Sa druge strane, većina naših najpoštovanijih detektiva pokazala se izuzetno teškom za saradnju. Bili su ili arogantni, ili asocijalni, ili prave cepidlake – ili, u priličnom broju slučajeva, sve od navedenog. Svedoci zločina uglavnom su bili snebivljivi ili su zauzimali oštar odbrambeni stav. Neki su namerno pokušavali da zbune istražitelje izmišljajući laži, izbegavajući odgovore i pokušavajući da prikriju sopstvene grehe i predrasude.
Za sve to vreme leš nikada nije zaboravljao tekst i u svakoj situaciji je znao gde mu je mesto na pozornici. I sve to uprkos hiljadama doživljenih uvreda i poniženja. Nakon što bi pretrpeo najgori oblik nasilja, obično je ostavljan da jedno vreme leži neotkriven u nekom podrumu ili mračnom sokaku. Kada bi ga neko konačno pronašao, pojavili bi se policajci koji bi ga bockali, zagledali i preturali mu po džepovima. Zatim bi ga otpremili u mrtvačnicu, gde bi ga patolozi, kao od majke rođenog, položili na hladni, metalni sto i secirali kao nekakvu nesrećnu žabu. Od trenutka kada bi se saznalo za njegovu smrt, postajao je meta klevetnika. Porodica, prijatelji i poznanici, koji su ga za života u svemu zdušno podržavali ili se bar trudili da mu svoje mišljenje ne saspu pravo u lice, iznenada bi počeli da nabrajaju njegove mane i prepričavaju glasine o neverstvima i brojnim finansijskim malverzacijama. Naš leš je sve to stoički podnosio – i gubitak života, i obdukcije i optužbe. Zbog čega? Zbog
nas.
Ovaj dosledni profesionalizam deluje još impresivnije ako uzmemo u obzir to da je njegova uloga u žanru s vremenom počela da gubi na značaju. Bacimo li pogled na dvadesete i tridesete godine prošlog veka i tzv. zlatno doba detektivske proze, kada je forma doživela apoteozu u delima
Agate Kristi, primetićemo da je leš u tom periodu imao gotovo nedodirljiv status. Bez njega, na kraju krajeva, ne bi ni bilo misterije, a samim tim ni potrebe za njenim rešavanjem.
Priče iz te ere uglavnom počinju krajnje bezazleno i bez ikakvih naznaka da bi situacija uskoro mogla da izmakne kontroli. Najčešće se radi o okupljanju nekoliko članova porodice ili manje grupe prijatelja na živopisnom seoskom imanju. Ambijent i okolnosti veoma su slični onima koje obično srećemo u nekom
Čehovljevom komadu ili romanu
Henrija Džejmsa. Stvari se, dakle, odvijaju normalnim tokom sve dok se u jednom trenutku kroz kuću ne prolomi vrisak služavke. Leš je pronađen. Pojava tela sa nožem u leđima na podu radne sobe iznenada trasformiše knjigu koju držimo u rukama i pomera nas iz domena svakodnevice u svet detektivskog romana.
Ali uloga leša u zlatnom dobu nije bila ograničena isključivo na pokretanje radnje. On je ostajao u centru pažnje od trenutka pronalaženja pa sve do samog raspleta. Kao što je Herkul Poaro često naglašavao, psihologija žrtve igra ključnu ulogu u rešavanju ovakvih zločina. Da li je pokojnik za života bio sklon razvratu? Beskrupulozan? Cicija? Da bi se pronašla osoba koja je imala motiv da preseče kočnice njegovog automobila, ili sipa otrov u njegov čaj, mora se otkriti koga je voleo, da li je imao neprijatelja, sa kim je bio blizak i kome se u prošlosti zamerio.
Iako se leš u romanima zlatnog doba relativno rano opraštao od života, utehu je mogao pronaći u činjenici da će do poslednjih stranica ostati u središtu pažnje pisca i čitaoca. A to zaista nije malo. Jer kao što kaže lord Henri u „
Slici Dorijana Greja“, „Jedino što je za čoveka neprijatnije od toga da svet o njemu mnogo govori jeste da se o njemu uopšte ne govori.“
No vremena se menjaju i u predvečerje Drugog svetskog rata u prvi plan počinje da izbija jedna nova vrsta detektivskog romana, koju će popularizovati
Dešijel Hemet a do savršenstva dovesti
Rejmond Čendler. Reč je, naravno, o tzv.
hard-boiled krimićima.
