Ženske priče...

a o kome, nego o muškarcima...

1.
    Da vas upoznam sa gospođa Olgom.
Tačnije, gospođicom koja se na jedvite jade bori sa pokazateljima svojih pedeset i osam godina i nada se još uvek kako će sresti Gospodina Pravog. Što bi na srpskom jeziku rekli – Olga je usedelica, baba-devojka i tome slično. Mada su je sa gospođo oslovljavali na pijaci, u prodavnici, gradskom prevozu... dakle, svi oni koji je nisu poznavali, celog života je bila ubeđena da to i jeste. Za sve ostale, bila je samo - Olga.
Volela je čajne kolačiće sa ukusom cimeta,
- da uči francuski jezik preko TV-a,
- nosi pantalone - trofrtaljke i papuče na tankoj potpetici sa veštačkim perjem roza boje iznad prstiju,
- sakuplja i šalje kupone za nagradnu igru sa pakovanja toalet-papira,
- da ostavi trag crvenog karmina na belom filteru cigarete,
- sluša Mariju Kalas i poeziju pisanu u dvanaestercu,
- jede napolitanke pred spavanje;
- obavezno je kijala posle poslednjeg gutljaja nekog alkoholnog pića,
- imala je godinama jedno kurje oko na desnom stopalu;
- volela je sve što je ''a la mode'',
- da se svima obraća sa ''vi'' i
- ceo svet, a naročito - muškarce.

    ***

    Bio je april i padala je kiša tog jutra, kada se taksi zaustavio u ulici Borisa Kidriča br.17. Naravno, Olga nije mogla da se uzdrži, a da ne proviri iza zavese i vidi ko će se pojaviti. Veoma dobro je znala da su svi zaposleni iz zgrade uveliko na poslu, ono nekoliko dece u školi, da se njena prijateljica poodavno vratila sa pijace... ko je onda mogao biti?
- Hmmm... - promrmljala je sebi u bradu. - Devojke sa trećeg sprata nisam videla da su otišle na predavanja: sigurno čekaju društvo... Muško društvo.

A opšte poznato je bilo da se taksijem odvoze i dovoze samo kćerke ''madam'' Živadinke.
    
Okom iskusne žene je odmerila taksistu: nije imao više od trideset pet godina. Visok i krupan, ali ne i mišićav, kretao se brzo nasuprot svom hlomom telu. Učinilo joj se da je imao kijavicu: mrdao je nosem kao kada njuška zec.
- Nije loše... - zaključila je Olga kroz uzdah.
Nikada nije mogla da shvati zašto su joj se naročito dopadali muškarci, koji su izgledali kao tek probuđena deca, čupavi i musavi. Taksista je bio jedan od njih: kosa mu je bila zalepljena na potiljku, dok mu je na čelu letela u raznim pravcima i upadala u oči. Lice mu je bilo neobrijano i zato je izgledalo još tamnije nego inače. U uglu usana je držao nezapaljenu cigaretu.
    Njegova krupna pojava toga jutra, bila je dovoljna da joj raspali maštu:
    Letnja noć. Tek što je ostavio mušteriju, Olga istrčava iz zgrade u tesnoj haljini obnaženih ramena, ispod koje ne nosi ništa. Moli ga da je odveze do Merkatora. Ne, nije mu usput. Mršti se i pokušava da nađe izgovore, ali mu je pogled zalepljen za njeno poprsje. To joj ne promiče i odmah je spremna da odigra na sigurnu kartu: spušta dlan na njegovo međunožje. Gleda ga najzanosnijim pogledom, godinama vežbanim pred ogledalom na kome su bile isečene fotografije Rite Hejvort, Ðine Lolobriđide, Anuk Eme... i pripija se uz njegovo telo, odižući haljinu i opkoračujući mu butinu.  Mladić zadrhti i podiže pogled ka njenim poluotvorenim usnama. Olga mu obuhvata dlan i počinje da liže jedan po jedan prst. Pod dlanom druge ruke oseća kako mu je ud naglo otvrdnuo i istog trenutka vrelinu u stomaku. Poželela je da ga oseti u sebi, da mu se poda tu, na haubi taksi-vozila... i tek što su mu se usne približile njenom licu, kada je trebalo da usledi sočan poljubac jezikom...   
    ... tako snažno je zalupio vrata prtljažnika, da su se zatresla stakla na prozorima njenog stana.

