Pod senkom nasilja

Svakodnevno nas izveštavaju o nasilju. Marljivost medija je nemilosrdna, kao da se plaše da ćemo nešto vrlo važno propustiti i tako sebi silno naškoditi. Na prvom mestu su ratovi, koji nikad neće prestati. Time što se glorifikuju osobine neophodne u ratu, poput hrabrosti, srčanosti, izdržljivosti, žrtvovanja za svetu ideju, time se na jedan podmukao i mračan način i rat prihvata kao dobra stvar. Naročito se u našoj kulturi, u kojoj se do skora ispraćaj u vojsku slavio uz bahanalije i neumereno trošenje novca, smisao pogibije u ratu uzdigao do „carstva nebeskog“. Dobro smo naučili kako se časno ( i suludo) gine, vreme je da naučimo kako da časno živimo.

       Zatim dolazi nasilje nad slabijima (ženama i decom), koje je utoliko strašnije što se dešava u zaštićenom toplom domu, kad vuk oblači bakinu spavaćicu, stavlja kapicu uz umilno režanje šta će sve da uradi Crvenkapi. Kako da se zaštitimo od nasilja onih za koje mislimo da nas vole i koji kažu da nas vole?

       Vesti su uznemirujuće. Prepisujem neke da mi se pridružite u nesanici.

       Policija u Sremskoj Mitrovici uhapsila je četiri osobe zbog sumnje obljube nad detetom od sedam godina. U Guči je uhapšena majka koja je zloupotrebila šestogodišnje dete da prosi i igra po stolovima. U Kruševcu, muškarac ubio taštu a teško povredio suprugu i tasta. Saša Mega je priznao tri silovanja.

Novosadska policija uhapsila N.S.(41) zbog sumnje da je obljubio ćerku. Zoran Stojković iz Despotovca je drvenom letvom tukao suprugu, a sina napao šipkom i nožem. Leskovac – nedozvoljene polne radnje nad sedmogodišnjim detetom.

Goran B. iz Mačvanske Mitrovice tukao suprugu i kapijom gađao policajca.

       Nasilje nad ženama uzelo je maha, udvostručava se iz godine u godinu. U 2008. godini zabeleženo je 7000 zlostavljanja, a u 2009. je u prvih osam meseci ubijeno 26 žena. U Srbiji je svakih deset dana ubijena jedna žena, a svaka treća je zlostavljana. Žrtva je obično tridesetogodišnja žena, srednjeg obrazovanja, majka dvoje dece. Najčešći oblici nasilja su morbidno maštoviti i kao pozajmljeni iz filma strave i užasa: lomljenje vilice, besomučno udaranje nekom alatkom (najčešće francuskim ključem) po glavi i cevanici, gađanje šerpom vrele supe, psihičko ponižavanje da pred gostima zavuče glavu u mašinu za veš i da laje.

       Da bi se žrtva zaštitila, napravljene su sigurne kuće, koje su nužno zlo, neka vrsta rezervata i kućnog pritvora za ženu i dete dok muž nasilnik neometano šeta na slobodi. Naš zakon još uvek nasilje nad ženom tumači kao privatnu stvar, jer, na primer, ne dozvoljava ženi da u odbrani upotrebi suzavac ili sprej iz tašne. Sprej se smatra „gasnim oružjem koje može da nanese fizičke povrede“ (valjda je za nošenje dezodoransa u tašni potrebna dozvola MUP-a) pa za njegovu upotrebu u cilju zaštite sledi kazna od 10 000 dinara ili 60 dana zatvora.

        Neko će reći: Čekajte, nismo jedini, pa to sve postoji i kod drugih. Pogledajte Ameriku i druge evropske zemlje! Ideja da dokažemo sopstvenu nevinost ili da umanjimo krivicu tako što ćemo naći druge prestupnike ne čini mi se dovoljno ubedljivom. To što drugi imaju gangrenu ne umanjuje bol i truljenje sopstvene noge, to što stalno prstom upiremo na zlo kod drugih i tešimo se kako u tome nismo usamljeni sprečava nas da sagledamo sopstven i da se s njim uhvatimo u koštac.

       Agresija i frustracija se javljaju kao posledica poniženja koje se mora prevazići, ne napadom na slabije, već osvajanjem mira i prihvatanjem gubitaka kroz tugovanje kao katarzičnu pripremu za ponovno prihvatanje života. Ali, svakodnevno smo suočeni i sa bolesnim produbljivanjem poniženja kao dobrovoljnog nasilja, kada se ljudi pred kamerama sramno ogoljuju ili pristaju da žrtvuju zdravlje u surovom opstanku na nekom divljem ostrvu. Zašto, pobogu? Da pomognem svojoj deci, da završim kuću, da promenim život... Razlozi „žrtvovanja“ treba da ganu ali sve to zvuči krajnje licemerno sa debelim pornografskim pokrićem, da je sve dozvoljeno. Ne bi me iznenadilo da neko, zarad novca koji bi mu omogućio da ozida šupu ili iskopa bazen u dvorištu, uskoro pristane da ga pre TV kamerama obljubi tapir ili nosorog.

       Vrtimo se u začaranom krugu, gde se problemi prikrivaju umesto da se rešavaju dok postajemo sve bolesniji i luđi.

       Suviše smo dugo stajali na podnevnom suncu i gledali u njega otvorenih očiju, zato je suočavanje sa mračnom senkom tako onespokojavajuće i bolno.