„Knjige su hladni ali pouzdani prijatelji“, govorio je Sokrat. Pa još i : „Iskoristite svoje vreme tako što ćete sami sebe unaprediti čitajući tuđe pisanje. Tada ćete sa lakoćom razumeti ono za šta su se drugi veoma pomučili.“
Inspirisani ovim citatima, potražili smo podatke o tome kakve su kučne biblioteke imali veliki ljudi iz prošlosti, vladari, pisci i mislioci, izdvajamo one najzanimljivije:
Ćin Ši Huang, kineski imperator koji je sagradio Kineski zid, naredio je da se unište sve knjige napisane pre početka njegove vladavine. Prema rečima istoričara Sima Ksiana, koji je pisao o vladavini dinastije Han, Ćin je naredio spaljivanje samo naslova koji su pripadali kućnim bibliotekama, dok su sudski eruditi i vladine arhive ostale netaknute i čak im je bilo dozvoljeno da šire svoje kolekcije. Tokom vladavine Ćin dinastije, svako ko bi bio primećen kako javno diskutuje o „Klasicima kineske poezije“, bio bi pogubljen. Tokom Huangove vladavine, smatralo se velikom uvredom govoriti o knjigama iz prošlosti, umesto fokusirati se na novije naslove. Većina naslova koje je imperator poštedeo je uništeno četiri godine nakon Ćinove smrti, kada je vojni zapovednik Sjang Hi ušao u Sjangjang i sravnio sa zemljom Ćinovu palatu, zajedno sa bibliotekom.
Džon Di, matematičar, astolog i savetnik kraljice Elizabete I je imao privatnu biblioteku koja je brojala 2337 knjiga i 378 rukopisa. Nakon njegove smrti 1608. godine, zemlju oko njegove kuće kupio je antikvar Robert Koton koji je sumnjao, i bio u pravu, da je Di u blizini kuće zakopao gomilu vrednih rukopisa.
Mišel de Montenj je posedovao 900 knjiga, koje je čuvao poređane u polukrugovima.
Gistav Flober je posedovao više Sandovih knjiga nego bilo koji drugi pisac.
A kada je reč o knjiškim junacima, navodimo romantičan detalj iz sedmog poglavlja „Evgenija Onjegina“ u kojem glavna junakinja Tatjana odlazi na Onjeginovo imanje na selu, gde joj dobrodošlicu u kuću poželi neko od posluge. Ona ne sreće Onjegina u kući, ali nailazi na njegovu kućnu biblioteku i počinje da čita njegove beleške u kojima je zapisivao omiljene pasuse iz svojih knjiga. Tatjana tada nailazi na ono što je doživljavala kao pravog Onjegina ‒ na marginama tih zapisa, njegove napisane misli „nesvesno objašnjavaju njegov um“. Kakav je onda pravi Onjegin? Tatjana počinje da ga doživljava kao skup likova iz njegovih omiljenih knjiga.
Izvor: themillions.com