Drugi roman
Madlin Miler „
Kirka“ govori o sporednoj junakinji Homerove „Odiseje“. Nakon što je otac prognao zbog toga što je nimfu pretvorila u morsko čudovište, Kirka se posvećuje veštičarenju na pustom ostrvu. Ali slučajni susreti vode ka tome da se pomiri sa svojom prošlošću i preuzme kontrolu nad svojom sudbinom.
Postavili smo nekoliko pitanja autorki koja je za svoj debitantski roman „
Ahilova pesma“ osvojila nagradu Orindž 2012. godine.
Vaše romane je teško žanrovski svrstati u jednu grupu. Kako vi gledate na njih?
Mislim da se za moje knjige može reći da su adaptacije, ili da pripadaju nekakvom mitološkom realizmu. Ili su jednostavno – dobra, stara fikcija! Žanr je tako promenljiva stvar – Homer se smatra jednim od najznačajnijih književnika i stvaraoca književnosti, ali kada bi „Odiseja“ izašla danas, našla bi se u žanru fantastike.
Koje ste izvore, pored „Odiseje“, koristili kako biste došli do legendi o Kirki? I zašto ste odlučili da ispričate baš njenu priču?
Kirka mi je oduvek bila fascinatna zbog njene moći i misterije. Svi znamo da je pretvarala muškarce u svinje, ali zašto? Reći da je to radila jer je zla po prirodi niti je zanimljivo niti istinito. Zanimljiva je i zbog toga što se pojavljuje u drugim mitovima – ona je Helijeva ćerka, Minotaurova i Medejina tetka, Prometejeva rođaka... Osim toga, ona prva veštica u zapadnoj književnosti. Rođena je kao boginja nižeg statusa, ali je našla svoj put ka nezavisnom životu i stvorila nešto potpuno novo. Želela sam da ispričam priču o toj zanimljivoj i kompleksnoj ženi kroz njene reči a ne kroz mušku prespektivu.
Što se izvora tiče, koristila sam razne tekstove drevnog sveta i nekoliko savremenih. Inspiraciju sam vukla iz Ovidijevih „Metamorfoza“ i „Argonautike“ Apolonija Rođanina, kao Vergelijeve „Enide“ i izgubljenog epa „Telegonija“ (koji postoji samo u vidu sažetka). Što se likova tiče, insipirisala me „Ilijada“, naravno, ali i tragedije poput „Orestije“, „Medeje“ i „Filokteta“ i mnoga druga dela.
Da ne otkrivamo previše, ali prikaz Odiseja u „Kirki“ se razlikuje od onog herojskog identiteta koji mu je podario Homer. Možete li nam reći nešto više o tome?
U „Ahilovoj pesmi“ mi je Odisej bio najdraži lik, i bila sam veoma uzbuđena što mu se vraćam iz drugačije perspektive i u drugom periodu njegovog života. O Odiseju se pisalo mnogo – njegova priča je iznova pričana hiljadu puta. On je voljeni prevarant, mudri filozof među divljacima, podmukli superzlikovac, žrtva sudbine, neustrašivi vođa – grčki heroji su bili veći od života, a traženje njihovih mana je nešto čemu su ljudi pribegavali od tog perioda do danas.
Mislim da smo Odiseja zavoleli jer je on „onaj pametni“ koji je mnogo propatio i izuzetno voli svoju ženu i porodicu. Sve se to uklapa u mitove, ali on je istovremeno i veoma nasilan, kompulsivni lažov koji je najmanje dvaput prevario svoju vernu ženu. Zanimalo me je kako obe te perspektive mogu istovremeno da budu istinite. Pragmatizam je ono što sam postavila kao ključnu odliku svog Odiseja koji veruje da je svet surovo i nemoralno mesto u kome moraš da ostaviš tradicionalne ideje po strani i isprljaš ruke. Definitivno je neko ko veruje u ono da cilj opravdava sredstva.
Iako u pantenonu ima mnogo boginja, mitologija je poprilično mizogena. Kakav je život žena bio u vreme koje opisuje „Odiseja“?
To je zavisilo od prostora, vremenskog perioda i klase, ali uopšteni odgovor bi bio: ne tako dobar. U antičkoj Grčkoj muškarci su kontrolisali život žena. Kao devojčice, bile su pod kontrolom oca koji ih je predavao muževima, a zatim su kontrolu preuzimali sinovi. Njihova uloga bila je jasna: udaj se kako bi otac sklopio dobre saveze, zatim rodi dobre naslednike za svog supruga.
Čovečanstvo su oduvek privlačili mitovi i legende. Čemu nas oni uče i šta nam to nude što drugi obilici naracije ne mogu?
Mislim da postoji nešto u veličanstvenoj prirodi mita što nas privlači. Zmajevi i čudovišta, besni bogovi, sve nam to daje uvid u snažne emocije. Niko od nas nije sreo zmaja, ali smo svi iskusili nadu ili veliki strah, adrenalin koji deluje veće od života i samim tim nam je potrebna neka vrsta epskog otelotvorenja tog osećanja. Mitovi nam omogućavaju da budemo odlučni, ranjivi, mudri i neispravni heroji.
Da možete da izaberete supermoć za sebe, koja bi to bila?
Kirkina moć da komunicira sa životinjama bi definitivno bila prvi izbor. Mogu li da imam i Ahilovu super brzinu?
Na čemu sada radite?
Dva projekta su mi na umu. Jedan je inspirisan Vergilijevom „Eneidom“, jednim od meni omiljenih književnih dela, a drugi je zasnovan na Šekspirovoj „Buri“. Ne znam još uvek za koju stranu ću se opredeliti.
Izvor: bookpage.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: © Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons