JAVNO UTERIVANJE DEMONA

 

Ispitanik, glumeći opuštenost, sedi u stolici, relaksiranoj varijanti poligrafa koji je prethodno zabeležio sve njegove laži. Voditeljka postavlja pitanja: Da li je istina da ste spavali sa svastikom? Da li vas uzbuđuje obrijana muška zadnjica? Kamera zumira lice. Pred njenom hladnom pronicljivošću ne uzmiču ni grč vilice ni pritvorni, tupavi osmejak. Sve će to ipak proći. Istina podstaknuta novcem pojavljuje se u trenucima posle kojih, kad se ugase reflekori u studiju, nastupa planetarni mrak.

        Ovaj televizijski ogled, pored želje da razgali, pribegava i čudnom poduhvatu: reći istinu o polu, i to ne kroz ars erotica, već postupkom priznanja, suprotnom umetničkoj inicijaciji i uzvišenoj tajni. Svojevrsna scientia sexualis, tipična za zapadno društvo, razvila je od davnina postupke vlasti i znanja kroz koje se očekivalo iznošenje istine na videlo.

        Priznanje je postalo najcenjenija tehnika za proizvodnju istinitog, a čovek životinja koja priznaje. Od regulisanja svete tajne ispovesti na Luteranskom saboru, preko iskušavanja krivice kroz zakletve i dvoboje pa sve do inkvizitorskih postupaka u progonu veštica, čovek je dokazivao ko je i šta je pozivajući se na druge i pokazujući svoje veze sa njima. I najbespomoćnija nežnost kao i najsumanutija vlast imaju potrebu za ispovešću.

        Priznajemo ili smo naterani da priznamo. Kada nije posledica dubokog unutrašnjeg zahteva, priznanje je iznuđeno, budakom isterano iz duše i otrgnuto od tela. Tajno i javno, sve češće posredstvom televizije, ljudi priznaju svoje grehe i nevolje, ljubavne veze i bolesti, priznaju misli, snove i detinjstvo. Priznaju ih ravnodušnoj svetini ali i sebi, i onima koje vole. U zadovoljstvu i muci, vatreno ili mucajući, trude se da s najvećom tačnošću kažu ono što je najteže reći. Još od grčkog prava (kada su u pitanju robovi) i srednjeg veka, udaranje na muke prati priznanje i pridržava ga kad poklekne. Obaveza priznanja roditeljima, mužu, ljubavniku, lekaru, vaspitaču toliko se utemeljila da čovek više ne opaža spoljnu prisilu već mu se čini da istina skrivena u najdubljem kutku jedva čeka da se obelodani. A kad jednom izađe poput gasa koji nadima, ona poprima miris lakrdije kojoj tapše razgaljena publika. Pri tom se zaboravlja ko pritiska na pravo mesto, jer društvo neprekidno smišlja kako će da siluje pojedinca tako da izgleda kao da se sam dao.

        Svako društvo je osporavanje slobode čovekove, gušenje njegove prirodnosti  zarad civilizacijskog, kulturnog napretka. Kontrola se sprovodi na razne načine, najčešće u privatnom prostoru intime, koji izgleda da najviše izmiče nadgledanju. Silovanje, kao nasilno ulaženje u intimno polje drugog, zaposedanje  tuđe teritorije na prečac ili prevarom, ima zadatak  da uzdrma sigurnost, osujeti čistotu prostora koji pripada samo meni, u kojem udišem svoj vazduh. Njegov cilj jeste da se silovani oseti zbrisanim i ugaženim kao trava.

        Kontrolisanje intime televizijskim emisijama koje razgolićuju podseća na inkvizitorske postupke sprovođene da bi se saznala istina o vešticama i demonima. Iznuđeno ili dobrovoljno, priznanje nikako nije uticalo na jačinu plamena lomače. Šta ti je sve radio đavo? Da li je tačno da mu je semena tečnost ledena? Umesto utega, špriceva i kotura za razvlačenje postavljene su kamere, koje bez trunke zazora otkrivaju grč od prepada, drhtaj usred zbunjenosti. Poligraf, kojem je pre emisije podvrgnut ispitanik, liči na spravu za mučenje. Voditeljka glasom pape koji izdaje bulu, s nesumnjivim autoritetom velikog inkvizitora, pobornika istine i samo istine, čita pitanja koja, izgleda, mogu biti izgovorena jedino na televiziji. (Teško bismo ih zamislili u nekom novinskom intervjuu.)

        Usred dejstva istine, učesnik duboko veruje da je u nekoj avangardnoj misiji u kojoj će njegova smelost, istinoljubivost i otvorenost za neprijatne stvari biti nagrađeni ne samo novcem već i slavom u tamo nekoj budućnosti čijeg je sklada i utopijske vedrine on vizionar. Ali njegovo priznanje ne deluje katarzično. Na licu nema ni trunke pokajanja. Kamera beleži prazan, ravnodušan pogled onog koji u trenucima istine ne prilaže dušu. Uz osmeh i aplauz, on zavodi ličnim demonima koji raspojasano trčkaraju nagrađeni iznenadnom slobodom. No, ubrzo će morati da se vrate tamo odakle su došli. Ono malo požutelog i prosenjenog veša okačenog na konopac u javnom dvorištu, junak istine pokupiće pred prvom olujom. Svi će ubrzo prestati da se sećaju njegovih muka i sramote. Čovek brzo zaboravlja. Bolje je tako, jer ko bi, izuzev Borhesovog Funesa koji pamti čak i broj zrna u upravo pojedenom grozdu, izašao na kraj s tolikim sećanjem koje reže i skrnavi.

        Televizijski istinoljupci veruju da su emancipovani i slobodoumni, u stvari su iskontrolisani i izmanipulisani. Njihov iskorak, na prvi pogled, deluje šokantno ali niko od njih nema hrabrosti da zaista napravi eksces, da  opsuje, ustane i ode ili, poput Marlona Branda u Poslednjem tangu u Parizu, skine pantalone i publici pokaže tur. Naravno da je to nemoguće, jer režirani snimak samo stvara iluziju spontanosti.

        Društvu, uostalom, nije potrebna nikakva spontanost i ono smišlja kako bi je osporilo. Spontanost, koja počiva na prirodnosti, mora da se, radi uspešne kontrole, zameni obrascem. Nepredvidljivost je opasna, formirano ponašanje je predvidljivo jer pripada modelu, samim tim i bezbedno. Pošto je spontanost, kao unutrašnji pokretač čovekovog napredovanja put ka autentičnosti ali istovremeno i opasnost da se nukleus reda i poretka raspadne, društvo pribegava različitim metodama „uterivanja demona“.

        Emisija „Trenutak istine“ pokazuje u kakvom licemernom svetu živimo, svetu prepunom laži i površnih trivijalnih odnosa. No ona je i ispovedaonica u kojoj, da bi neki platežni bog odrešio kesu, treba reći sve. Ne samo izvršene činove i čulna sparivanja već i nečiste poglede, skaredne reči, svaki prestup u mislima.