Nakon objavljivanja njene knjige „Luda za njim“, ćaskali smo sa Helen Filding o Bridžet i iskušenjima modernog roditeljstva.
Ukoliko smo pobornice nošenja steznika, imamo vrlo jasan stav o pripremi preliva za pečenje i znamo da se fini momci zaista dobro ljube, onda romani o Bridžit Džouns zauzimaju važno mesto na našoj polici sa knjigama.
U trećem nastavku serijala, „Luda za njim“, pratimo Bridžet koja u svojim pedesetim godinama pokušava da izađe na kraj sa dečicom, Tviterom i mnogo mlađim muškarcima (da, svi znamo da Mark Darsi više nije u priči, na žalost).
Autorka i majka dvoje dece, pedesetpetogodišnja Helen Filding, razgovara sa nama o materinstvu – i o tome kako se naša omiljena junakinja snašla u ulozi roditelja.
Jedna tema o kojoj sam želela da pišem je činjenica da je roditeljstvo postalo još jedna od stvari u kojima morate biti dobri.
Možda je razlog tome to što danas žene postaju majke kasnije u životu, kada su se već dokazale na radnom mestu i kada su navikle na visoke kriterijume.
Mi sada puštamo Mocarta svojim bebama pre nego što se rode, brinemo o tome u kom uzrastu će uzgovoriti prvu reč... A kada sve to primenite na Bridžet i način na koji ona igra ulogu roditelja, shvatite da ništa od toga nije važno. Najvažnije je da ona voli svoju decu.
Biti roditelj počinje da liči na još jednu obavezu u kojoj morate biti uspešni, ali zapravo su jedino život i ljubav zaista važni.
Bridžet stalno čita knjige za samopomoć kao što je „Deca iz Francuske ne bacaju hranu“ („French Children Don't Throw Food“) i „Smirenije, jednostavnije, srećnije roditeljstvo“ („Calmer, Easier, Happier Parenting“).
Ali momenti u kojima je ona najubedljivija kao roditelj su oni u kojima ona svojoj deci, Biliju i Mejbl, jednostavno pruža ljubav.
Ima jedna scena u kojoj ona odlazi da uradi botoks i to se neslavno završava. Nakon toga, uzima decu iz škole, ne može da govori i kontroliše lučenje pljuvačke, ali onda ih je zagrlila i shvatila koliko je srećna samo zato što ih ima.
Svako ko ima dvoje dece je verovatno iskusio stereo povraćanje i dijareju kasno u noć i zna koliko može biti komičnih momenata u tim situacijama.
A ako je neko prinuđen da se sam snalazi u tim situacijama, poput Bridžet, stvari postaju još smešnije.
Kroz celu zbrku ona razmišlja: „Sada ću da popijem čašu vina“, ali onda je sačekaju čaršavi prljavi od proliva, i baš kad je uspavala jedno dete, nešto novo se dogodi...
Sa Bridžit je sve preterano i luđe nego inače.
„Volela bih da sam znala da će oprema za bebe biti veći problem nego sama beba.“
Da. Imate kolica, sedište za auto, grejač za flašice, sterilizator za flašice, sto za presvlačenje, elektronski mobilni koji stoji iznad stola za presvlačenje...
A onda kada konačno dobijete bebu pomislite da vam zapravo i nisu bile potrebne sve te stvari! Dođete kući iz bolnice i sve što vam treba je nekoliko pelena i jastuče.
Društvene mreže i Tviter su fascinantni za Bridžet.
Kada sam pisala prvu knjigu, imejl nije postojao, pa se sva prepiska sa Danijelom Kliverom odvijala preko sistema za poruke unutar firme.
Tako da svi ovi novi vidovi elektronske komunikacije pružaju Bridžet više prostora da zakomlikuje život.
Moj najbolji „Bridžet momenat“?
Trebalo je da ćerku rodim carskim rezom, i imala sam nameru da pošaljem grupno obaveštenje mejlom, jer sam tačno znala kada će se roditi. I tako sam sve otkucala – i slučajno pritisnula „Šalji“.
I onda sam morala da pošaljem još jedan mejl sa izvinjenjem: „Veoma mi je žao, ali ipak još uvek nisam rodila bebu“, na šta sam dobila gomilu odgovora: „Ko još radi tako nešto?!“
Autor: Aleks Dejvis
Izvor: motherandbaby.co.uk