PRATILAC IZ SOFIJE

Ma koliko je neprestano namrgodjenim licem i isto ako postojanim gundjanjem ostavljao utisak mrzovoljne osobe, dopisnik iz Sofije je bio dobrodušan čovek. Imao je, naravno, svoje mane, ali ko ih nema. Nadredjeni su mu najviše zamerali što je voleo da potegne koju čašicu više. Ustezali su se, ipak, da ga javno prekorevaju, najpre zbog toga što je bio savestan radnik ali i zbog toga što je bio u poodmaklom dobu ili, još odredjenije, u godinama pred penziju. Na popustljiv odnos svakako su uticale i njegove ranije zasluge zbog kojih je, uostalom, i rasporedjen za dopisnika. Sve u svemu ostavljali su ga na miru, što je praktično značilo da su na sklonost prema piću gledali kao na lošu naviku a ne kao neoprostivu manu. Dopisnik se, najzad, dobro sa njom nosio jer mu ni najveća zakerala nisu mogla zameriti da zanemaruje posao. U tim godinama, uostalom, od njega nisu očekivali epohalna dela. Dovoljno je bilo da ujutru pošaje pregled štampe i na vreme izvesti o nekom važnom dogadjaju kakvih, istini za volju, u gradu kao što je Sofija, nije bilo previše.

Dopisniku su, kako iz toga proizilazi, manju nevolju pričinjavale radne obaveze a više nepodnošljivo dugi i jalovi časovi dokolice. Bilo je, otuda, sasvim shvatljivo da je u kafani tražio načina kako da ih ispuni.

Od brzopletog zakjučka da je takvo ponašanje bilo neškodljivo, odvraća nas samo jedan ali krupan razlog. Strani dopisnici su u to vreme u Sofiji ali, uostalom, i u svim drugim gradovima na istoku Evrope bili brižljivo nadzirani. Svaki od njih je, drugim rečima, imao pratioca koji ga nije ispuštao iz vida. Ni naš čovek nije mogao biti izuzetak.Postojala je opasnost da u zagrejanom stanju počini neku nesmotrenost za koju bi se, naravno, odmah saznalo. Koja se, dakle, mogla zloupotrebiti.

Pratioc, koji je bio dodeljen dopisniku, izdvajao se od drugih neobičnom sličnošću. sa njim. Daleko od toga da je ona poticala od nečije namere. Sve je, na protiv, kako to ponekad biva, bilo samo posledica pukog slučaja.

Kada govorimo o sličnosti, ne mislimo toliko na fizičku sličnost, mada je i ona bila primetna, koliko na istovetne sklonosti. Agent koji je dobio nalog da ne ispušta iz vida dopisnika, bio je istih godina. Isto tako mrzovoljan i džangrizav. Obojica su, najzad, imali običaj da pale jednu cigaretu za drugom što ih je, umesto da ih smiri, činilo još razdražljivijim.

Ne sme se, takodje, izgubiti iz vida da su, uz mnogobrojne sličnosti izmedju nadziranog i nadzoritelja, postojale isto tako i razlike. Najveća se ispoljavala u nejednakom društvenom statusu ili, još odredjenije, u nejednakim prihodima. Dopisnik je imao deviznu platu. Prinadležnosti policijskog agenta -u odnosu na nju- bila su zanemarljivo mala.

Pomenute razlike je važno naglasiti da bi se razumelo zbog čega je dopisnik u dokolici mogao da ispija jedno piće za drugim dok je njegov pratioc, mada prividno moćniji, morao da se ograničava ili da čak- i u slučaju lošeg vremena -šeta pred kafanom.Opet, samo naizgled, reklo bi se da je dopisnik bio u kudikamo povoljnijem položaju. Pod uslovom da se zaboravi kako se smrtno dosadjivao. Troškove je mogao lako da podmiri ali ga je zato usamljenost pritiskala.Povijala takoreći do crnog kalajisanog poda na koji je nemarno, umesto u pepeljaru, tresao pepeo ko zna koje cigarete.

Nije, ipak, uprkos poodmaklih godina i prekomernog pića, bio slep kod očiju. Odmah je uočio da ima stalnog pratioca koji se, uostalom, ni sam nije previše trudio da to sakrije.

Večito prisutna senka, kako je izgledalo isto tako nerazdvojna kao i sopstvena, činila ga je najpre zlovoljnim. Potom samo potištenim. Najzad radoznalim. Pitao se kako je moguće da se bilo ko bavi tako ponižavajućim poslom.Da kao zver prati čoveka koga lično i ne poznaje.

Razmišljajući o tome, sa iznenadjenjem je otkrio da dotadašnja netrpeljivost prema pratiocu sve više ustupa mesto razumevanju. Ako ne, to ga je već veoma čudilo, saosećanju i simpatijama. Naročito dok je iz tople krčme kroz prozor gledao kako revnosni pratioc napolju od zime pocupkuje. Toliko ga je taj prizor dirnuo da je jedne izuzetno ledene noći izašao iz kafane samo da bi agenta koji ga uhodi pozvao za svoj sto.

