Ljiljana Šarac: Okrenimo se deci

Sa književnicom Ljiljanom Šarac, koja je nedavno objavila drugi roman za decu i omladinu pod naslovom „Nije mi ovo trebalo“, razgovarali smo o novom žanru u kom vešto spaja svoje pedagoško i spisateljsko iskustvo.



Svojim širokim opusom, od istorijskih romana gde se prepliću prošlost i sadašnjost, do porodičnih, društvenih i ljubavnih proznih dela u čijim se glavnim junacima skoro svi možemo pronaći – Ljiljana Šarac se odavno izdvojila na domaćoj književnoj sceni.

Kako sama kaže, na red su konačno došli i romani za decu. Led je probila naslovom „Anđeo s jednim krilom“, kojem se nedavno priključio roman „Nije mi ovo trebalo“, u izdanju izdavačke kuće Laguna. Budući da u jednoj beogradskoj osnovoj školi predaje srpski jezik, naša sagovornica se nalazi na nepresušnom izvoru inspiracije kada su posredi deca, tako da joj je i tema novog romana došla sasvim spontano.

Koliko Vas je na ovaj novi poduhvat podstakao uspeh prethodnog romana za decu?

Pisanje je za mene duhovna igra. Zato volim da s vremena na vreme postavim sebi izazov u žanrovskom smislu. Oprobala sam se u različitim žanrovima, a kako su mlade godine i osetljive i zahtevne, najviše vremena mi je trebalo da se odvažim i njima obratim. Usudila sam se tek onda kada sam procenila da imam temu o kojoj nije često pisano i koja će decu zanimati. Tako je nastao „Anđeo s jednim krilom“. Knjiga je meteorskom brzinom osvojila srca osnovaca i mlađih srednjoškolaca, ali i njihovih mama, rođaka i nastavnica. To me je podstaklo da tragam za novom temom. Drugi roman se nametnuo kao odraz u ogledalu. Po mnogo čemu je suprotan od prvenca, pa je deci stoga i zanimljiv.

Sigurno je bilo i onih koji su Vam govorili da je taj književni žanr riskantan, pošto čitanje sve manje zanima mlađe generacije?

Naravno da ih je bilo. Svako skretanje s utabane staze predstavlja rizik, ali i izazov. S dva romana za tinejdžere ušla sam u magičan svet gde sve pršti od energije, veselja, dobrih vibracija. Na piscima je da mladima „pronađu žicu“, a onda je sve mnogo lakše, bolje, sigurnije, dalekosežnije.

Radeći u školi, svakodnevno se suočavate s problemima svojih đaka. Koliko ste stvarnih likova i situacija pretočili u roman?

Velika je blagodet raditi s decom. Spajanje pedagoškog i spisateljskog iskustva daje sjajne rezultate, jer ja znam kako deca razmišljaju, šta vole, šta ih zanima. Svakako da tu, kao u onoj narodnoj, ima onoliko uzbrdica koliko i nizbrdica, ali su sve one savladive. Svaki posao nosi izazove, poteškoće, iskušenja. Baš o tome sam progovorila u drugom romanu, tako da je stvarnost transponovana u književnu priču. Svako ko radi u školi ili ima školarca u kući, uvideće koliko je ona istinita i životna.



Šta bi bila poruka romana „Nije mi ovo trebalo“?

Roman otvara mnoge aktuelne teme. Glavni junak Bojan se našao u nebranom grožđu zahvaljujući svojoj ishitrenoj odluci da preuzme odgovornost za nešto što nije učinio. Moraće da prođe kroz društveno-koristan rad u školi, ali i kod kuće. Želela sam da se čitaoci zapitaju da li su ti spori i iscrpljujući procesi zaista efikasni. Smisao je počeo da se gubi u beskrajnim procedurama gde se odeljenske starešine, sekretari, predagozi i direktori škola zatrpavaju papirima. Đacima se maše odlukama, planovima, vaspitnim merama, društveno-korisnim radom, izveštajima, timovima... A gde su rezultati? Ima li i lakših i bržih načina? Poruka romana je da se svi mi, pedagozi i roditelji, ponovo okrenemo deci!

Zanimljivo je to što su oba romana štampana na ćirilici, koja polako izumire pred našim očima?

Ćirilica opstaje od 9. veka do danas. Dakle, žilava i otporna je ona. Na sreću, mogla sam da biram kojim pismom će mi biti štampane knjge za decu. Naravno da sam se opredelila za ćirilicu! Važno je da damo svoj doprinos kako bi nam naše pismo i dalje trajalo.

Kada ste poslednji put pomislili: Nije mi ovo trebalo?

Ja to pomislim gotovo svakog dana. Valjda mi se zato naslov sam nametnuo.

Izveli ste mnoge generacije đaka, čime Vas deca najviše oduševljavaju, a čime ljute?

Obožavam kada su đaci duhoviti, iskreni, kada su spremni da iznesu svoj stav i brane ga. Ljutim se kada su nezainteresovani, pospani čitavog dana, neambiciozni. Za mene su oni mladi lavovi i trudim se da ih osvestim da se i sami tako osećaju!

Kada se u internet pretraživaču ukuca Vaše ime, prvo se pojavi roman „Starija“. Kada biste birali svoju „ličnu kartu“, koja bi to knjiga bila?

Dobro je što me Gugl preporučuje. Ako vas na književnoj sceni ne vide, tonete kao oblutak bačen u vodu. Pošto treba da izaberem jednu od deset objavljenih knjiga kao svoju ličnu kartu, onda je to sasvim sigurno „Dok svetac bdi“. Taj roman sam izgradila na sećanjima iz detinjstva. Smestila sam ga u selo Selevac nadomak Smedereva, gde sam provela sve raspuste, slave i porodična okupljanja dok su mi baba i deda bili živi. Tumarala sam kroz voćnjake i vinograde, družila se s dečurlijom iz kraja, sakupljala šljive i seno, brala višnje, ležala na travi... U tom romanu su se našli i stari slavski običaji, razgovori za trpezom, sačuvana verovanja i obredi. Dozvolila sam sebi da se prisetim i mirisa tek ispečenog hleba, i topline babinih ruku, i starog šporeta kraj kojeg je sedeo moj pradeda... Zbog svega toga mi je toplo oko srca, jer sam makar malčice odužila dug prema onima koje sam beskrajno volela i kojih više nema.

Navikli ste čitaoce na raznovrsne teme, pa svaku novu knjigu nestrpljivo očekuju. Kakvi su Vam planovi u novoj godini?

Desilo se da sam počela da stvaram na dva koloseka. Ove godine planiram da predam rukopis za odrasle. Priča je emotivna, nesvakidašnja, topla i već je napisana. Nadam se da će naći put do čitalaca. S druge strane, dovršavam i roman za tinejdžere. Videćemo kada će doći na red kod izdavača. U mojoj književnoj radionici sve pršti od ideja. Radim punom parom, i to me pokreće, motiviše i uveseljava.

Kada pogledate domaću književnu scenu, koji naslovi Vam privlače posebnu pažnju?

Imam potrebu da pružam podršku srpskim književnicama. Mislim da jedni drugima treba da dajemo vetar u leđa. Oduševljena sam „Bastadurom“ Jasenke Lalović, „Zakonom srca“ Slavice Mastikose i „Vetrom s Pirineja“ Milene Sekulić Odalović, dok je „Dve Milice i Novi Beograd“ Mirjane Đurđević knjiga koju nameravam da sledeću pročitam.
 
Autor: Vanja Ostojić
Izvor: magazin Lepa&Srećna