„Lepa Rozalina“ – priča o skrivenoj junakinji „Romea i Julije“: Ona koja je utekla

Moda ponovnog osmišljavanja poznatih priča, ali iz drugog ugla, najčešće savremenijeg feminističkog, odavno je do neukusa zavladala modernom književnom produkcijm. Umesto da predstavlja izazov novog promišljanja tekstova prihvaćenih kao kanon ili preispitivanja možda nepotpunih tumačenja, ovakav pristup dao je polet stvaraocima fan fikcije da se bez pardona i trunke samokritičnosti igraju delima visoke umetničke vrednosti. Nije to, doduše, samo po sebi loše – u prisustvu površnog, istinski sjaj postane još blistaviji. S druge strane, ponekad slična smelost makar postavi osnove nekim daljim mogućnostima razumevanja klasika.



Pored epiteta subverzivno, odrednica protivrečno s pravom bi se mogla staviti uz opis romana „Lepa Rozalina“ Nataše Solomons, prilično neobičnog vraćanja tragediji ljubavnika iz Verone. Nije retkost za nosioca pripovedne persektive izabrati sasvim sporedan, nekad toliko opskuran lik da se njegovo prisustvo u izvornom tekstu svodi na par rečenica i to iz tuđih usta, pa mu zatim osmisliti čitav zaokruženi karakter, kontekst i samostalnu funkciju. Autorka ovde to čini opredeljujući se za Rozalinu, Kapuletovu sinovicu koju je, famozno, Romeo voleo pre Julije. I tu je prva ravan njenog poigravanja čitalačkim očekivanjima, jer Solomonsova ne samo što nema nameru da prati obrazac romantične priče već bira da ga u potpunosti razori i problematizuje.

Do sada smo se pitali kako bi izgledao odrasli, bračni život Romea i Julije, ali nije loše ponekad premotati priču i razmišljati o njoj u skladu sa nepisanim pravilom da najmanje remećenje ravnoteže potpuno menja čitave sudbine. U ovoj, ne toliko verziji koliko zaista samostalnoj drami, Rozalina Kapulet je ćerka „umereno“ bogatog veronskog plemića. Upravo je, tokom epidemije kuge, ostala bez majke, a već saznaje da prema ranijoj odluci članova porodice mora otići u samostan. Tome se, naravno, kao načitana (Dante, Ovidije, ali tu je i mnoštvo referenci na anglosaksonske i grčke legende, upravo iz Šekspirovih dela) mlada devojka puna života, odlučno protivi. Međutim, s obzirom na to joj stariji brat sa suprugom praktično na godišnjem nivou „izbacuje“ naslednike, Rozalinina je uloga čak i u pogledu doprinosa porodičnom stablu suvišna, a miraz svakako košta više od doživotnog izdržavanja među opaticama. Surovo ili ne, tako u autorkinoj zamisli izgleda renesansno društvo, ne ostavljajući junakinji mnogo prostora da se buni. Zato jedino može da od oca traži dvanaest dana slobode, tokom kojih će se potruditi da u što većoj meri iskoristi ili stekne poslednja svetovna iskustva.

Danju pravi društvo stričevoj jedinici, (naglašeno) još detetu – trinaestogodišnjoj Juliji, a uveče se iskrada kako bi učestvovala u različitim segmentima gradskog života, nekad po nuždi prerušena. Jedna takva prilika, na zabavi pod maskama u zabranjenoj vili Montagijevih, spaja je sa Romeom. Kada nije uz svog novog ljubavnika, provodi sate u društvu najboljeg prijatelja i ujedno rođaka Tibalta, upravo pristiglog sa školovanja. Zgusnuto vreme, nesnosna letnja žega, brzo smenjivanje događaja koji uslovljavaju naglo odrastanje i (raz)očaravanje junaka prate neujednačen, namerno vrludavi stil pisanja, od pseudoarhaičnog do young adult (posttinejdž) diskursa našeg doba. Time se korespondira sa junakinjinom svešću koja iz jedne vrste prkosa prelazi u drugu, od romantičnog zanosa i potpune obmanutosti do spoznaje prave odanosti bližnjima i želje da ih, osvetivši sebe, zaštiti makar po cenu velikih žrtava. U jednom trenutku roman od istorijske ljubavne priče postaje feministička akcija/avantura, ali začudo bez ikakvih većih razloga za negodovanje, jer autorka pazi da u svakom pogledu prati određenu logiku.

Tako je njen pristup pre svega zasnovan na tumačenju Romea kao predatora, nekoga čija priroda nije samo nestalna i  nepouzdana, već se radi o serijskom zavodniku. Nije ni tinejdžer: prema Rozalininoj proceni, ima dvadeset i neku, možda čak trideset godina, a isto važi za Parisa i većinu muškaraca koji (veoma) mlade devojke tretiraju kao robu, tek predmet zabave ili isplativih bračnih ugovora. Čak i sam junakinjin otac, koliko god voleo suprugu i tugovao za njom, ne pokazuje jednak stepen privrženosti ćerki, dajući joj do znanja kako je „njegovo vlasništvo“, bez slobode odlučivanja. Nakon što spadne veo opijenosti Romeovim sladunjavim frazama, pa otkrije da je prevarena i opljačkana, Rozalina počinje da strahuje za Juliju kao sledeću metu, tim pre jer naslućuje da su Montagi i njegov saučesnik, fra Lorenco, deo podmukle mreže podvođenja i upropaštavanja naivnih Veronjanki.

Na ovaj način je prvobitno sentimentalna povest o tragičkim nesuglasicama, mržnji dveju porodica i nepromišljenoj, ali fatalnoj ljubavi dvoje mladih ljudi pretvorena u dinamičnu priču o osveti, okršaju polova i trci za spas svoje krvi, makar i u zamenu za slobodu. Doduše, nisu baš svi muškarci negativno vrednovani (usled najupadljivijeg paralelizma po suprotnosti: opatice kao liberalne isceliteljke i fratri kao perfidni trovači), s obzirom da jedan od najvažnijih likova, Tibalt, predstavlja Rozalinino drugo ja, saborca i srodnu dušu, ali pre svega primer one drugačije, čiste ljubavi kao protivteže (telesnoj) privlačnosti i zanosu kratkog daha kakve budi Romeo. Drugi najznačajniji odnos jeste onaj koji junakinja ima sa rođakom Julijom, po mnogo čemu suštom suprotnošću, ali ne i suparnicom. Poučena iskustvom, Rozalina oseća potrebu da je, kao mlađu, zaštiti i na neki način uzdigne njenu bezazlenost naspram sopstvene „ukaljane vrline“. Interesantan je, uostalom, svesno istaknut kontrast koji Solomonova gradi polazeći od naslovne ironije: fair je lepa, ali i svetla, plava (dakle, Julija), što Rozalina svojom tamnom, gotovo mavarskom pojavom opovrgava do uspostavljanja novog estetskog kriterijuma, ujedno signalizirajući kako se radi o drugačijem tipu heroine. Nataša Solomons u pogovoru otkriva da ju je izgradila upravo na temelju još dve Šekspirove junakinje, sličnih imena.

Paralelizmi su od samog početka uspostavljeni tako da Rozalina bude neka vrsta anti-Julije, koja pre poznatije rođake doživljava iste situacije, sa izmenjenim ishodima. Primera radi, takođe ima dadilju (Katarinu) koja je daleko razboritija od čuvene Julijine; prva odlazi, prerušena, na bal i na sastanak u kriptu, gde umesto romantizovanja smrti dominira izvrnuti efekat zagušljivog prostora. Upućene su joj ili izgovara iste reči kao u originalnoj drami, samo sa drugačijim kontekstom. Šekspirova Rozalina je, da podsetimo, rečima drugih likova – naročito samog Romea – dočarana kao nepristupačna, stroga lepotica, primer nepokolebljive vrline, ali i predmet suštinski površne fascinacije, što se vidi u promeni retorike zaljubljenog nakon preusmeravanja pažnje na Juliju.

Imajući to u vidu, zabavan je novi tretman jezika: autorka koristi mnoštvo parafraza i direktnih aluzija na ostale komade britanskog barda, ne samo najočiglednijeg „Romea i Juliju“. Zahvaljujući takvom pristupu, pojačava se izvestan trajno ironijski ton, a Romeove replike čitaocima deluju nedvosmisleno izveštačene, formulativne i razobličavajuće. Još je efektnija uloga motiva pozorišta, usled čega, pojačano pomeranjem fokusa na dotle skrajnut ženski lik, ne samo da čuvene scene posmatramo u sasvim (često radikalno) drugačijem svetlu, nego sve deluje poput unapred režiranog komada. Štaviše, ovim putem se nenametljivo posreduje suštinska zamisao: neko sa strane, shodno ličnoj perspektivi i potrebi, ima moć da preinači, pa i preusmeri radnju u bilo kom pravcu – što Nataša Solomons i čini, pa, kako se kome svidi... Roman nije lišen tragike, međutim, sada je njen centar pomeren i, ako ništa drugo, alternativne mogućnosti proširile su polje empatije ne narušavajući lepotu originala kome se, uostalom, uvek možemo vratiti.

Izmenjeno značenje dato je i dugom sukobu porodica. Iako se gotovo niko ne seća tačnog razloga, Kapuleti tvrde da je Montagi ostavio jednu od njihovih, a svoju verenicu, kako bi postao kardinal (motiv ambicije). Nije se završilo na tome, jer ga je uvređena devojka, kako se pretpostavlja, nakon par godina otrovala. Ponovo se suština nalazi u mehanizmu kreiranja priče  prema potrebama i koristi savremenika. Rozalini, na primer, smeta što u svim starim verzijama predanja žene nemaju imena, odnosno, nisu dovoljno važne da bi njihovi identiteti ostali upamćeni.

Sve u svemu, „Lepa Rozalina“ sigurno neće prijati svima, usled prilično grubog odnosa koji zauzima prema Šekspirovoj tragediji, kao i dosta drastičnog ugla tumačenja. Ali činjenica je i to da o likovima i pojedinim situacijama iz romana još neko vreme nećete moći da prestanete da razmišljate. Možda se ponekad učini prenaglašeno ili suviše „moderno“, pa ipak autorki valja odati priznanje zbog hrabrosti da praktično ni iz čega, od izuzetno skromnog materijala nadogradi čitav, u sebi potpuno formiran svet, dodajući ga postojećem kao još jednu dimenziju. Svi nedostaci, a podrazumeva se da ih ima, nadoknađeni su ponajviše zahvaljujući jasnoj poruci da vrednost i kompleksnost večnih priča leži u mogućnosti njihovog reinterpretiranja sa svakim novim čitanjem, bez opasnosti da se pokvari njihova srž.
 
Autor: Isidora Đolović