U intervjuu za Bukmarker priređivači zbirke „
Buntovnice s razlogom“ Ksenija Bilbija i
Branko Anđić donose nam svet hispanoameričkih spisateljica, koje su zalupile vrata društvenim strukturama koje su ih ograničavale u izražavanju svojeg „ja“.
Ko su „beng“ buntovnice i kako pomeraju granice novog pisma, saznaćete kad pročitate „Buntovnice s razlogom“, zbriku priča koju su na originalan način priredili Ksenija Bilbija i Branko Anđić.
„Mislim da nismo mogli da ne napravimo ovu knjigu. Branko i ja smo iskusili
boom latinoameričke književnosti sedamdesetih godina u Beogradu na različite načine: mene je poslao na studije španskog, ali sam na prvoj godini shvatila da ću morati da čekam do četvrte godine da bih nešto na fakultetu naučila o književnosti tog kontinenta, a Branko je u to vreme već znao španski i 1978. je, zajedno sa mojim profesorom Soldatićem, objavio u časopisu Delo zbornik nove latinoameričke književnosti, poznat i danas među hispanistima kao ‘zeleno Delo’. Od tada je prohujalo nekoliko decenija. Branko je, u međuvremenu, otišao da živi u Buenos Ajresu a ja sam otišla u Sjedinjene Države na postdiplomske studije latinoameričke književnosti i već nekoliko decenija predajem na toj katedri na univerzitetu Viskonsin u Medisonu. Tokom tih prohujalih decenija redovno sam posećivala Branka u Buenos Ajresu, gostovao je na mom univerzitetu, tako da smo imali priliku da održavamo razgovore o tome šta se događalo u književnom životu Latinske Amerike. U jednom trenutku smo shvatili da su odgovori na pitanje ‘Je l’ čitaš nešto zanimljivo?’ počeli da nam se svode na ženska imena. Ne sećam se na kojoj od njegovih inspirativnih terasa smo bili – na onoj beogradskoj koja gleda prema Botaničkoj bašti, ili onoj u Buenos Ajresu, ali shvatili smo da je vreme da skupimo sve te priče na jedno mesto. Znali smo da je svako od nas mogao da napravi svoju antologiju, ali s obzirom na naš pol, rod, životne puteve, bilo nam je zanimljivije da otvorimo dijalog, saslušamo jedno drugo, kažemo šta mislimo i napravimo nešto zajedno“, kaže Bilbija.
Branko, u Vašem izboru „Vavilonska biblioteka: Nova hispanoamerička književnost“, objavljenom 1978. godine, nije bilo nijedne spisateljice. Zbirka „Buntovnice s razlogom“ nije Vaše iskupljenje, ali šta se to u međuvremenu promenilo? Čime su hispanoameričke književnice ipak zaslužile Vašu pažnju?
Branko: Ksenija me je zbog toga već odavno preslišala, tako da imam spreman odgovor: kako pre nekoliko decenija niko nije posebno brinuo o rodnoj zastupljenosti i ravnopravnosti, nisam bio prinuđen da pravim ustupke te vrste, pa moja prva „muška“ antologija nikom nije bola oči. Kažem ustupke, jer sam čvrsto uveren da je u jeku „buma“ retko koja književnica mogla po umetničkom kvalitetu da se meri sa „muškarčinama“ od pera poput Kortasara, Fuentesa,
Vargasa Ljose, Donosa,
Garsije Markesa,
Borhesa, Onetija. Zašto je to tako, već je drugi par rukava: u poređenju sa današnjim vremenom, žene su imale mnogo manje sredstava, manevarskog prostora i društvene podrške da se intelektualno usavršavaju i pokažu šta znaju. Izuzeci kao Kristina Peri Rosi, Luisa Valensuela, Klaris Lispektor samo potvrđuju to pravilo. Danas je stanje upravo obrnuto i otud ova naša knjiga.
Kako ste napravili svoje izbore, odnosno svoje timove za ovu zbirku? Koji su kriterijumi bili odlučujući?
Ksenija: Od početka smo znali da se nećemo složiti oko svih spisateljica. Setili smo se igre „Između dve vatre“ i procesa kroz koji smo prolazili kad bismo birali timove i odlučili da se postavimo kao dva kapitena. Prvo je jedan birao, pa drugi. Broj igračica je zavisio od kvaliteta i stali smo na 12. Pre svake priče smo malo popričali i objasnili svoje razloge. Nije nam bilo do suvoparnih akademskih uvoda, nego do dinamične razmene mišljenja. Što se kriterijuma tiče, on se svodi na naš ukus kao kritičara, teoretičara, žene, muškarca, oca, majke, muža, žene… i mnogih drugih identiteta koje smo u životu iskusili.
Odakle termin „beng buntovnice“?
Ksenija: Teško je govoriti o istoriji latinoameričke književnosti bez osvrtanja na „boom“ i imena kao što su Gabrijel (Garsija Markes), Hulio (Kortasar), Mario (Vargas Ljosa), Hose (Donoso), Horhe (Luis Borhes)… sve sami muškarci. Nismo hteli nikakvo takmičenje s njima, jer se naše buntovnice, pošteno rečeno, uopšte ne osvrću na njih. Živimo ipak u vreme marketinga, a sam termin „boom“ je prvenstveno marketinški, tako da nam je bilo logično da svojim buntovnicama damo posebno marketinško ime „beng“.
Branko: Sem toga, „big beng“ je asocijativni termin koji ne podrazumeva samo žestoku eksploziju, kao „bum“, već i pritom rađanje novog kvaliteta, što je suštinsko polazište naše knjige: današnje najbolje spisateljice pomeraju granice hispanoameričke proze, stvaraju novi tematski, poetički, stilski, lingvstički kvalitet.
Koje su glavne vrline „benga“?
Ksenija: Hispanoameričke „beng“ spisateljice su zalupile vrata društvenim strukturama koje su ih ograničavale u izražavanju svojeg „ja“, daleko kompleksnijeg od onoga koje im je omogućavala pozicija inspirativnih muza, i koje sada prevode u nove, energične ritmove obogaćujući njima književnost. Za razliku od testosteronske književnosti – jer termin „beng“ nam omogućuje i tu seksualnu konotaciju – ulazimo u jedan malo komplikovaniji svet u kome testosteron nije car careva, nego se njegov takmičarski, i što Branko reče, „navijački“ duh usklađuje sa estrogenom i progesteronom, tako da su tu i uzbuđenje, i strast, i stvaranje, i vlažnost, i libido. Sve to što nam život čini čarobnijim od čarobnog realizma. „Beng“ buntovnice nisu stupile na scenu da traže revanš. Pišu priče, hronike, eseje, svaka na svoj način u političkom i estetskom smislu i, naravno, ne uzimajući rodnu ravnopravnost zdravo za gotovo kao što je moja socijalistička generacija to činila. „Beng“ buntovnice uglavnom pišu o svakodnevnom kriminalu, porodičnom i rodnom nasilju, ekološkim problemima, mračnom internetu, posledicama emigracije u Sjedinjene Države, femicidu, telu, lepoti, ružnoći, pravima i nepravima.
Branko: U ovom akademskom pitanju Ksenija i ja se potpuno slažemo; na već rečeno dodao bih samo da su kao novodošavše na književnu gozbu beng buntovnice hrabrije, da više rizikuju čak i kad ostvare uspeh prvom i drugom knjigom, idu dalje u svojim istraživanjima i poetičkom produbljavanju. To je, recimo, posebno uočljivo kod Kolansi, Rivero, Ohede, Jeftanović, Ćapele, Portele, Kostamagne…Ne plaše se da naprave i korak unazad da bi uzele zamah za novi kvalitativni skok. Tematski su vidno obogatile dosadašnju književnost punu diktatora i krilatih baba i devica; uvek mi je smetala prilična oskudica humora u „bum“ generaciji – buntovnice to ispravljaju, na moje lično veliko olakšanje i ne manje zadovoljstvo. Njihova književnost je takođe i znatno senzualnija, i to ne samo u libidinoznom smislu.
O čemu se to ne govori, a o čemu vaše buntovnice govore jasno i glasno?
Branko: Načelno, sopstvenim primerom pokazuju kako male teme mogu biti velike. Dovoljno je setiti se Rejmonda Karvera u čijim se pričama „ništa“ ne dešava, kao i u nekim Hemingvejevim. Ili u Pinterovim dramama. Danas to rade buntovnice. O ljudskoj sudbini se mnogo toga dâ ispričati kroz anegdote, kroz šturi razgovor u jednoj sobi, kroz neodrečenu ljubavnu priču. U najširem tematskom spektru ima mesta i za „književnost krvavog meseca“ kako je Ksenija naziva, o incestu, menopauzi, menstruaciji, impotenciji, temama vezanim za telesnost, senzualnost, libido, koje su bukvalno vekovima bile na margini hispanoameričke književnosti. S druge strane, tu su i nove teme današnjice, milenijalsko mišljenje, informatičarski uslovljena stvarnost, ženski a ne feministički pogled na svet.
Raspon godišta odabranih autorki je od 1960. do 1990. Koliko se razlikuju njihovi stilovi i stavovi, a šta ih povezuje?
Branko: Povezuje ih duh vremena; ravnodušnost prema tradicionalno dominantnim književnim temama iz prošlih vremena. Nisu opterećene potrebom da književnik bude i političar, i sudija, i tužilac, ali s druge strane – narodski rečeno – nemaju dlake na jeziku i odbacuju svaku pomisao da za njih mogu postojati tabu teme. Razlikuju se po bogatstvu svojih poetika, stilskoj raznovrsnosti, po svojim korenima.
Zašto žene autori danas pokazuju veću hrabrost i spremnost da rizikuju u osvajanju novih prostora književne slobode?
Branko: Jača im je motivacija. Toliko dugo su žene pisci bile ispod radara – sem ako nisu bile „muze“, ili svima poznati izuzeci koji umiruju mušku savest – da bi danas sve da kažu. Eksperimentišu, stavljaju na probu svoj umetnički dar i zanatsko umeće jer nemaju šta da izgube; na njih se tradicionalno ranije nije gledalo kao na stegonoše, čuvare nacionalne kulture koji sebe, ruku na srce, ponekad previše ozbiljno doživljavaju. Gledajući na sebe kao na kipove u aleji velikana, često previše čuvaju svoj (vanumetnčki) ugled i status klasika. Književna visokoparnost je muška osobina. Današnji duh vremena koji je zajedno sa političkom korektnošću omogućio ženama mnogo veći komad rodne ravnopravnosti otvorio im je širom akademski, medijski, izdavački prostor, i one to koriste, rekao bih, gotovo bezbrižno, što nikako ne znači i lakomisleno. Ima tu, naravno, i žita i kukolja i žućkastih, komercijalnih proizvoda i pomodarstva, ali i mnogo vrednih, originalnih ostvarenja. U krajnjoj liniji, zar nije tako i u našoj književnosti? Govorim, doduše, u svoje ime: po meni, najzanimljivije, najsvežije knjige srpske savremene proze danas pišu žene. Dok se neke njihove uvažene kolege brinu kako da postanu akademici, urednici, direktori institucija kulture, pokazujući čitaocima zabrinuta lica za sudbinu srpske nacije, istorije, globalne veličine, stvarajući knjige koje leče nesanicu, postoji čitav niz spisateljica koje pišu bez opterećenja, savremeno, hrabro, zabavno i duhovito – što su mnogi muškići nacije koja se busa da ima veliki smisao za humor prosto zaboravili.
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41