Madlin Miler o svojim omiljenim knjigama

Madlin Miler, autorka sjajnih i nagrađivanih savremenih osvrta na antičke mitove, romana „Ahilova pesma“ i „Kirka“, govori o svojim omiljenim knjigama i čitalačkom iskustvu.

Najranija čitalačka uspomena

Imam šest godina i sedim u učionici dok naš nastavnik – naglas i dozlaboga sporo – iščitava svaku rečenicu iz bukvara. Bilo mi je toliko dosadno da sam počela da čitam knjigu u sebi, tempom koji je meni odgovarao. Sećam se svog oduševljenja kada sam stigla do poslednje stranice. Bila sam zapanjena: do tog trenutka nikada nisam samostalno pročitala celu knjigu.

Moja omiljena knjiga tokom odrastanja

Knjige Džejmsa Heriota. U početku su me privukle zbog moje ljubavi prema životinjama. Otkrila sam ih sa deset godina i ni sama ne znam koliko puta sam ih pročitala. Mnogima je to delovalo krajnje neobično, budući da sam odrasla u Njujorku, sredini koja se po mnogo čemu razlikuje od one o kojoj je Heriot pisao. Obožavala sam toplinu koja je izbijala iz njegovih knjiga i njegov smisao za autoironiju. U to vreme sam želela da budem baš kao on: veterinar-pisac. Tek kasnije sam shvatila da želim da budem samo pisac.

Knjiga koja me je promenila u tinejdžerskim godinama

U tinejdžerskim godinama sam imala mnogo pozitivnih formativnih čitalačkih iskustava. Postoji, međutim, i jedno koje je na mene ostavilo izrazito negativan utisak: čitanje „Veličanstvenog izvora“ Ajn Rend. Kada sam imala petnaest godina, knjige za čitanje sam obično birala prema njihovoj debljini – što deblja, to bolje. Debele knjižurine Ajn Rend mogle su se pronaći na svakom koraku pa sam jednostavno izabrala jednu i počela da čitam. Priča mi je u početku delovala zanimljivo, ali posle nekih pedeset stranica u stomaku mi se javilo neobično osećanje mučnine – imala sam utisak kao da neko pokušava da me potopi u kadu punu sluzi. Shvatila sam da sa knjigom nešto nije u redu – ne sa stilom kojim je napisana, već sa idejama koje propagira. Pre tog iskustva, knjigama sam uvek pristupala otvorenog srca. Pisce sam doživljavala kao promišljene i dobronamerne autoritete. Ako je nešto napisano u knjizi, onda nema nikakvog razloga da se u to sumnja, verovala sam. „Veličanstveni izvor“ mi je otvorio oči: naučio me je da svakom književnom delu pristupam kritički.

Pisac koji mi je promenio mišljenje

Istoričar Robert Vilken i njegova knjiga The Christians as the Romans Saw Them. Pročitala sam je sa dvadeset godina, za jedan od kurseva na koledžu, i potpuno je promenila moje viđenje ranog hrišćanstva, okrećući naglavačke veći deo onoga u šta sam verovala od detinjstva. Bilo je to pravo otkrovenje, koje je u meni probudilo želju da se posvetim proučavanju položaja hrišćanstva u starom Rimu.

A tu je i „Ljubavna pesma Dž. Alferda Prufroka“ T. S. Eliota. Prvi put sam je pročitala sa šesnaest godina. Do tada se nisam naročito interesovala za poeziju, ali Prufrok je sve to promenio: bila je to ljubav na prvi pogled. Nakon njega sam oberučke prigrlila taj vid književnog izražavanja i više se nisam osvrtala.

Knjiga zbog koje sam poželela da postanem pisac

„Klub radosti i sreće“ Ejmi Tan i „Najplavlje oko“ Toni Morison. Obe sam pročitala kao tinejdžerka. Iz njih sam naučila mnogo toga novog o upotrebi jezika i pripovedanju – i o tome koje sve priče zaslužuju pažnju čitalaca. U to vreme sam se nadala da ću jednog dana biti u stanju da napišem roman koji će posedovati bar deseti deo snage tih knjiga.

Knjiga kojoj sam se vratila

„Svet koji nestaje“ Činue Ačebea. Pročitala sam ga za školu kada sam imala petnaest godina. Knjiga mi se dopala, ali u to vreme sam još uvek znala isuviše malo o životu i svetu da bih je u potpunosti razumela. Kada sam je prošle godine ponovo pročitala, ostala sam bez teksta. Ta knjiga je pravo remek-delo jednog subverzivnog genija.

Knjiga kojoj se redovno vraćam

The Unstrung Harp: Or, Mr Earbrass Writes a Novel Edvarda Gorija. Kada sam sa trinaest godina prvi put pročitala urnebesnu priču o stvaralačkim mukama Gospodina Irbrasa, svideo mi se Gorijev humor i to što njegova knjižica nije bila nalik ničemu što sam do tada pročitala. Kada sam počela ozbiljnije da se bavim pisanjem, shvatila sam koliko su dragocena njegova satirična zapažanja o stvaralačkom procesu. Tokom godina sam se često vraćala Gospodinu Irbrasu: u potrazi za kreativnim smernicama, utehom i, više od svega, smehom.

Knjiga koju nikada ne bih mogla ponovo da čitam

Gomila dela iz oblasti fantastike koja sam kao dete prosto gutala. Ženski likovi jedva da su bili i dvodimenzionalni, uvek se ponavljala ista priča o „izabranom“ junaku, a sada shvatam i da je većina tih knjiga bila puna rasističkih i drugih neprihvatljivih stereotipa. Žao mi je što me u to vreme niko nije upoznao sa knjigama Olivije Batler, koje sam kasnije samostalno otkrila. Isto važi i za roman The Hero and the Crown Robin Mekinli i „Grobnice Atuana“ Ursule K. Le Gvin.

Knjiga koju sam otkrila kasnije u životu

„Velika očekivanja“ Čarlsa Dikensa. Dikens se, iz nekog nepoznatog razloga, nije nalazio u našoj školskoj lektiri, a nikada mi nije palo na pamet da ga samoinicijativno pozajmim iz biblioteke. Decenijama kasnije, kada sam primetila da ga pominju mnogi moji omiljeni pisci, odlučila sam da nadoknadim propušteno. Mogu samo da kažem da se nisam pokajala. „Sumorna kuća“ je sledeća na mom spisku.

Knjiga koju trenutno čitam

Zbirka kratkih priča The Secret Lives of Church Ladies Diše Filio. Sjajna knjiga. Uživam u svakoj priči i svaku čitam bar dvaput.

Autor: Madlin Miler
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: © Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons