Na fotografiji iz tridesetih godina 20. veka, dve žene sa pomodnim loknama stoje na ulici: jedna nosi kofer sa dve police pune iskošenih knjiga; druga drži štivo u rukama sa rukavicama, nagnuta nad otvorenim stranicama.
Fotografija prikazuje putujuću biblioteku u Londonu. Eni Koh pruža više detalja o fotografiji. U njenom opširnom opisu se kaže:
„Kritičari stalno primećuju da mi u ovoj zemlji značajno zaostajemo za evropskim državama kada je reč o pozajmljivanju knjiga iz biblioteka. Pa, ova preduzimljiva devojka iz Ramsgejta je rešila problem ponevši knjige i police na svojim leđima, idući ulicama od vrata do vrata tako da ih ljudi mogu iznajmiti na nedelju dana po ceni od dva penija.“
Da li su putujuće biblioteke bile značajne? Sigurno je da postoji bogata istorija ljudi koji su putovali sa knjigama i kolekcija knjiga namenjenih putovanjima.
Za svoj umetnički projekat vezan za šetanje i knjige, Miša Majers i Dirdi Hedon su bili nadahnuti istorijom. Pesnik Džon Kits je 1818. godine hodao do Jezerske oblasti u Škotskoj, noseći da sobom Danteovu „Božanstvenu komediju“ i dela Džona Miltona. Džon Mur je za svoju šetnju od hiljadu milja nosio zbirku pesama Roberta Bernsa, Miltonov „Izgubljeni raj“, „Botaniku“ Vilijema Vuda, džepno izdanje Novog zaveta, novine i mapu.
Ali Majers i Hedon su takođe želeli da postave pitanje kako knjige doprinose putovanju i iskustvu sa njega, baš kao i kako krajolik i kretanje utiču na iskustvo čitanja.
Nošenje pune kolekcije knjiga na dug put je očigledno bilo zamarajuće, ali u Engleskoj 17. veka, četiri pojedinca i porodice su bili dovoljno srećni da poseduju sopstvenu putujuću biblioteku.
Sve što je potrebno su
minijaturne knjige – zapravo 50 njih, sa zlatnim žigom i u povezu od kože, sve zgurane u veliki drveni kofer obmotan drvenom kožom da i sam liči na knjigu, koji se sada čuva u posebnoj zbirci univerziteta u Lidsu. To je bila prava putujuća biblioteka i takvih je napravljeno četiri.
„Ove putujuće biblioteke su bile namenjene plemstvu da ga nosi na svojim putovanjima“, piše Dejvid Kirbi u književnom časopisu „Mičigen KVarterli Rivju“. Stručnjaci nisu sigurni ko je naručio četiri putujuće biblioteke, ali sumnjaju na Vilijama Hakvila, advokata, bibliofila i istoričara prava koji je živeo između 1574. i 1655. godine.
Onima koji su mogli da priušte takvo blago rađeno po porudžbini – kraljevima na primer – putujuće biblioteke su bile privlačne. Napoleon Bonaparta, možda umoran od tegljenja (ili naređivanja drugima da tegle) „nekoliko kutija sa po šezdeset knjiga u svakoj“, naručio je sopstvenu putujuću biblioteku od M. Luja Barbijea, koji je bio zadužen za biblioteku Luvra. Navodno je zahtevao da svaka knjižica u biblioteci mora „sadržati od pet do šest stotina strana i biti povezana najrastegljivijom mogućom kožom“.
Takođe bi moralo biti četrdeset dela iz religije, četrdeset drama, četrdeset tomova epske i šezdeset druge poezije, stotinu romana i šezdeset dela iz istorije a ostatak memoari iz svih perioda.
Za manje imućne, uskoro su bile dostupne putujuće biblioteke druge vrste. Škole i danas posećuju putujući prodavci knjiga, koji svoje korene vuku od putujućih biblioteka. Ove pokretne kolekcije knjiga su prvo koristile kolske zaprege a zatim automobile. Posebno su se seoska područja naslanjala na ovakve posetioce. Neke zajednice i danas koriste sopstvene neobične verzije.
Ali prema Kirbiju postoji još jedna moguća putujuća biblioteka.
Njegov esej zapravo govori o pojavi elektronskih knjiga i o tome šta bi digitalna tehnologija mogla značiti budućim čitaocima. „Elektronski čitači knjiga, razumne cene i prijatni za korišćenje, biće putujuće biblioteke budućnosti“, kaže on, s napomenom da će elektronski čitači knjiga u budućnosti isto tako malo ličiti na Kindl koliko Fordov model T liči na elegantna, pažljivo dizajnirana vozila današnjice. Ali na neki način, elektronski čitači su već poput biblioteka, doduše ličnih. Neki modeli, kao na primer Kindl, čak omogućavaju korisnicima da pozajmljuju knjige svojim prijateljima.
Postoje posebno šiveni zadžepci za elektronske čitače kao onaj u torbi autorke ovog članka koja će, pošto ga završi, poneti svoju ličnu biblioteku sa sobom u šetnju.
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Vladimir Martinović