Za razliku od detektiva zlatnog doba, koji su obično bili predstavljani kao obrazovani pojedinci aristokratskog držanja i manira, junake
hard-boiled žanra karakterišu prezir prema izveštačenosti i neusiljen, praktično ulični, način govora i ponašanja. Oni nose stare, pohabane šešire, rade u skučenim i neurednim kancelarijama, informacije skupljaju po jeftinim hotelima i barovima, a na kraju dana se vraćaju u svoje zagušljive, jednosobne stanove. Vode neuredan život, jedva sastavljaju kraj s krajem i od drugih redovno očekuju najgore, ali su uvek i iznad svega profesionalci.
Kada su Hemet i Čendler odlučili da u prvi plan gurnu nimalo prijatnu svakodnevicu privatnih detektiva, važnost uloge leša se iznenada umanjila. Njihovi detektivi nisu bili unajmljivani da otkrivaju ubice (to je bio zadatak policije), već da rešavaju komplikovane porodične probleme. U Hemetovom „
Malteškom sokolu“ gospođica Vonderli angažuje Sema Spejda da prati čoveka koji je pobegao sa njenom sestrom, dok u Čendlerovom „
Velikom snu“ Filip Marlou prihvata zadatak da pronađe ucenjivača mlađe ćerke generala Sternvuda. Neverstva, krađe, nestanci: to su problemi za čije rešavanje ovi prekaljeni detektivi od klijenata dobijaju 50 dolara dnevno (plus troškovi).
Kada detektiv prihvati slučaj, obično slede tipične istražiteljske aktivnosti, koje podrazumevaju sate i sate tabananja po ulicama, prelistavanja telefonskih imenika, prikupljanja informacija po raznim državnim institucijama i ispitivanja potencijalnih svedoka. Drugim rečima, detektivov posao gotovo da se i ne razlikuje od posla izveštača sa gradskih ulica, prodavaca osiguranja ili trgovačkih putnika. Ovaj neglamurozni proces predstavlja suštinu neglamuroznog posla našeg neglamuroznog junaka.
I tako negde usput, dok prati tragove i povezuje niti slučaja, detektiv iznenada nailazi na beživotno telo. To je, naravno, naš dragi prijatelj leš, ali primećuje se da on više nije onaj stari. Zašto? Zato što više nije zvezda priče. Poverena mu je jedna od sporednih uloga: hotelskog recepcionera, advokata sumnjivih namera ili sitnog kriminalca, sa kojim je detektiv u toku istrage već razgovarao. Kada se detektiv vrati da mu postavi još nekoliko pitanja, pronalazi ga mrtvog na podu iza stola, udavljenog u kadi ili upucanog i sakrivenog u prtljažnik kola.
Leš u ovim pričama nije ni blizu centra zbivanja. Nećemo gubiti vreme istražujući njegovu prošlost i upoznajući se sa njegovom ličnošću. Niko neće biti zgrožen njegovom smrću, niti će biti prolivenih suza. To, međutim, ne znači da je smrt žrtve beznačajna. Leš u ovim pričama obavlja dva veoma važna zadatka. Kao prvo, njegova pojava ukazuje detektivu i čitaocu da je ono što je isprva delovalo kao običan porodični nesporazum zapravo samo deo šire, zamršenije stvarnosti, u kojoj će na površinu polako početi da isplivavaju najniže strasti, neprijatne istine i grešnici svih vrsta i oblika.
Drugi zadatak leša je da potvrdi da se istraga kreće u pravom smeru. Detektiva su do ovog trenutka pogrešni tragovi više puta odveli u ćorsokak i već je počinjao da se pita ima li smisla nastaviti. Iznenadna pojava leša govori mu da je na pravom putu. Njegovo njuškanje je nekoga očigledno dovelo u stanje pripravnosti. Ma koliko to paradoksalno zvučalo, većina nas oseti olakšanje u trenutku kada detektiv pronađe telo žrtve, jer iako još uvek ne znamo šta se tačno dešava, znamo da ćemo uskoro početi da dobijamo odgovore.
Da li se naš prijatelj leš žali zbog sudbine koja ga je zadesila? Protestuje li zbog toga što je sada samo posredno umešan u zbivanja? Ne. On obavlja svoj posao sa predanošću i disciplinom profesionalnog glumca, koji ne pravi razliku između glavne i sporednih uloga.
Tokom poslednjih decenija 20. veka detektivski roman ulazi u novu eru, koju karakterišu mračniji i nasilniji zločini. Iako savremeni pisci neprestano pronalaze nove i uzbudljive načine da zadrže pažnju ljubitelja žanra, jednoj podvrsti je pošlo za rukom da se posebno istakne. U pitanju su romani koji opisuju lov na serijskog ubicu.
