Mamen Sančes o romanu „Sreća je piti čaj s tobom“

Zamenica direktora španskog i direktorka meksičkog izdanja magazina Hello Mamen Sančes, objavila je knjigu „Sreća je piti čaj s tobom“ za izdavačku kuću Espasa. To je lagan i zabavan roman koji govori o očajničkim rešenjima pet žena koje postižu da jedan pravi pravcati engleski „džentlmen“ nestane bez traga i glasa u dubokoj unutrašnjosti Španije. Misterioznost i mnogo akcije čine da se on čita tako brzo kao što je bio i napisan. Osvojio je i srce velike dame španske književnosti, Ane Marije Matute, koja za roman kaže da je vrlo zabavan.

Autorka nam je o ovoj popularnoj i intrigantnoj knjizi ispričala sledeće...

Kako je nastala ideja da napišeš ovu knjigu?

Zbog jednog problema koji smo imali u kancelariji i velike zabrinutosti moje prijateljice Maru, direktorke španske redakcije, druga prijateljica je rekla: „Hajde da pretvorimo ovaj problem u zabavan roman da se više ne bi sekirala.“ Između ostalog, ima posebnu draž jer sam ga napisala neverovatno brzo, za pet meseci, budući da su već postojali ideja i likovi.

Sreća je jedna od reči u naslovu, ali je vrlo prisutna u čitavoj knjizi.

Šta je, po tvom mišljenju, sreća?

Sreća je nešto na čemu osoba treba da radi, nije stvar slučajnosti.

Da li je ona stanje ili osećanje?

Osoba mora da radi na tome, može da pođe od izvesnih sastojaka i bude srećna ili da raspolaže istim tim sastojcima i bude nesrećna. Nije stvar u tome da bude svakog dana tupavo srećna, ali ipak ima dužnost da bude srećna u životu zbog sebe i onih koji je okružuju. Očigledno je da postoje usponi i padovi, zbog čega je važno da kad osoba sagleda svoj život u celini može da kaže da je bila srećna.

Zašto knjigu su isključivo žene u knjizi nosioci radnje?

Želela sam da razlike između ličnog i profesionalnog budu minimalne, jer ako su glavni junaci ženskog pola onda je komunikacija lakša nego kada bi se uveli i muški likovi, što bi povuklo za sobom neke druge teme.

Kako si našla vremena da napišeš knjigu s obzirom na to da imaš petoro dece i da uređuješ časopis?

Bila je to priča za koju sam osećala potrebu da je vrlo brzo prenesem na papir. Pisala sam svakog jutra od pola devet do pola deset, a tokom vikenda malo duže. Osim toga, pratio me je onaj osećaj kao kad čitaš roman koji te je uvukao u priču, i ne pušta te, pa nosiš knjigu svuda da možeš da je čitaš u svakom trenutku. Tako sam nosila laptom svuda sa sobom da bih mogla da pišem, ili sam pisala na papiru.

Koji lik ti je najdraži?

Pa, prilično mi je neodoljiva mama Remedios. Ona je jedna genijalna, vrlo odlučna baka.

Koji si deo svog iskustva iz Velike Britanije prenela u roman?

Jedno veliko parče jer sam tamo boravila u engleskoj porodici. Pojedinosti sam prikazala uz malo preterivanja, ali je veliki deo toga istinit. Mnoge stvari su me čudile kao, na primer, majka koja se nije razdvajala od svog rokovnika, bila je intuitivna i formalna, što me je prilično šokiralo zbog razlika u našem ponašanju. Ta žena se promenila kada je došla u Španiju – oduševio je običaj Strasne nedelje, naša porodična tradicija, velike porodice… U stvari, žarko želim da joj pošaljem roman jer verujem da će je oduševiti.

Ako bi morala da predstaviš roman jednim mirisom, koji bi to bio?

Miris cvetnog čaja.

A kojom bojom?

Crvenom ili belom, da se slaže sa naslovnom stranom.

Kako je tekao kreativni proces?

Vrlo konkretno – imala sam priču, znala šta želim da postignem i znala sam kakav ton knjiga mora da poseduje. Zapravo sam želela da napišem roman u hronološkoj ravni, jer svi koje sam do sada objavila pripovedali su priče u različitim vremenima. Želela sam da stvorim jednostavan roman, da bude linearno napisan i čitljiv, da počne danas i završi se sutra... ali sam na kraju ipak morala da šetam u vremenu.

Koje je bilo najbolje, a koje najgore iskustvo tokom pisanja romana?

Najbolje iskustvo je kada ti neko kaže kako su se dobro proveli čitajući tvoj roman, što je ogromna stvar kada čujete od nekog poput Ane Marije Matute, ali je vrlo prijatno i kada ti isto kažu majka, baka, prijatelji. Što se najgoreg tiče, nemam šta da kažem jer mi je roman pružio samo zadovoljstvo.

Kakve utiske bi volela da čitaoci steknu kad pročitaju ovaj roman?

Da se zabave, dobro provedu, da im se učini da je priča verodostojna – u smislu da je dobro napisana… Šta bih više mogla da tražim?

Izvor: olelibros.com
Prevod: Domagoj Petrović