Kratko o homoseksualnosti i deci

Prvo, moram da se ogradim i napomenem da ovaj tekst nema nikakve veze s politikom. Drugo, nepristrasan je jer sam, štono bi se reklo, straight as a ruler. Ljubila sam se s jednom devojkom, i to žešće dobrom ribom, pre dvadesetak godina u onoj fazi istraživanja sopstvene seksualnosti i shvatila da ću se uvek ložiti samo na muškarce. Jesam li zbog toga normalna? Ne, normalna sam ili nenormalna zbog mnogo drugih činilaca, a seksualno opredeljenje svakako ne spada u njih. Mislim li da su svi pederi produhovljene umetničke dušice kakvim ih mediji uglavnom predstavljaju? Ne mislim, imala sam prilike da upoznam neviđene seljačine koji su pederi ili lezbejke, baš kao što sam upoznala i divne ljude koji vole samo svoj pol, što bi trebalo da bude „normalno“ jer postoje grozna i dobra ljudska bića ‒ a to nema veze s njihovim izborom partnera, zar ne?

Hajde sad malo da se osvrnemo na istoriju. Svi smo čuli za Tebansku svetu četu sastavljenu od sto pedeset parova ljubavnika koji su se lavovski borili čak i protiv čuvenih Spartanaca, kao i da je ta jedinica inspirisana Platonovom Gozbom. Dakle, homoseksualnost je bila prilično česta pojava u staroj Grčkoj i Rimu. Negde sam pročitala da su svi rimski carevi osim Hadrijana imali ljubavnike. Da li je to tačno ili ne, ne znam, ali verujem da važi bar za polovinu. Homoseksualnost je bila raširena i kod Asteka, Maja, u drevnoj Kini, Japanu... Polovina engleskih kraljeva, uključujući Ričarda Lavljeg Srca, voleli su muškarce i ženili se samo zbog potomstva. U stvari, zapisi o homoseksualnosti prisutni su u svim kulturama sveta. Muška i ženska homoseksualnost postale su sramotne tek u srednjem veku, što i ne čudi jer je crkva osuđivala uživanje zarad uživanja i zalagala se za snošaje samo zarad razmnožavanja. Nije li pomalo šizofreno govoriti s nadmenošću savremenog doba o mračnom srednjem veku, a istovremeno podržavati te iste mračne stavove kad je reč o tome ko će koga odvesti u krevet? Volela bih da svi heteroseksualci kojima toliko smeta što ne dele svi njihova seksualna opredeljenja zamisle kako žive u društvu u kojem se homoseksualnost smatra „normalnom“ i zapitaju se kako bi se osećali kad bi im drugi nametali da budu s polom koji ih nimalo ne privlači. Odvratno, jelda? Nije li bolesno osuđivati pravo svakog čoveka da voli i bude voljen samo zato što vama to deluje „bolesno“? A onima koji se pritom pozivaju na religiju volela bih da citiram sjajnu Rejčel Holis, koja je rekla kako u Bibliji piše Voli bližnjeg svog, a ne Voli bližnjeg svog samo ako izgleda, razmišlja i ponaša se isto kao ti te da bi stoga trebalo da prihvatimo divnu raznolikost ljudskih bića.

Moram priznati da dugo nisam imala jasno definisan stav o homoseksualnim parovima i deci. A onda sam shvatila da poznajem mnogo, previše ljudi iz „normalnih“ porodica, koje su zapravo bile toliko disfunkcionalne da su oni na ovaj ili onaj način trajno oštećeni. Koliko vi takvih ljudi znate? Nemojte mi reći da ne znate bar jednog od deset! Tradicionalni mama i tata zaista nisu nikakva garancija da će dete živeti u zdravom okruženju, baš kao ni mama i mama ili tata i tata. A homoseksualni parovi koji ne mogu dobiti decu na prirodan način i moraju prilično da se namuče kako bi postali roditelji verovatno će dobro i dugo razmisliti o tome jesu li spremni za roditeljstvo. Njima to ne može da se omakne pa šta im bog da. I silno žele decu čim se odlučuju na takav korak. Već ta dva činioca mnogo govore i nagoveštavaju da će dete u takvoj zajednici imati mnogo ljubavi, pažnje i nege. A to bi trebalo da bude najvažnije, zar ne? A na tvrdnje da će ta deca takođe biti pederi ili lezbejke mogu samo da pitam kako li je onda moguće da deca heteroseksualnih roditelja nisu nasledila njihove sklonosti?

I za kraj, da li mi je žao takve dece? Naravno da jeste. Njihovim drugarima će biti zabavno što imaju dva istopolna roditelja, u nekom trenutku će to reći svojim roditeljima i oni će im zabraniti da se druže s njima. A nedostatak bezbrižnog drugarstva u detinjstvu možda je i najtužnija stvar u celoj ovoj priči.