teži uništenju...“

            Jovana se nasmejala; nije znala šta da kaže na ovo. Nastavila je dalje. Bili su na pola puta do vrha. Nigde nikoga. U čitavom jebenom gradu nije bilo nikoga. Ali, tragova ljudi bilo je na sve strane. To je i rekla Marku.

            „Nemoj mi reći da ti ne smeta...“

            Odmahnuo je glavom i pokazao ka zemlji. „Vidi.“

            Prišla je bliže i ugledala izbledeli karton. „Šta je to?“

            „Ne sećaš se?“

            Bolje se zagledala, ali nije bila sigurna šta vidi.



            „Tetrapak“, reče Marko. „Pravi tetrapak, sa četiri strane. Je l’ se sećaš? Bili su kao, ovaj, piramida, trouglasti, belo-roze?“

            „Jao, stvarno. Jebote, nisam to videla...“

            „Dva’es godina?“, reče Marko. „Pazi, mi smo ovde kao u muzeju. Muzeju raritetnog đubreta. Priznaj. Priznaj da te spičio flešbek! Kao kod onog Francuza... Flobera. Sa čajnim kolutićima.“

            „Prusta.“

            „A?“

            Jovana je odmahnula glavom i pogledala ka zemlji, ovog puta na drugu stranu. Ćutala je, ali misli su joj šetale kroz vreme. Veliki odmor u osnovnoj školi: kifla i jogurt u tetrapaku. Pravom tetrapaku. Štekanje kusura za barbi sličice. Setila se i koliko često bi preskočila užinu – čak iako ju je već kupila – kad bi se pored nje promuvao... kako se ono zvao?

            „Vidi ovo.“ Marko ju je prenuo iz misli. Odvojio se nekoliko metara a da to ona nije ni primetila.

            Ponovo je gledao ka zemlji.

            Kroz travu se nazirao isprani staniol sa „soka u čaši“ – zlatne kapi. Markov komentar bio je izlišan. Nakrivila je glavu da bolje vidi narandžastog medu-logo i gotovo da je zaboravila zašto su ovde.

            Marko je stajao nad njom i takođe se osmehivao.

            „Ovo je...“, zausti ona.

            Marko je klimnuo glavom. „I znaš šta sam još video usput? Lord pljuge. Žicao sam ih od keve kao klinac. Tako sam počeo da pušim. Jebote, imao sam... Ma, nemam pojma kol’ko sam imao godina.“



            Jovana je vrtela glavom, ali osmeh je i dalje bio tu.

            „Video sam i flašu malog tutuškastog piva koje nisam video... pa, kol’ko i sve ostalo.“

            Osmeh je ispario sa Jovaninog lica već pri sledećem koraku: delom zbog toga što su gotovo stigli do vrha, a delom zbog onoga što je videla. Uz stazu, u jarku, odbačeni stari nameštaj, najlonski džakovi u kojima ko zna šta je sve bilo (čak se i krzno naziralo). Mogao je Marko do sutra da priča na šta ga to podseća – ona je videla samo ruglo. Videla je budućnost o kojoj je govorio i nimalo joj nije bila privlačna ni romantična.

            Možda je istina da nuklearna elektrana koja je pošla po zlu učini više štete ekologiji nego svi ljudi za čitav život. Možda. Ali, kako bi ona izreka o čišćenju i svom dvorištu?

            Marko je išao za njom i po svoj prilici nije obraćao pažnju na to što je promenila raspoloženje. Čak i kad je zastala na vrhu brda i suznim očima pogledala mrtvi grad, ništa nije rekao. Stajao je kraj nje i ćutao. Ali, činilo se da je shvatio poentu.

            „Je l’ znaš“, zausti Jovana, „da se odavde zvezde neće videti još...“

            Marko je zaustio, ali prekinula ga je podignutom šakom. „Nemoj. Neću da čujem još jednu romantičnu opservaciju koja je sve samo ne tačna.“ Pokazala je rukom. I tek sad kad su gledali uništeni grad, bez obzira na sve što je videla na TV-u, sve što je čitala u novinama, tek sad je zapravo shvatala razmere katastrofe. „Pogledaj.“

            Marko je oklevao, pa na kraju podigao pogled. Gledali su grad u komi. Grad na izdisaju.

            „Znam da je lakše da ne misliš o ružnim stvarima“, reče Jovana i mogla je da oseti novu jutarnju mučninu. „Priznajem da mi je bilo simpatično što si rekao o... muzeju đubreta.“

            Marko je oborio pogled.

            Jovanina ruka je kliznula ka stomaku i zaustavila se tamo. Dugo su ćutali – ona zagledana u grad, on zagledan u zemlju, a oboje zagledani u sebe – a kad je napokon ponovo progovorila, pažljivo je odmerila šta će reći:

            „Znaš, pored svega, i dalje živimo u svetu gde je više prirode nego đubreta i otrova. Barem spolja. I... i, zato je moguće da neko, kao ti, da neko u svemu tome vidi... nešto. Samo, plašim se, da će, recimo, naše dete šetati po đubretu i posmatrati parčiće prirode onako kako mi posmatramo fragmente đubreta.“

            Marko ništa nije rekao, oborio je pogled, pa pošao da je zagrli; a čak je i taj zagrljaj posle svega morao da izgleda trapavo i nespretno. Ali, nakon nekog vremena ipak su uspeli da se pribiju jedno uz drugo i dugo nastavili da gledaju u pretnju. Sunce je sijalo, i noć će pasti, a zvezda neće biti.

 



KRAJ