Kada je ostavio i poslednju putnu torbu, a bilo ih je ukupno pet, protrljao je dlanove kao da želi da ih zagreje, zatim izvadio iz džepa farmerica šibice i zapalio cigaretu. Nakašljao se nekoliko puta iz petnih žila od tog prvog dima, da mu se lice izobličilo i otpljunuo snažno u stranu. Tačnije, na žbunastu zelenu ogradu ispred zgrade. Zatim je uvukao vazduh kroz nos, pri čemu se čulo kao da testeriše, i još jednom otpljunuo u stranu. Nadlanicom je obrisao usta i ušao u auto.
    - Oh! Ne mogu da poverujem sopstvenim očima! – izustila je Olga, osetivši kako joj trne vrhovi nožnih prstiju od tog nevaspitanog prizora.
Onu divnu sliku koju je imala o njemu i sa njim, pokušala je da zameni prazninom. Okrenula se leđima ka prozoru i uzela šolju s kafom. Ali, izgledalo je da on nije želeo tek tako da se oprosti od njenih misli: pre nego što je ulica opet postala pusta, čuo se jedan pucanj iz auspuha njegovog auta, da je Olga poskočila kao oparena, prolivši nešto kafe i po podu.
 
    To, što je od njenog prozora do trotoara bilo samo pet koraka vazdušnom linijom, bila je prednost kada su se dešavale parade zgodnih momaka pri njihovom izlasku u provod. Kada joj se činilo da ih može dodirnuti rukom kroz otvorene prozore na automobilima, onako namirisane, preplanule u solarijumima, tek izbelelih zuba i mišićavih ruku od upornog dizanja tegova... Ili kada su se svađali susedi sa čistačima ulica što ne vezuju svi kese sa đubretom, pa se nije štedelo na psovkama... Ili kad je, nedajbože, bila nekakva tuča: ako bi se neko i usudio da pozove policiju i dok policija stigne, poprište se obično rasturalo, a razbijene pivske flaše, palice za bejzbol, poneki lanac kojim je do tada bio ograđen obližnji travnjak, manje ili više krvi i ostalo u zavisnosti od žestine kojom je proticao okršaj, još bi danima bivali tu... I kad god bi prolazila tuda, setila bi se onog markatnog momka obrijane glave, koji je sjajno baratao nogama... ili onog sa istetoviranom glavom tigra na desnoj mišici, koji je ispuštao krike poput Brus Lija i uvek bio na strani slabijeg: često se dešavalo da upravo njegova grupa započne tuču, ali čim bi video da protivnici gube, okretao se protiv svojih drugova te se kroz deset sekundi više nije znalo ko pije a ko plaća...
Zbog ovakvih prizora, žalila je što ne živi u vešernici, da ne gleda kojekakve prostakluke.
    
Pošto je prebrisala pod, pokušala je da se smiri diskretno otpijajući jedan gutljaj kafe, kao da nije bila sama, već kao da se nalazila u nekom velikom društvu gde su svi gledali u nju (uostalom, uvek kada je nešto jela ili pila, Olga se tako ponašala; to je bila mala tajna njenog dobrog izgleda). Kada je pogledala opet kroz prozor, ugledala je nepoznatu ženu sa buketom plavog jorgovana u rukama, kako još uvek stoji na mestu sa koga je otišao taksista. Ni govora o muškom društvu za koje je pretpostavljala da će se pojaviti.
    
