Postojao je jedan opasan posao u Litvaniji 19. veka. Prvu prepreku je činio zbijeni red vojnika na granici. Zatim je dolazio drugi, nešto manje gust. I na kraju, tu su bili policajci ruske imperije, koji su jahali kroz grad i ispitivali stanovnike.
Koja je to skandalozna i zabranjena roba bila vredna krijumčarenja preko granice i rizikovanja života? Knjige.
Uhvaćene počinioce su šibali i slali u Sibir. A ako bi pružali otpor bili bi upucani na licu mesta. Knjige su naravno spaljivane. Evo kako su prilike tada stajale: pošto je veći deo Litvanije 1795. godine potpao pod vlast carističke Rusije, krenulo se sa ruskom asimilacijom litvanskog naroda. U tom postupku rusifikacije, katoličke crkve i oltari su porušeni. Škole zatvorene. Ruski akademici su predložili da se litvanski jezik, do tada pisan latinicom, prevede na rusku ćirilicu, pa su litvanska deca bila primorana da je koriste u školi.
Motiejus Valančius je bio jedan od glavnih pokrovitelja litvanske štampe tokom zabrane
Litvanci su pokrenuli oružane ustanke 1831. i 1863. godine, ali njihov malen broj – oko milion – nije se mogao suprotstaviti ruskoj vojnoj moći. Tako da su bune imale za posledicu samo još jači pritisak osvajača. Godine 1864, guverner Litvanije, Mihail Muravjov, izdao je proglas kojim se zabranjuje upotreba litvanskih latiničnih bukvara. Dve godine kasnije, usledila je potpuna zabrana svih knjiga štampanih u Litvaniji kao i svih novina. Bilo je protivzakonito štampati, uvoziti, deliti ili posedovati bilo kakvo izdanje na litvanskoj latinici.
Premda potlačena, litvanska inteligencija nije bila uništena. Počeli su da štampaju knjige u inostranstvu, što nije bilo nezakonito, i švercovati ih, što je bilo opasno.
Lista zaplenjenih litvanskih knjiga iz 1896. godine
„Knygnešiai“ ili krijumčari knjiga, nosili su svoju ilegalnu robu u vrećama ili pokrivenim zaprežnim kolima, i donosili ih u sigurne kuće širom Litvanije. Do kasnog 19. veka, svi živi su učestvovali u krijumčarenju knjiga. Žene su oblačile seljačku nošnju i krile knjige u korpama sa hlebom, sirom ili jajima. Neki su se pretvarali da su debeli, trpajući novine ispod odeće. Lekari su knjige krili u svom priboru, zemljoradnici u usevima, muzičari u kutijama za instrumente.
Biskup Motiejus Valančius je pomogao 1867. godine da se u susednoj Prusiji napravi štamparija, i svoje sveštenike zamolio da krijumčare verske spise u Litvaniju. Potrudio se da na svaki način osujeti ruske planove. Kasnije, u cilju očuvanja litvanske kulture, Valančius je štampao i delio žurnale i almanahe. Smatra se da je odgovoran za štampanje više od 19 hiljada knjiga.
Ali ovaj otpor ruskoj vladavini, imao je svoju cenu. Najmanje 11 hiljada krijumčara je uhvaćeno. Mnogi su prognani u Sibir.
Valančius je umro 1875. godine, ali operacija krijumčarenja knjiga, nastavila je da funkcioniše zahvaljujući njegovom mladom prijatelju, novinaru i žarkom rodoljubu.
Jurgis Bielinis je sastavio najveću mrežu krijumčara, nazvanu „Garsviai knygnešiai“, koja je koristila sopstveni novac da kupuje i raznosi knjige. Bielinis je postao poznat kao „Kralj krijumčara knjiga“ i kažu da je bio odgovoran za polovinu knjiga koje su postojale u Litvaniji tokom 31 godine njegovog delovanja. Ruske vlasti su uhvatile i zatvorile Bielinisa najmanje pet puta. Neki istoričari procenjuju da je broj knjiga koje su prokrijumčarene do 1904. godine kada je zabrana skinuta, iznosio više miliona primeraka. Litvanija je proglasila nezavisnost 1918. godine, ali je trebalo da prođe još 73 godine da Sovjetski Savez prizna ovu zemlju.
Godine1928, u tadašnjoj prestonici Kaunasu, podignuta je statua u slavu „Nepoznatog krijumčara knjiga“. Danas se u Litvaniji, 16. mart, dan na koji je Jurgis Bielinis rođen, slavi kao „Knygnešio diena – Dan krijumčara knjiga“.
2004. godine, Jonas Stepšis je u litvanskim novinama na engleskom jeziku, „Draugas News“, pisao o junaštvu svojih predaka prilikom krijumčarenja knjiga, koje je označio kao razlog zbog čega je Litvanija uspela izboriti nezavisnost.
Stepšis kaže: „Otac Julijonas Kasperavičius je slaveći krijumčare knjiga rekao: 'Rad na obnavljanju litvanske nezavisnosti nije počeo 1918. godine, već u vreme krijumčara knjiga.' Sa hrpom knjiga i pamfeta na svojim leđima, ovi ratnici su počeli pripremati teren za nezavisnost, i bili prvi koji su širili ideju o neophodnosti zbacivanja ruskog jarma.“
Ko kaže da knjige ne mogu promeniti svet?
Izvor: thevintagenews.com
Prevod: Vladimir Martinović