Branko Anđić

Neostvareni klavirista, osrednji teniser, džez meloman i vlasnik mnogih nekorisnih stvari, dorćolski Beograđanin Branko Anđić gotovo oduvek živi višestrukim životom književnika i novinara, prevodioca i evrobirokrate.

Napisao je priličan broj priča i romana od kojih se usudio da objavi romane Veličina sveta, Teški metal, Tajna agencija nove Jugoslavije, pripovedačke knjiga Posle svirke, Lavica liže rane, Kao iz kabla, Ovo je istinita priča, Playback i Veliko spremanje, i esejističko-putopisnu knjigu Na mapi Utopije. Osim u Srbiji i Jugoslaviji, njegove pripovetke objavljivane su u prevodu u Rusiji, Argentini, Bugarskoj, SAD i Kolumbiji.

Dobitnik je Nagrade grada Beograda “Despot Stefan Lazarević” za književno stvaralaštvo (2023), kao i Nagrade “Ljubomir Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu godine (2023, Na mapi Utopije). Za roman Veličina sveta, Vlada Republike Srbije mu je dodelila nagradu “Miloš Crnjanski” (2011).

Zbirka pripovedaka Veliko spremanje je bila finalist za Andrićevu nagradu 2018. i u najužem izboru za još nekoliko, ali nije dobila nijednu, verovatno zbog ružnih korica. Roman Tajna agencija nove Jugoslavije bila je u izboru za NIN-ovu i nekoliko drugih nagrada, ali nije dobio nijednu, verovatno zbog lepih korica.

Napisao je scenario za argentinski igrani film Fuga de Cerebros (Odliv mozgova), svog prijatelja, reditelja Fernanda Muse; oduvek čita i piše više knjiga odjednom što stvara ili smiruje njegovu umerenu neurotičnost. Od toga najviše koristi imaju čitaoci do kojih su dospeli njegovi prevodi mnogih latinskoameričkih autora, poput H. L. Borhesa, M. Vargasa Ljose, K. Fuentesa, H. Donosa, G. Kabrere Infantea, G. Martinesa, S.Šveblin, R. Kasteljanos, G. Netel, A.M. Šua i drugih.

U mladim godinama diplomirao je Opštu književnost s teorijom na Filološkom fakultetu u svom rodnom gradu, završio postdiplomske studije na istom odseku i posvetio se proučavanju hispanoameričke proze. Iz želje da i njegovi zemljaci uživaju u njoj, sastavio je i delimično preveo prvu jugoslovensku Antologiju savremene hispanoameričke pripovetke, izbor omladinskih pripovedaka tog kontinenta, Treća obala reke, antologiju savremene argentinske priče – Borhesova deca – jedan izbor hirovitih priča, Otkačene priče Latinska Amerike i proročansku antologiju hispanoameričke priče dvadeset prvog veka, Budući klasici (sve tri sa suprugom Ljiljanom Popović-Anđić). Sa prof. Ksenijom Bilbijom osmislio je i preveo antologiju novih spisateljica sa istog područja, Buntovnice sa razlogom.

Saradnik raznih novina, kao i mnogih domaćih i stranih književnih časopisa u minulo zlatno doba naše kulture, borio se za mesto urbane književnosti kao ko-osnivač i urednik časopisa za svetsku književnost Pismo, i kao negdašnji urednik za prozu (1980’) u Književnim novinama.

Čest putnik koga ne drži mesto, više voli putovanja od mesta do kojih stiže. Što je stariji, sve više piše, čime ne teži besmrtnosti već očuvanju zdravog razuma u potpuno sumanutim vremenima. Od 1990. živeo je u Buenos Ajresu, gde je radio kao dopisnik raznih medija, a potom kao savetnik za štampu, informacije i kulturu Evropske Unije u Argentini. Vratio se u Beograd 2018, gde šetnjama i posmatranjem Botaničke bašte, na koju gledaju prozori i terasa njegovog stana, pokušava da sačuva zdravo telo i zdrav duh.