Kris Nejlor Baljesteros: Nije uvek lako biti čovek

Pričali smo sa piscem i ilustratorom dečje knjige „Kofer“ Krisom Nejlorom Baljesterosom, kako bismo saznali nešto više o ovoj knjizi.



Odakle ste dobili inspiraciju za „Kofer“?

Pokušavao sam da osmislim duhovitu priču o domu ili skloništu, koja bi se nadovezala na moje prethodne dve knjige, ali ništa mi nije polazilo za rukom. To je bilo u periodu pre Bregzita i Trampa, a politika podele i nipodaštavanja tuđe humanosti postajala je sve učestalija u političkim raspravama i medijima. Imao sam nejasnu ideju za priču o zidu koji je razdvajao dve grupe stanovnika, ali ni to nije baš upalilo. Dok sam radio na tome, ideja za „Kofer“ se izrodila iz crteža životinje sa ruksakom koja se zadesila pred zidom. Ovaj lik je delovao mnogo zanimljivije od samog zida, pa sam promislio i krenuo u tom pravcu.

Postoji odlična ravnoteža između priče i ilustracija, što je izuzetno zbog dece koja nisu toliko sigurna u svoju sposobnost čitanja. Šta je bilo teže – napisati priču ili osmisliti ilustracije?

Nesvojstveno meni, priču sam smislio veoma brzo – za nekoliko dana (ponekad je potrebno i preko godinu dana da se sve uklopi, ili raspadne). Kako je moj stil pisanja dosta direktan i jednostavan, ubrzo sam napisao prvi rukopis, koji se nije mnogo razlikovao od završene verzije. Za ilustracije mi je bilo potrebno više vremena i bilo je teže objediniti izgled i boje likova pre nego što sam ih prebacio na stranice.

Sviđa nam se kako se karakter životinja ispoljava na ilustracijama – zbog čega ste odabrali lisicu, pticu i zeca?

U prvom nacrtu bilo je pet članova družine i koketirao sam sa idejom da svi oni budu hibridna stvorenja koja izgledaju donekle poznato, ali istovremeno neobično i ne baš prepoznatljivo, pomalo nalik na glavnog junaka – stranca. Urednik mi je s pravom predložio da je pet junaka previše i da je dovoljno da njih troje iskažu različita mišljenja i reakcije. Složili smo se i da bi hibridne životinje verovatno odvratile pažnju od priče, jer bi kod čitalaca podstakle pitanja ili radoznalost koje nemaju veze sa pričom.

Uprkos poruci da ne sudimo o knjizi po koricama, priča se oslanja na nekoliko klišea o životinjama (primera radi, da su lisice lukave, da im ne treba verovati itd.), što je doprinelo tome da čitaoci veoma brzo i lako prepoznaju njihov karakter bez dubljih objašnjenja. Nadam se da su klišei naposletku prevaziđeni. Vizuelno se lako mogu prepoznati i razaznati.

Koju temu bi odrasla osoba koja ovo čita sa detetom mogla još da obradi, pored dobrote i ljubaznosti?

To je teško pitanje. Možda se naivno nadam da su odrasli koji čitaju knjigu već prilično osvešćeni u vezi sa pitanjima dobrote i empatije, ali to ne mogu da znam. Posedujemo iskonsku, instinktivnu opreznost prema nepoznatim ljudima i kulturama i možda bi trebalo da prihvatimo da takva osećanja donekle postoje, ali i da se pobrinemo da ih odbacimo, a ne da ih prihvatimo. I da će se praviti greške, jer ljudi pogrešno prosuđuju, ali uvek mogu i da se iskupe. Nije uvek lako biti čovek.

Izvor: beanstalkcharity.org.uk
Prevod: Đorđe Radusin