Pratioc je, kako se to obično kaže, bio zatečen pozivom.N ije, naravno, imao nikakve iluzije da dopisnik zna ko je. Nije,opet, sebi mogao da dopustiti da sedi za istim stolom sa čovekom koga bi trebalo samo diskretno i po mogućstvu neopaženo da nadgleda.

Makoliko na izgled mrzovoljan i namćorast, dopisnik se pokazao kao neposredan i otvoren čovek. Imajući u vidu okolnosti, možda i previše neposredan i otvoren.

Ne sačekavši da se pratioc pribere, poručio je, ne pitajući, piće za obojicu. Potom je, lupkajući gosta kažiprstom po grudima, bez ikakve snebivljivosti razjasnio razloge poziva za sto.

-Znam da ste plaćeni da me pratite. Kao što sam i ja plaćen da u ovom gradu radim kao dopisnik. Kada je već tako. Kada je, drugim rečima, neizbežno da budemo zajedno, rekao je to već sa uzdahom, zbog čega se pretvaramo da se samo slučajno srećemo?

Pratioc ga je zapanjeno slušao. Još uvek nije znao na šta cilja sagovornik.

-Ako bi, umesto što se šunjate naokolo, razlagao je metodično svoju zamisao, sedeli za istim stolom, od toga bi i vi ja imali samo koristi. Držali bi me stalno na oku ,a ja bi ,opet, dobio društvo za kojim čeznem odkako sam došao u Sofiju.

Pratioc je na iskap popio čašu rakije. Zatim još jednu. Nije ništa govorio. Da bi dobio u vremenu ali i zato što nije znao šta da kaže. Predlog ga je najpre prestrašio ali je, što se više kravio i spolja i iznutra, uočavao i njegove dobre strane.Sinulo mu je, na prečac, da je pretpostavljenima mogao da se pohvali da je zadobio poverenje dopisnika. Možda čak da postoje izgledi da od njega pribavi važna saznanja.Tako nešto, najzad, pre će mu doneti priznanja nego prekore.

-Što da ne, rekao je odobrovoljeno.

Nije, ipak, sve bilo tako jednostavno.Uhode i na jednoj i na drugoj strani odmah su se postarale da izveste nadležne o neobičnom druženju. Bilo je ,uostalom, ne samo naivno već i lakomisleno da se očekuje kako će ostati neprimećeno. Za tako nešto, najzad, moralo je da se smisli uverljivo objašnjenje.

Novopečeni drugari su se našli u neprilici. Nije im nimalo smetalo da ćutke sede jedan pored drugog i ispijaju natenane sa uživanjem rakiju. Kada se uz to zamisli pucketanje vrele peći i zavijanje vetra napolju druženje je ličilo na idilu.

Bili su, naravno, svesni da to neće moći dugo da traje. Da će morati da se potrude da sve sumnjičivijim poslodavcima napismeno pruže dokaze celishodnosti u Sofiji do tada nevidjene simbioze.

Ali kako ,dodjavola, da izveste o čemu su govorili kada u blaženoj dokolici nisu izustili ni jednu reč. Tražeći izlaza, posezali su za pićem češće nego obično. Jednom su se čak tako naljoskali da ih je ceo dan bolela glava. Umesto, dakle, da se približe rešenju od njega su se još više udaljili. Sve dok pratiocu nije pala na pamet- kao i sve genijalne zamisli- jednostavna ideja da pišu zajedno. Dopisnik je preuzeo na sebe da sačini i uobliči tekst (to mu je uostalom i bio posao) a pratiocu da za gradju obezbedi zanimljive pojedinosti iz svog bogatog policijskog iskustva.

Zajednički napisani izveštaji su ih još više zbiližili. Ne bi se moglo reći da su se približili umeću Iljfa i Petrova ali su za manje zahtevne čitaoce njihovi radovi posedovali dovoljnu dozu i zanatske veštine i verodostojnosti.

Najvažnije od svega je da su radovima bili zadovoljni i njihovi pretpostavljeni.

Dopisnik i njegov pratioc mogli su tako da se opuste. Da u miru ispijaju nebrojene čaše pića, koje su na stolu ispred sebe postrojavali kao vojnike za bitku. Nisu više samo ćutali.Ponekad bi i progovorili.O običnim stvarima. Porodici. Deci. O tome kako im je posao dodijao. Kako jedva čekaju da odu u penziju.

Proživeli su tako lepu godinu dana. Možda i nešto više. Postali su nerazdvojni ne zbog toga što im je tako naloženo već zbog toga što su sami to hteli.

Kada je- po isteku mandata dopisnika- došao čas rastanka i jedan i drugi su se rasplakali. Da ih nisu izdavale ručerde sa isto tako ogromnim šakama kojima su razmazivali suze na mlohavom licu, najviše bi ličili na decu.

Kod ispraćaja su opet zamukli. Nisu razmenili adrese. Nisu medjusobno obećavali da će se ponovo čuti. Dobro su znali da se više neće videti.

Tako je i bilo. Nikada se više nisu sreli ali su jedan drugome mnogo nedostajali.