Otpila je još jedan gutljaj kafe, očekujući svakog trenutka da nepoželjna pridošlica uđe u zgradu. Ali, žena je ostajala u mestu kao u inat Olgi, ni ne sanjajući da je bilo ko posmatra kao kroz rendgenske zrake. Zbog čega je nepoznata nosila cipele od pre dve sezone, kupljene verovatno na pijaci ili na nekom velikom sniženju; zašto je na kišnom mantilu sive boje, koji joj je sezao do polovine listova, poslednje dugme bilo belo; i, kako je mogla dozvoliti sebi da se pojavi u javnosti sa kosom nemarno vezanom u konjski rep i nenašminkana – Olgi nije padalo na pamet da traži potencijalna opravdanja, jer joj se takva pojava žene odmah smučila.
    
I dok je ta jadnica posmatrala ulazna vrata zgrade, podizala pogled ka prozorima - da li ih prebrojavajući, da li pokušavajući da nasluti iza koga se od njih nalazi njen novi stan, Olga je mislila da će se rasprsnuti od radoznalosti ukoliko nepoznata žena ne nestane iz njenog vidokruga kroz dva minuta. Ipak, uspela je da iskakuliše pretpostavke koje su joj munjevitom brzinom prolazile kroz misli i izvede računicu u svoju korist: udovici sa šestog, gospođi Rakidžić, prvoborcu, nosiocu Ratne spomenice '41, našli su ženu za ispomoć. Najzad! Starica joj je poslednjih meseci toliko dosađivala telefonskim pozivima, da je zazirala svakoga puta kada bi čula zvonjavu. Ne bi se ona javljala svakog puta kada prepozna njen broj, ali je uvek pomišljala – šta ako joj je pozlilo, ja se ne javim i ona umre?! Zbog te pomisli je trčkarala na šesti sprat ponekad i više puta dnevno, ali – ruku na srce – dešavalo se da je danima ne pozove, pa je iz straha da joj se nešto nije dogodilo, Olga zvala nju, tek da se uveri kako je sve u redu.   
Verovatnoću da je ta žena bila pravni naslednik porodice Gradina sa jedanaestog sprata, potpuno je isključivala.
    
Kako joj se učinilo da vreme ne prolazi, odnosno prolazi suviše sporo, u dva koraka stigla je do vrata. Ogrnula je teški kaput, jer nije mogla da podnese zimu, uzela svoj stari kišobran od providne plastike roza boje i pošla u susret ženi. Ne, nikako iz sažaljenja, već što je počinjala da se preznojava zbog neizvesnosti i želje da iz prve ruke sazna – ko je ona i šta traži tu...

    - Draga moja, prehladićete se! – počela je da je kori Olga. – Ovo je idealno vreme za kojekakve viruse! Hajdete, hajdete zaboga!
    Uhvatila je ispod ruke i povukla niz stepenice ka ulazu zgrade gde su već bile putne torbe, tamo gde ih je ostavio taksista. Ukupno pet. Sklopila je kišobran i počela da otresa vodu. Na licu žene je još uvek bio onaj izraz iznenađenosti i nepoverenja, koji je imala od trenutka kada je ugledala Olgu.
    - Znate, i ja volim kišu, ali samo kada sam sa druge strane prozora i u toplom... – osmehivala joj se dobrodušno, posmatrajući sa zavišću njeno lice sa tankim borama u uglovima očiju i samo jednom borom preko čela. – Da li očekujete pomoć? Mislim, za vaše stvari? Ako ne, da vam pomognem?
    I ne čekajući da joj žena odgovori, pokušala je da podigne najmanju torbu, ali iznenađena njenom težinom, vrlo brzo odusta od te namere. Uzela je drugu i pošla ka liftu.
- Dopašće vam se ovde... – nastavljala je, dok je žena ćutke unosila jednu po jednu torbu do vrata lifta, koji se uz buku spuštao ka prizemlju. – Nema mnogo male dece u ulici, svi susedi poštuju vreme popodnevnog odmora od tri do pet, posle ponoći nećete nikada čuti da neko glasno sluša hevi-metal ili nedajbože, rejv ili da neko nenajavljeno pravi sedeljku... – ućutala je i s ponosom otvorila vrata lifta. – Vidite na šta mislim. – to se odnosilo na besprekorno čistu unutrašnjost bez i jednog grafita.
Kada je ušla nepoznata žena, nekako se smeštajući unutra između torbi, Olga se opet ponudi da joj pomogne, polazeći rukom da pritisne dugme sa brojem šest.
- Jedanaesti sprat... – progovorila je žena promuklim glasom, još uvek puna nepoverenja. – Hvala vam na pomoći...
- Dobro nam došli! – dobacila je za njom Olga, skoro se zagrcnuvši, kada su se vrata lifta već zatvorila i kada je bilo malo verovatno da će je nepoznata žena čuti. Bila je toliko neprijatno iznenađena, da se radovala što se lift istoga trenutka pokrenuo.

Jedanaesti sprat!? Znači, ta je žena bila... A ne, ne. Sigurno je došla da sredi taj stan za čije čišćenje će joj biti potrebno dva meseca.
Otkako je znala za sebe, u tom je stanu na jedanaestom spratu uvek bila neka lička porodica. Poslednjih dvadesetak godina je tu živeo bračni par Gradina. Oboje uvek isto nasmejani, tihi, ljubazni, lepih crta lica i u svojoj dubokoj starosti... kako su neprimetno živeli, tako su i umrli. Njihov advokat se pojavio jedne oktobarske subote u jedanaest ujutro i obavestio Olgu o sahrani gospodina Gradine. Posle nekoliko meseci, opet jedne subote, obavestio je i o smrti gospođa Gradine. Nisu mogli jedno bez drugog ni na onom svetu, pričalo se tada u zgradi.

Olga se stresla na samu pomisao o smrti, pažljivo odlažući kaput da se prosuši i šireći kišobran nad kadom.
Volela je život i ništa nije želela da propusti. Pozvana, nepozvana, bila je svuda prisutna. Znala je skoro sve o svakome i svako skoro sve o njoj. Nije umela da prikriva istinu niti da je prećutkuje. Zato nikada nije umela da razlikuje ljude koji su je stvarno voleli, od ljudi koji su prezirali i samu pomisao na nju. Svi oni su mogli da žive bez nje, ali ona nije mogla da zamisli život bez ikoga od njih.

Nastavila je da pije kafu u tišini. Nepoznata žena joj nije izlazila iz glave. Tražila je fizičku sličnost između nje i starog bračnog para, ali je nije nalazila. Uostalom, nije ni znala mnogo pouzdanih podataka o pokojnim supružnicima, naročito imaju li dece. Taj stan je bio njihovo malo ostrvo na kome je pristup bio dozvoljen vrlo malom broju ljudi. Uvek, ali uvek su bili na ljubaznoj distanci sa Olgom: dobro jutro, kako ste danas, opet javili za kišu... i to je bilo sve. Bezbroj puta, kada je pokušavala da im se približi, nailazila je na učtive izgovore kako treba da odu na lekarsku kontrolu ili na ručak kod nekoga od rođaka ili su planirali da odu u šetnju. Isto tako, ni jednom nisu zakoračili u njen stan. Njena dužnost kao kućepaziteljke je bila tako ispoštovana – ostali su u dobrim susedskim odnosima, ali je njena radoznalost bila uskraćena za mnoge dragocene podatke kojima bi se ponosila.
Gospode, kako se samo prevarila kada je mislila da je spremna za nove ličnosti u svojoj zgradi! Uostalom, nije prestala da se nada da je žena samo unajmljena čistačica novih vlasnika stana. Jer, često je zamišljala nekog obrazovanog samca uredno podšišane, kao ugalj crne kose i naočarima što mu klize ka vrhu nosa, suvonjavog i u odelu dva broja većem, kako je budi iz sna nekog jutra i predstavlja se kao novi stanar. Prihvatala je i verovatnoću da dođe neki mladi bračni par – ona, napirlitana sekretarica kod svog supruga koji je privatni biznismen. Prihvatala ih je i sa i bez dece. Ali, to što se dogodilo tog jutra, prevazišlo je sva njena očekivanja.

U pravi čas je zazvonio telefon...

- nastaviće se -