Lista razloga za ovakav uspeh je dugačka, ali najvažnije je verovatno to što su priče o serijskim ubicama posebno uspešne u ubrzavanju pulsa čitalaca. Detektiv (a samim tim i čitalac) je u trci s vremenom: ako ne požuri da otkrije identitet ubice, stradaće još nevinih ljudi.
Romani o serijskim ubicama ubrzavaju puls i time što ukazuju na ranjivost samih čitalaca. U prethodne dve ere nije bilo razloga da zamišljamo sebe kao potencijalnu metu. Žrtve iz prvog perioda najčešće su ubijane zbog života koji su vodile, a one iz potonjeg zbog toga što su prečesto birale pogrešnu stranu zakona. U oba slučaja događaje smo mogli da pratimo sa bezbedne distance. Ali kada je reč o romanima o lovu na serijskog ubicu, žrtve se obično biraju nasumično ili kao deo ubičine zagonetne opsesije. Prilikom čitanja ovakvih knjiga nemoguće je ne pomisliti da bismo i mi mogli da doživimo sličan napad na nekom mračnom parkingu ili u sopstvenoj spavaćoj sobi.
Lov na serijskog ubicu podiže borbu između detektiva i negativca na viši nivo. Po definiciji, serijski ubica je počinilac većeg broja nerazrešenih ubistava. U okviru granica žanra razloge za to treba tražiti u činjenici da je neobično inteligentan, sistematičan i nemilosrdan. Nova tehnološka dostignuća i razvoj kriminologije pružili su modernim detektivima bezbroj novih alata koji im pomažu u sporovođenju istraga. Oni danas imaju pristup analizi DNK, sofisticiranoj forenzici, sigurnosnim kamerama i softveru za prepoznavanje lica.
Ako danas želite da postanete uspešan serijski ubica, morate biti upoznati sa kriminologijom koliko i detektivi koji vas jure kako biste mogli da predvidite svaki njihov potez. Zato romani o serijskim ubicama sve manje podsećaju na priču o istrazi a sve više na igru mačke i miša, koja iskušava znanje, istrajnost i prisebnost dvojice antagonista. Svest o tome da mi možemo biti sledeći, u kombinaciji sa neobičnim sposobnostima ubice, rezultira našim većim interesovanjem za događaje na stranici i nešto većim zadovoljstvom u trenutku kada detektiv uhvati zločinca.
Veće interesovanje i veće zadovoljstvo su svakako plus za čitaoca, ali šta je sa našim prijateljem lešom? Šta ako bismo izdvojili nekoliko trenutaka da dešavanja u romanu sagledamo iz njegove perspektive? Čini se da u tom slučaju cela stvar ne bi izgledala baš ohrabrujuće.
U eri narativa o serijskom ubici leš je primoran da se prilagođava jednom potpuno novom nivou poniženja. Žrtva u tim pričama pre ubistva obično doživljava mučenje ili seksualno nasilje, a nakon ubistva može ostati bez kože, biti raskomadana ili čak pojedena.
Tužna istina je da u pričama o serijskim ubicama identitet pokojnika gotovo da i nije bitan. Dok je u prošlosti bilo najvažnije upoznati se sa prošlošću i psihologijom žrtve, danas su u prvom planu fizička obeležja
više različitih žrtava, koja se analiziraju zajedno sa lokacijom na kojoj je zločin počinjen i drugim važnim detaljima u nadi da će ukazati na šablon koji će detektivima pružiti uvid u prošlost i psihologiju
ubice.
Leš, koji je već jednom pristao na nazadovanje u karijeri, sada biva sveden na ponižavajuću ulogu rekvizita.
Pa ipak, uprkos svemu, on ne odustaje. On dobro zna da mi čitaoci već više od stotinu godina uživamo u detektivskom žanru, pronalazeći duboko zadovoljstvo u svakoj od njegovih inkarnacija. U međuvremenu, popriličan broj fiktivnih detektiva stekao je svetsku slavu zajedno sa piscima koji su ih stvorili i glumcima koji su ih igrali. Stoga se čini da bi bilo fer odvojiti trenutak, nasuti sebi čašu omiljenog pića, zavaliti se u udobnu fotelju i nazdraviti našem skromnom i pouzdanom prijatelju lešu, bez kojeg čitav jedan žanr književnosti ne bi ni postojao.
Autor: Ejmor Touls
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković