Kraj zmajeva: Neispričani prolog „Bajke nad bajkama“

Kao praznični dar čitaocima, poželeo sam da konačno objavim i ovaj neispričani prolog trilogije Bajka nad bajkama. Sve se dešava dugo pre događaja opisanih u pripovesti koju ste čitali ili ćete čitati, čak mnogo vekova ranije, i prethodi svemu što sam napisao ili ću možda napisati o tom svetu. Bio mi je neophodan ovaj jasni uvid u daleku prošlost kako bih samom sebi razjasnio obim i posledice delovanja mitskog bića koje kroz veći deo pripovesti ostaje skriveno, pa je lako potceniti ga povremeno. Jer zapamtite, ovo što ćete upravo čitati dešava se u prastara vremena, pre no što je neman prvi put pobeđena, a to zabeleženo i skriveno na drevnoj mapi, nakon čega je počela da dela u većoj tajnosti. Čak ni završna knjiga „Treća noć“, u kojoj se junaci konačno suočavaju sa tom iskonskom pretnjom, ne spominje skoro ništa od ovoga što sledi, iako priložena ilustracija iz knjige otkriva jedino što nisam mogao sakriti danas, a to je povratak poslednjeg ognjenog zmaja. Sam prolog ne otkriva ništa od suštinskog značaja za radnju knjiga, pa se nadam da ćete uživati u ovom kratkom predgovoru i ako tek krećete sa čitanjem prve knjige, ali i ako ste već pročitali kompletnu trilogiju ili možda objedinjeno ćirilično izdanje.



Znam da je teško sada poverovati u to, dete, ali nije uvek bilo zmajeva u našoj Dolini. U prošlim vremenima bili su na otvorenom. Tako retko izlaze sada, ali tad su se mogli videti na nebu, kako lete slobodni i moćni, dok sunce kao da izbija iz njihovih vatrenih tela, odbijajući se od njih kao užareni mač od blistavog štita. I sve to nije bilo tako davno, draga moja, iako to vreme sada nazivaju vremenom vatre, što ga čini naizgled dalekim – a nije! Ne pričam ti neku dosadnu, izlizanu priču koju sam slučajno čula da je prenosi ovaj ili onaj stari… ne, dete, tako je bilo u moje vreme! Kada sam bila otprilike istih godina kao i ti sada, gledala sam ih sa brda tokom divnih, sunčanih dana, kad su takvi dani bili česti, oduševljeno pljeskajući svakom kog bih ugledala.

Tih dana se nisu plašili plamena… Nisu se skrivali od vatre, već su plivali u njoj, kažu, uživajući u načinu na koji se presijavala slivajući se s njihovih krljušti. Živeli su u lavi, bar tako govore naši stari, ali sada govore toliko stvari u koje je teško poverovati… Pa ipak, u doba vatre, zmajevi su zaista živeli u planinama, u svojim dubokim, dubokim pećinama blizu samog izvora toplote, preuzimajući na sebe sve što se prelije, nikada ne dozvoljavajući lavi da izbije i stigne do sela. Oni su tada bili moćni zaštitnici, znaš, a ne proganjani kao sada. U to vreme ljudi su lavu poznavali samo kao otresotine zmajeva, kapljice koje otpadaju s njih kad izrone iz samog srca planine, i zbog toga smo uvek ostajali daleko od njihovih sada napuštenih pećina na vrhu. Daleko od te moćne sile od vatre i krila, čije bi iskre mogle pasti na neoprezne, zapalivši ljude i drveće ispod. U to vreme, dete, mogao si da nađeš zmajevo pero ili krljušt, ali si znao da to nikada ne dodirneš odmah, čim zmajevi izbiju iz planinskih dubina, jer bi često bilo zahvaćeno tečnim plamenom njihovih planinskih domova. Tada nismo znali, dete, da će se i same planine uskoro probuditi, žive i ljute i gladne bez naših zmajeva čuvara koji bi ih smirili ili se nahranili njihovom nestalnom snagom. Dok su zmajevi bili budni, planine su spavale.

A onda... da, onda je to došlo, i sve se promenilo. To, ili možda ona, jer su mnogi to smatrali ženskim bićem, prozvavši je imenom koje ovde neću spominjati… Neću ga izreći, dete moje, ne zato što se bojim, već zbog ljubavi prema tebi i prema svim nekada vatrenim bićima moje mladosti, retkim preostalim zmajevima. Jer neki kažu da, kad izgovorite to ime, prizivate užas i dozivate ga k sebi, donoseći uništenje na sebe i na sve oko sebe. Da, znam da se to zlo se oduvek smatralo ženskim, iako ne vidim kako nešto tako drevno, tako strašno po svojoj moći, može na bilo koji način biti poput nas, bilo da se radi o muškarcu ili ženi, ili kako bi moglo obraćati pažnju na beznačajne ljudske reči i napeve, a kamoli da je naša izgovaranja čak i prizovu!



Ali ja lutam, draga moja, kao i svaka starija žena… Ovako ili onako, čudovište se probudilo. Izniklo je iz ko zna kakvog gadnog ponora, ili izronilo, jer stari kažu da je oduvek bilo tamo, samo čekajući svoje vreme. Nažalost, to je i naše vreme, dete moje. Kraj zmajeva i kraj doba vatre, to je vreme u kome živimo. I takvo je bilo od prvoga dana kada se pojavio taj jezivi užas. Previše sam mlada bila da bih taj dan zapamtila, ali jasno pamtim promene.
Padali su jedan po jedan, zmajevi, vladari neba. Padali su i padali dok skoro da ih više nije ni bilo. Tamo gde smo nekada mogli da vidimo desetak u jednom danu, više nije bilo nijednoga. A planine su oživele i prosipale svoje utrobe po naseljima u njihovim podnožjima. Nestajali su zmajevi, a sa zmajevima su i ljudi ostajali nezaštićeni i prinuđeni da se sele sa svojih planina. Tužno je to bilo, no mene su zmajevi zaista boleli i rastuživali, a ne ljudi – čak i kao dete shvatala sam da će ljudi nekako preživeti, ali ne i naši krilati zaštitnici.

Širilo se kao kuga to, ta zver, ta neman, uništavajući ih jednog za drugim, gaseći ih po sve većim i većim prostranstvima našega sveta, dok sve što je preostalo konačno nije bilo ovde, u Dolini zmajeva. Nije se tako zvala kada sam rođena, pre no što su se povukli ovde, ali joj ne pamtim prvobitno ime. I sve ovo, drago moje dete, desilo se u životu jedne žene, načinivši me više staricom no ženom… toliko promena, toliko razaranja, previše za jedan ljudski život… Ne zavidim ti na broju godina pred tobom, dete moje drago, jer ne izgleda da će košmar u kome živimo ikada proći, ni da će sunčani dani ikada opet doći. Ali mi ljudi smo uvek tu, naši narodi opstaju jer se borimo i nikad ne predajemo – kada nekog poput mene borba zamori, uvek je tu neko mlađi i jači poput tebe, da me odmeni i borbu nastavi. I vreme to ne može promeniti. Zato se ne bojim za tebe, drago dete, iako te ostavljam u najgorem vremenu. Ali tvom vremenu.

Autor: Nenad Gajić