Laku noć, punpune je serijal mangi koje je napisao i ilustrovao
Inio Asano, jedan od vodećih predstavnika japanske strip produkcije 21. veka. Poglavlja ove mange su prvo bila objavljivana u časopisima od 2007. do 2013. godine, a kasnije su sakupljena u 13 tankobona iliti samostalnih knjiga.
Laku noć, punpune je priča o odrastanju dečaka po imenu Punpun, njegovom putu spoznaje sebe i svog mesta u svetu, od njegove osnovne škole, pa sve do ranih dvadesetih godina. U tom pogledu bismo ovu mangu mogli svrstati u
seinen mangu, odnosno strip koji je namenjen pre svega mladićima. Međutim, Asano vrlo vešto meša žanrove, pa upliće i teme poput ljubavi, škole i zaljubljivanja, koje su karakteristika stripova namenjenih ženskoj tinejdž populaciji, ali ubacuje i elemente
šonen mange, kao što su borba dobra i zla ili neke društveno neprihvatljive teme.
Kako to obično i priliči mangama, ni
Laku noć, Punpune, iako za svog glavnog junaka ima dečaka, kasnije i mladića, nije namenjena samo mlađoj čitalačkoj publici. Ona se, pored toga što prati avanture grupe dečaka, dotiče i teških tema, kao što su nasilje, mentalni problemi, samoubistvo, ali i istraživanje dubokih i složenih ljudskih emocija.
Složenost tema koje ova manga obrađuje vidimo već u
prvoj knjizi. Iako je u njoj Punpun dečak koji ide u osnovnu školu, i tek je u nekim poljima zakoračio u fazu odrastanja, kao što je zaljubljivanje ili prva saznanja o pojmu seksa i seksualnih odnosa, naići ćemo i na neke teme koje su, nažalost neretko, deo nečijeg detinjstva, poput disfunkcionalne porodice ili čak mentalnog i fizičkog zlostavljanja. Zanimljiv je način na koji Asano ovim temama pristupa. Kao i ceo narativ ovog stripa, pa tako i ove teške teme, prikazane su iz Punpunove perspektive, onako kako je dečak mogao da ih doživi i razume. Otuda nas i ne čudi Punpunova reakcija na očevo maltretiranje majke – zazivanje boga pomoću bajalice koju ga je stric naučio.
Sama pojava boga nam govori dosta o Asanovom odnosu prema religiji, ili možda generalnije, prema našem očekivanju da odgovore dobijemo od nekoga/nečega što je van nas samih. Bog se javlja u vidu velike, vesele, nasmejane glave sa afro-frizurom i često je u svojim odgovorima Punpunu distanciran i ciničan, pa na Punpunovo pitanje da li bi njegovi roditelji mogli da budu u boljim odnosima, bog odgovara: „Iskreno, više mi je dosadna ta tema…Imaš li neku drugu želju?“
Ilustracije ove mange su izuzetno detaljne, svaki crtež savršeno hvata raspoloženja i osećanja scene. Protežu se kroz široki spektar različitih stilova, od nadrealističkih sekvenci, do realističnih, fotografskih prikaza urbanog života. Kontrasti između ovih različitih stilova naglašavaju emociju samih priča i prate faze Punpunovog života.
Sam način na koji su Punpun i njegova porodica prikazani, u crtačkom smislu, takođe je zanimljiv. Iako se oni i među sobom i sa drugim ljudima ponašaju kao obični ljudi, nacrtani su kao naivan, jednostavan, dečji crtež ptice. Samim tim je Punpunov osećaj otuđenosti, i traženja svog mesta u svetu, ostvaren i u tom vizuelnom pogledu – njegovim neuklapanjem u dosta dinamične, detaljne crteže ostatka stripa. Ta jednostavnost u njegovom vizuelnom identitetu s jedne strane doprinosi identifikaciji čitalaca sa Punpunom, ali istovremeno i otežava njegovo potpuno razumevanje jer nam je iščitavanje osećanja i emocija iz njegovog lica onemogućeno.
Ma koliko
Laku noć, punpune zadire u teške teme i govori o situacijama koje nam izgledaju bezizlazno, na kraju ovo je ipak priča o nadi, o tome da ma koliko čovek mislio da neke stvari neće moći da iznese, da su jače od njega, da je ipak sve to jedan put koji vodi ka suočavanju sa sopstvenim strahovima i prevazilaženju unutašnjih demona. A s vremena na vreme na tom putu otkrijemo da, čak i u najmračnijim vremenima, postoji mali tračak svetlosti koji čeka da ga pronađemo.
Autor: Tamara Živković
Izvor:
časopis KUŠ!