KONSTANTINOVO RASKRŠĆE

Kad se latite tako bolesno pretencioznog projekta kakav je Konstantinovo raskršče, čekaju vas samo dva ishoda: da se survate sa visine kojoj niste dorasli ili da shvatite kako zapravo letenje i nije tako teško (ili vam jednostavno ide od ruke). Roman Dejana Stojiljkovića pripada potonjim.

Bolesno pretenciozni projekat bio je: napisati roman koji će se odvijati za vreme Drugog svetskog rata, u Nišu, sa Nemcima, Srbima, Bugarima... i da, vampirima. Nikako ne smemo zaboraviti ni potragu za Konstantinovim mačem, magijske rituale... i da, vampire.

Znači, imamo 250g Otpisanih, 400g Alana Mura, 150g Losta, mrvice Indijane Džonsa... A ima, bogami, tragova i Andrića, Selenića, čak i Dobrice.

Roman je struktuiran mnogo pre onako kako to rade moderni strip scenaristi i scenaristi TV-serija, nego romanopisci. Što je svakako samo plus. Znači, poglavlja su isplanirana, vešto vođena i tempirana tako da se za sam kraj čuva važa informacija koja nam može istrgnuti tepih pod nogama. Recimo, ličnost koja se ne imenuje, a pošto je u senci ni ne vidi, na kraju poglavlja se identifikuje kao niko drugi do glavom Adolf Hitler. Česti su i lostovski paralelizmi među scenama, gde likovi razmišljaju ili delaju u saglasju iako su međusobno odvojeni i ne znaju o akcijama onog drugog. Tu je i efikasni metod (Alan Mur), kad se poglavlje završi nekom rečenicom (koja je panč lajn), a naredno poglavlje (sa drugim likom) počne istom rečenicom. Ima tu i bendisovskih telefonskih razgovora, kad čujemo samo jednu stranu a na osnovu njegovih replika pretpostavljamo šta druga osoba govori.

Sama poglavlja su uvek (uvek!) završena dramaturškim udicama (klif hengerima), koje čitaoca prosto teraju da nastavi čitanje. A ako klif henger i izostane, tu je panč lajn da zapečati pročitano/napisano. Da još više doprinese dinamici tu je i kokainska montaža dostojna Tonija Skota.

Roman jeste zapleten kao žanrovska proza (ako pod time podrazumevamo knjige uz koje ne počnete da zevate nakon dva pasusa), ali širina Stojiljkovićevog zamaha se nikako tu ne završava. Konstantinovo raskršće je žanrovski roman onoliko koliko je to i Šejbonov The Yiddish Policemen’s ili bilo koji klasični King. E sad, pošto je Šejbon dobitnik „pulicera“, a on se ne daje za žanrovska ostvarenja, jasno je da je to samo klasifikacija onih koji te knjige žele da prodaju.

Svaki od likova ima svoje obeležje, bilo ono nasilna ženidba sa nevoljenom ženom i nemanje poroda (što je motiv blizak Bori Stankoviću, pa čak, ajde sad, Ćosiću), preko motiva krivice za smrt nekog bliskog (takav arhetip da nije potrebno navoditi dela); potom, andrićevski motiv okupatora koji je, svaki koji dođe, gori od prethodnog, i neminovan sunovrat svake imperije koje ne spozna ograničenja.

Za nas, koji svršavamo na pop reference, ima tu dosta materijala i mozgalica. Najočiglednije su posvete Seleniću (u imenu jednog od likova – Krsman), Stivenu Kingu (u samom prologu Nešto je u magli), Šabanu Bajramoviću (mali cigančić po imenu Šaban)...

Motiv vampira i vukodlaka (ili Konstantinovih čuvara) predstavlja iskonsko balkansko zlo, kom ni svemoćna arijevska imperija nije dorasla i u sukobu sa kojom joj sledi jedino grč samrtnog ropca. Samim tim, nedorečenost i metaforičnost tih ala i bauka dodatan je plus.

Nasuprot izmaštanim stvorenjima, podjednakao brutalni su prizori nacističkih streljanja, četničkih klanja, a i savezničkih bombardovanja.

Na sve ono napisano u romanu ne možete imati nikakvu primedbu jer one naprostno ne stoje. Primedbe jedino možete imati na ono šta nije tu, a moglo je da bude. Recimo: malo više statičkih delova, kad lik sedne zapali cigaretu, zagleda se u plafon i ništa preterano zanimljivo se ne dešava, a mi opet mnogo saznamo o samom liku iz čisto, recimo, načina na koji je gledao zid. Potom, ne bi škodilo ni dodatnih sporednih egzotičnih, lokalnih niških pijandura i zgubidana, koji su sigurno postojali i dali bi dodatni kolorit. Kad smo već kod Niša (a tamo se odvija gotovo čitav roman), meni lično bi agresivnija upotreba dijalekta (od kog nailazimo samo na tragove), takođe doprinela egzotici, a pri tom roman nikako ne bi počivao na njemu, jer ima jebenu priču od koje ti se zavrti u glavi.

Pošto sam iščitao kompletan dosadašnji Stojiljkovićev opus, mogu da napravim paralelu. Jedina mana koju sam njegovom ranijem pisanju mogao da priheftam je: nedorađenost, previše opštih mesta u pojavi natprirodnih bića i sitnice vezane za jezik. Kad smo kod jezika (koji je u Konstantinovom raskršću sočan, vrcav i savršeno ispeglan), tu leži zamka za sve domaće pisce. Naime, pošto domaćih uzora (bez obzira na žanr) ima jako malo a da su dobri, jedino što ostaje je okretanje stranim facama. E, tu su dva puta: čitanje u originalu i čitanje prevodne literature, a i jedan i drugi imaju svoje mane. One koje sam ranije u Stojiljkovićevim radovima uočavao (a kojih znatno manje ima u Konstantinu), uglavnom se odnose na prevode: kučkin sine, prokletstvo, za ljubav božju... Ali, kako kažu, dobra knjiga ima sto mana, loša samo jednu – loša je.

Ništa u Konstantinovom raskršću ne može pokvariti tako precizno postavljenu i hiruški iskrojenu priču. A to šta svako od nas želi da se nalazi u romanu, a već nije našlo svoje mesto u njemu, govori samo to da mi želimo da se to nađe u romanu i ništa drugo.

Stojiljković je, bez sumnje, dokazao da mu letenje ide od ruke. Nadam se da će sa te visine (i veoma ugodne perspektive koju će mu ovaj roman zasigurno obezbediti), ugledati još mnoge priče vredne pričanja i podariti nam još koji masterpis ovog kvaliteta.

Do tada... Uvek sam bio sklon reprizama.