Kada sam bio dete u Birmingemu, postajala su samo dva televizijska kanala i nije bilo baš nečega za gledanje. Tako sam se okrenuo knjigama. I od tada sam posvećen čitalac. Počeo sam sa „Pet prijatelja“ i „Sedam tajanstvenih“ Enid Blajton, a onda sam kao tinejdžer otkrio serijal od 21 knjige Džona D. Mekdonalda o Trevisu Mekgiju, koji se završio tek kad je autor preminuo. Taj serijal me je, više od bilo koje druge knjige, inspirisao na stvaranje lika Džeka Ričera. Oduvek sam čitao serijale. Kao čitalac volim osećaj kad izađe neki nastavak. Znam da će mi se svideti. To je najbliže što možete dobiti starom doživljaju izlaska novog albuma Bitlsa.
Kada idemo na odmor, moja žena se nervira jer sve što želim da radim je da sedim na plaži i čitam. Pročitam nekoliko knjiga nedeljno. Uvek volim da čitam knjige novih pisaca, ali i nove naslove mojih omiljenih, poput Džozefa Fajndera, Harlana Kobena, Dona Vinsloua i Majkla Konelija. Moj omiljeni krimi roman svih vremena je verovatno „Crveni zmaj“ Tomasa Herisa. Još jedan omiljeni pisac mi je Stiven King. Čitam ga još od „Keri“. Njegove knjige su uvek pune iznenađenja. Stil pisanja je vrlo prijateljski, kao da sedite na tremu u stolici koja se klati, i onda, bum! Davno, kada sam počinjao kao pisac, učinio mi je veliku uslugu, a da nije ni znao. Gledao sam bejzbol na televiziji. Bilo je neizvesno neko vreme, a onda je pogrešan tim poveo. Tada je spiker saopštio: „Čak se i Stiven King predao. Čita knjigu.“ I onda je usledio krupni kadar njega kako čita moju knjigu.
Klasik koje svi moraju da pročitaju je „Ubiti pticu rugalicu“ Harper Li, koji je, po mom mišljenju, najbolji pravni triler ikada napisan. Druge knjige koje su uticale na mene i za koje smatram da ne smete da ih propustite su „Roots“ Aleksa Hejlija, „Sofijin izbor“ Viljema Stajrona (ako nameravate da pročitate deset romana u životu, neka ovaj bude jedan od njih), „Kvaka 22“ Džozefa Helera koja je započela kratak ali slavan period razilaženja u Americi i „Dan Trifida“ Džona Vajndama, koji je najverovatnije najbolji „šta bi bilo kad bi bilo“ naučno fantastični roman. „Goldfinger“ Ijana Fleminga, naravno ‒ čuven s razlogom i „Duboki san“ Rejmonda Čendlera, najbolji roman iz zlatne epohe američkih krimi romana. Tu je takođe i debitantski roman jednog od mojih najomiljenijih pisaca trilera, Džozefa Kanona „Los Alamos“ i „Post Mortem“ Patriše Kornvel – postoji razlog zašto je tako popularna i ova knjiga je to. Nedavno sam u avionu pročitao „A Legacy of Spies“ Džona Le Karea. Priča nas vodi do najslavnijih dana Hladnog rata, a Le Kare je najbolji kada piše o toj vrsti špijunaže.
Moj ukus što se tiče knjiga je prilično širok i raznovrstan. Ali čitam bilo šta – istoriju, politiku, sociologiju. Čitam knjigu Salvatorea Bazilea o istoriji klima uređaja, ozbiljno interesantna tema, a čitam i knjigu o rđi Džonatana Voldmana. Još od Gvozdenog doba pravimo strukture od metala podložne rđi. Nešto neobično što sam nedavno pročitao je „An Odyssey: a Father, a Son, and an Epic“ Danijela Mendelsona, velikog eksperta za klasike. Knjiga govori o Homerovoj „Odiseji“, ali i o činjenici da je Mendelsonov otac insistirao da sedi u poslednjim redovima njegovih predavanja. Odgovorio mu je: „Naravno, tata, ali ne smeš ni da zucneš.“ I, naravno, njegov otac je na svakih pet minuta podizao ruku da postavi pitanje. Nedavno sam pročitao i odličnu biografiju američkog predsednika Julisisa Es Granta, koju je napisao Ron Černou, zaslužan i za biografiju Aleksandra Hamiltona. Sumnjam da će od ove napraviti mjuzikl, ali je priča izvrsna.
Izvor: blog.whsmith.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić