Ludilo iza Gogoljevih „Mrtvih duša“

Nikolaj Gogolj, rođen je u Ukrajini i poznat kao jedan od najvećih ruskih pisaca. Dela kao što su „Šinjel“ i „Mrtve duše“ uvrstila su Gogolja u vrh ruske književnosti. Rad na remek-delu „Mrtve duše“ prekinula je njegova tragična smrt.



Gogolj je smatran vodećom figurom ruskog književnog realizma, premda je sam odbacio i titulu i književni pravac. Vladimir Nabokov ga je uzdizao kao najvećeg pisca koga je Rusija ikada izrodila, jer je uticao na mnoge generacija ruskih pisaca, počevši od Dostojevskog, pa sve do Mihaila Bulgakova. Gogolj je jedna od najvećih književnih kontradiktornosti – rođeni je Ukrajinac, a slavljen kao veliki Rus; on je proslavljeni realista koji je pisao nadrealistička remek-dela. Zapravo, Gogoljev život deluje kao jedna od njegovih priča. Pisac koji je slavljen kao osnivač književnog pravca za koji ne želi ni da čuje počinje da piše delo koje će parirati Danteovoj „Božanstvenoj komediji“ ili Homerovoj „Odiseji“, ali umire pre nego što uspeva da ga završi. Ako „Šinjel“ simbolizuje Gogoljevu književnu genijalnost, kako kritičari sugerišu, onda su „Mrtve duše“ postale simbol autorovog skliznuća u ludilo. Jedno pitanje intrigira i danas: da li ovo Gogoljevo remek-delo jedan od istinskih književnih originala ili je reč o ekstremnom slučaju romantizovanja „umetnika-mučenika“?

Nikolaj Vasiljevič Gogolj rođen je u ukrajinskoj plemićkoj porodici 1809. godine. Nepopularan među svojim vršnjacima, i preko svake mere samosvestan, mladi Gogolj je potražio utehu u svetu amaterskog pozorišta u kome je obitavao njegov otac. Razmišljao je neko vreme o tome da se posveti životu na sceni, ali kada je 1828. godine stigao u Sankt Peterburg, žudeo je za književnim priznanjem. Nakon katastrofalnog prvog pokušaja dosezanja književne slave poemom „Hans Kjuheljgarden“, koju je objavio o vlastitom trošku pod pseudonimom, kritičari su pohvalili Gogoljeve „Večeri u selcetu blizu Dikanjke“ (1831) i govorili kako se pred ovim ukrajinskim piscem nazire blistava budućnost. Drugi tom ovog dela se pokazao podjednako popularnim, ali uprkos uspehu, nezadovoljni Gogolj je odlučio da se afirmiše kao profesor istorije. Pošto je bio neiskusan i nije imao potrebne kvalifikacije, period koji je proveo kao profesor srednjovekovne istorije na Univerzitetu u Sankt Peterburgu bio je haotičan, te je podneo ostavku u roku od godinu dana. Nemiran i uvek u potrazi za drugačijim oblikom izražavanja, Gogolj je zacrtao da će svoj književni rad preusmeriti u novom pravcu.

Godina 1836. postala je prekretnica za Gogolja, jer su tada i „Revizor“ i „Nos“ objavljeni uz ogromno priznanje kritike. „Revizor“ je dramski komad koji na satiričan način prikazuje birokratiju provincijskog ruskog života kroz ispitivanje ljudske pohlepe i političke korupcije. Uprkos tome što su neki kritičari verovali da je tu reč o kritičkom napadu na carizam, zbog ove komedije su mnogi revidirali pređašnja mišljenja o Gogolju i ponovo ga klasifikovali kao važnog ruskog pisca. Sasvim drugačiji primer Gogoljevog genijalnog smisla za humor jeste njegovo veliko nadrealističko delo „Nos“ – zabavna priča o čoveku koji se jednog jutra budi i otkriva da mu nedostaje nos. Istražujući ideje kastracije, impotencije i apsurdizma, „Nos“, baš kao i „Revizor“, predstavlja veliku prekretnicu za Gogolja. Do tog momenta Gogolj je bio nezadovoljan svojim pisanjem, koje je smatrao besmislenim, i nadao se da će ova nova društveno svesna dela izazvati duhovnu transformaciju kod njegovih čitalaca. Nakon što su se pokazala veoma uspešnim, Gogolj se preselio u inostranstvo tvrdeći da može bolje da piše o Rusiji sa daljine. Provodeći vreme u Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj, pre nego što se konačno nastanio u Italiji, počeo je da piše dva dela koja će zaokupiti pažnju književnog sveta.

Jedno od ta dva dela, Nabokov je opisao kao besmrtno i Gogoljevo najostvarenije delo. Filozofska pripovetka „Šinjel“ (1842) prikazuje Gogolja u njegovom najjedinstvenijem, najoriginalnijem i najbriljantnijem svetlu. To je priča o Akakiju Akakijeviču, čoveku koga ispunjavaju mala zadovoljstva koja njegova opsesivna priroda nalazi u birokratskom poslu, čovek sa kojim se svi u kancelariji sprdaju, a koji se iznenada nalazi usred društvene borbe za ostvarivanjem potreba i položaja, koju on ne razume. Baš kao i „Nos“, „Šinjel“ svedoči o ideji da je Gogolj, nakon što se oslobodio ograničenja realističke književnosti i istražio mračnu opsesivnu prirodu sopstvene psihe, proizveo zaista originalna dela koja su ga odvela do književnih visina u kojima nije bilo nikoga da mu parira. Mnogi još uvek „Šinjel“ smatraju Gogoljevim remek-delom. Usledio je roman koji je imao potencijal da ga odvede do još većih visina, ali je na kraju postao glavni pokretač priče o sve religioznijem čoveku koji postaje opsednut krivicom zbog sopstvenog uspeha.

„Mrtve duše“, epska poema u prozi koja se često smatra jednim od najboljih primera ruske književnosti 19. veka, predstavlja svirepu galeriju karikatura. To je vrtoglava vožnja na ringišpilu pohlepe, puna sentimentalizma, slikovitih predela i sumanutih šema za brzo bogaćenje. Osmišljene kao delo homerovskih razmera, „Mrtve duše“ govore o Čičikovu, čoveku srednje klase koji kreće u bizarnu potragu za bogatstvom i moći, otkupljujući „mrtve duše“ seljaka koji se nalaze u vlasništvu bogatih zemljoposednika u gradovima koje posećuje. Izdavači su prvobitno zabranili objavljivanje, da bi revidirana verzija postigla momentalni uspeh kao delo vrsnog satiričara. Međutim, Gogoljevi kritičari i savremenici nisu bili svesni da je to samo prvi delić ogromne slagalice. Gogolj je od samog početka planirao dela koja će uslediti nakon „Mrtvih duša“. Zamisilo je nastavak u kome bi bila prikazana Čičikovljeva transformacija pod uticajem moralnog čoveka, kao „Čistilište“ za „Pakao“ koji je predstavljen u prvom delu.

Nakon uspeha „Mrtvih duša“, Gogolj je ponovo krenuo na putovanje. Posetio je Jerusalim, obilazio prijatelje, naučnike i počeo da radi na drugom delu „Mrtvih duša“. Iako je čvrsto verovao da moć književnosti može da donese duhovnu promenu, Gogolj je zapao u krizu tokom prvog pokušaja pisanja drugog dela. Frustriran zbog svojih bezuspešnih napora, potražio je pomoć duhovnika. Priznavši strah od odlaska u pakao zbog grešnosti vlastitog dela, Gogolj je prihvatio krivicu i izrazio želju za oproštajem. Pronašavši u svemu tome veoma malo utehe, uništio je svoje rukopise i pao u dugotrajno stanje duboke depresije. Usledile su godine bolesti i samonametnute duhovne torture sve dok u još jednom naletu duhovne krize nije spalio veliki broj svojih rukopisa, uključujući i novu verziju drugog dela „Mrtvih duša“. Okrivljujući đavola za ovaj najnoviji čin samouništenja, Gogolj se povukao iz spoljašnjeg sveta i nije ustajao iz kreveta. Odbijajući hranu, u zagrljaju groznice koja nikako nije popuštala, proveo je devet dana u jakim bolovima pre nego što je umro.

Tragični događaji u vezi sa Gogoljevom smrću doveli su do toga da „Mrtve duše“ steknu reputaciju romana koji je njegovog autora doveo do samoubistva. Mnogi su takav sled događaja doživeli kao vrhunski primer „života koji imitira umetnost“ – kao da je dečak, koji je sanjao da postane glumac, dospeo u prvi plan i preuzeo ulogu Akakija Akakijeviča, a zatim doprineo vlastitoj propasti u ponoru opsesija koje ga definišu. Iako „Mrtve duše“ nikada nisu postale ono što je sam autor zamišljao, taj prvi deo, koji je završen deset godina pre piščeve smrti, čitan je i hvaljen bez obzira na transformaciju glavnog junaka kakvu mu je Gogolj namenio.To je delo vrsnog autora koji je ismevao državu i njenu birokratiju, koje danas čitamo kao najbitnije delo iz izuzetnog opusa jedinstvenog pisca.

Autor: Ris Čouls
Izvor: theculturetrip.com
Prevod: Kristijan Vekonj