„Kuća u Ulici Mango“: Poetsko ostvarenje mladalačkih ambicija

U nadahnutom autopoetičkom tekstu, objavljenom kao predgovor njenom poetskom romanu „Kuća u Ulici Mango“, književnica Sandra Sisneros (Čikago, 1954) naglašava svoje opredeljenje da se ne obazire na granice između žanrova i piše tekstove koji se opiru svakoj klasifikaciji i pripadnosti. Sećajući se nastanka prvih stranica knjige koja će svojim prefinjenim jezikom, istančanom liričnošću i nepatvorenim mladalačkim emocijama osvojiti čitaoce širom sveta, ova autorka o sebi svedoči kao nadarenoj devojci koja „želi da joj rad poštuju pisci kojima se divi, ali želi da u tim pričama uživaju i ljudi koji obično ne čitaju knjige. Ne želi da napiše knjigu koju čitalac neće razumeti i zbog toga ga biti sramota... Ona misli da se priče tiču lepote. Lepota koja je tu da joj se dive svi, nalik krdu oblaka što pasu na nebu. Smatra kako ljudi zaokupljeni poslom od koga žive zaslužuju lepe pričice, jer nemaju mnogo vremena i često su umorni. Naumila je da napiše knjigu koja se može otvoriti na svakoj stranici a da i dalje ima smisla čitaocu koji ne zna ni šta je bilo pre ni šta će biti posle“. I zaista, knjiga koja je, zahvaljujući Laguninom izdanju i prevodu Marka Mladenovića, sada dostupna i srpskom čitaocu, predstavlja dirljivo štivo koje je potpuno ostvarenje njenih mladalačkih ambicija. Čitalac zaista može nasumično otvoriti knjigu i pročitati svaki od zasebno naslovljenih lirskih medaljona, uživajući u svakom kao da je jedini i kao da je u njemu sažet isceljujući smisao čitavog romana.

Glavna junakinja ovog lirskog romana Esperanca Kordero, koja je istovremeno i narator priče, opisuje pojedine trenutke, očaravajuće susrete, upečaljive ljude, odane kućne ljubimce, enterijere i prizore koji su zauvek obeležili njeno odrastanje u mnogočlanoj porodici, koja se, u potrazi za vlastitim krovom, skrasila u oronuloj kući u Ulici Mango. Ta trošna građevina nije ostvarenje Esperancinih nadanja, a ni zdanje iz snova ostalih članova porodice koja je američki izdanak emigranata iz Meksika. Stoga, uprkos sigurnosti koju posle dugogodišnjih podstanarskih nedaća nudi, izaziva u svojim novim stanarima stid i osećaj niže vrednosti. Ipak, prisnost sa roditeljima, svakodnevne igre sa braćom, sestrom i vršnjacima koje upoznaje, žudnja za bliskošću i pripadanjem nekom mestu, sredini i jeziku, poznanstva i preokreti koja će u mladom, hipersenzibilnom biću pokrenuti do tada nepoznata osećanja, učiniće trošnu građevinu Esperancinim domom i mestom na kome će se ispisivati nove stranice porodične i lične istorije. Upoznajući svet oko sebe, ona izrasta u samosvesnu devojku, snažnu i odlučnu u nameri da iz tog okruženja ode da bi o njemu napisala priču.

I pored bolnih scena nasilja i zlostavljanja, živo predstavljenog siromaštva, Esperancino, još uvek detinje i neretko pojednostavljeno poimanje onoga što se događa u Ulici Mango i onoga što se u njoj nikada neće zbiti, čini da njen svet, neretko oskudan u lepoti i slobodi, ipak bude obojen vedrim bojama. One ne blede ni dugo nakon što sklopimo korice knjige u kojoj je zauvek sačuvan.

Autor: Olivera Nedeljković