Mario Liguori: Pisac je ekspert za ljudsku sudbinu

Nova, deseta knjiga na srpskom jeziku, roman „Via Acquaros­sa“ (u prevodu „Reka crvene boje“) Marija Liguorija (1976), koji izvorno piše na našem i italijanskom, za nepunih mesec dana do­živela je drugo izdanje.



Ti­me je ovaj autor potvrdio popularnost kod čitalaca koju je stekao prethodnim romanima „Napuljski diplomata“ i „Samo ubi­stvo“, koje je takođe obja­vila Laguna. Dobitnik je priznanja „Branislav Mane Šakić“ za izuzetno vladanje srpskim jezikom i uspostavljanje mostova saradnje između dve zemlje, a radi kao vanredni pro­fesor na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Dat u vidu kolaža, sa mnoštvom likova, roman je imenovan prema ulici u jednom malom mestu u Napulju, gde osamdesetih godina prošlog veka žive ljudi koje nose razne stra­sti: ljubav, hranu, fudbal, istoriju, prirodu... Veoma živopisne priče prepune su nesvakidašnjih dogo­dovština, intriga, ple­menitosti, ali i nečasnih postupaka, gostoprimstva, kao i velikog podozrenja prema strancima.

Roman je očigledno napisan iz velike nostalgije prema zavičaju. Ipak, čini se, čitaoci ga doživljavaju kao univerzalnu priču o sudbinama takozvanih malih ljudi.

Smatram da je ro­man, bez obzira na vezu s mojim zavičajem, univer­zalan zato što su takva i ljudska osećanja o kojima pripoveda: ljubav i mržnja, sreća i nesreća, zavist i tuga jesu elementi koji se mogu prepoznati i u Srbi­ji i u Italiji, i u Londonu i u Moskvi. Ljudska priča, koja je tragična zato što se završava smrću, spaja kontinente. Znate, ja uvek imam to u vidu dok pišem. Moja priča je naoko lokal­na, ali su osećanja koja sa­drži univerzalna. Inače, volim toponime, pa i te mikro, zato što sam veli­ki zaljubljenik u geografi­ju, ali oni nisu prepreka na putu ka univerzalnosti nego samo dodaju poseban prizvuk pričama.

Ima li u ovim pričama autentičnih sudbina i ličnosti?

Ambijent mojih knjiga je autobiografski. Liko­ve stvaram lako zato što sam pažljiv posmatrač života i ljudi. Što bi rekao Gete, najlepše je posmatrati. Mene zani­maju grimase i pogledi, pokreti i reči. Ja sam lovac na tuđa emotivna stanja, na tuđi jezik, na ponašanje koje nas tako često iznenađuje. Držim da pisac mo­ra da ima istančan prijemnik za signale koje drugi ljudi ne hvataju. Pi­sac je ekspert za ljudsku sudbinu: on mora da bude i psiholog i antropolog. To je ono što razlikuje pisce od drugih ljudi.

U jednom poglavlju dali ste vrlo zanimljivo i živopisno poređenje ljudi koji žive na jugu Evrope i onih sa severa. Koje su razlike, šta im je zajedničko?

Proveo sam neke go­dine u Švedskoj, a pre i posle toga sam putovao po Irskoj, Velikoj Britani­ji, Holandiji, Nemačkoj i drugim severnim zemljama. Oduvek me je fascinirao taj svet zbog razlika izme­đu njega i mog Juga. Da bi se bolje shvatilo ono što nas okružuje, nužno je da se udaljimo, da razumemo ka­ko funkcioniše kontekst koji nije naš. Stekao sam utisak da je zapravo glavna opozicija između Severa i Juga sveta, a ne između Istoka i Zapada, kako nam se to često čini zbog po­litike i ekonomije. I to mogu jednostavno argumen­tovati činjenicom da sebe nisam nikad doživeo kao zapadnjaka nego kao južnja­ka koji se nalazi između dva mora, Tirenskog i Ja­dranskog (mada je odmah tu i Jonsko more).

Severno od mene je ona velika verti­kala koja ide od Kalabri­je do Severnog pola. I po mentalitetu i po osećanji­ma, rekao bih da pripadam više Jugu nego Zapadu.

Od mnogobrojnih likova romana, ko Vam je najviše prirastao za srce?

Možda pisac mora da zavoli svakog junaka knjiga koje je napisao, čak i one koji su negativni. Možda imam mnogo razumevanja za autsajdere, za one koji ni­su imali sreće, pa na neki način naginjem prema nji­ma. S druge strane, volim časne junake, ljude nepokolebljivog duha i čvrstih principa. Oduvek sam se pitao odakle dolazi njiho­va snaga karaktera.

Šta Vas je motivisalo da u jednu epizodu uvedete lik Serđa Leonea, velikog majstora vesterna?

Serđo Leone je veli­ki režiser poreklom iz moje pokrajine, tipičan predstavnik jednog sveta u kojem sam i ja rođen. Čovek opsednut radom i realizacijom filma u potpunoj slobodi, borac protiv bahatih producenata koji su zbog zarade nastojali da mu skrnave filmove – to je bio Ser­đo Leone. Fantastičan režiser, meni omiljen, koji nije tek puki autor vesterna, kao što se veru­je, nego velemajstor koji je ispekao zanat i onda je snimio filmove koji su zauvek promenili isto­riju kinematografije.



Pri kraju romana saznajemo sudbinu Akvarose: da li je to simbolička slika globalizacije i beskrupuloznog biznisa?

Pisac ima mogućnost, a možda i obavezu, da uka­zuje na ono što ne valja u društvu. On je zato često u nesporazumu sa sredinom kojoj pripada. Mislim da je kapitalizam ušao u po­slednju fazu svoje tužne evolucije, u kojoj ekono­mija diktira a politika sprovodi, u kojoj tehnika dominira nad čovekom, u kojoj se bogati sve više bogate, dok siromašni bivaju sve siromašniji. To nije ni moj svet ni moje društvo. Čovek je time iz­gubio deo svoje ljudskosti. Prosečan čovek je danas zabrinut, nesiguran, pa za­to i – slab.

Kada ste se odlučili da živite u Srbiji i kako ste počeli ambicioznije da pišete na srpskom?

Imao sam želju da se udaljim, da dođem u stra­nu zemlju i da vidim kako se tu živi. Međutim, tako nešto je moguće samo ako je čovek pun poštovanja prema domaćinima. Moj pristup nije bio kolo­nijalan niti nadmen, kao što može biti pristup jedne kompanije koja je došla da bi eksploati­sala jeftinu radnu snagu u Srbiji. Moj je cilj da razumem ljude, da vidim nevidljivo, da uđem u taj­ne i kodove jezika. Srbija me je veoma lepo primi­la. Ja sam prihvaćen i voljen pisac, poštovan univerzitetski profe­sor, omiljeni prijatelj mnogih ljudi u Srbiji. Imati prijatelje, to je draga privilegija u stra­noj zemlji.

Kakve Vam mogućnosti kao piscu pruža srpski jezik, koji za strance nimalo nije lak?

Sada se već krećem s nekom lakoćom u la­virintu srpskog jezika, mada sam svestan da valja biti oprezan s obzirom na sve mogućnosti i re­šenja stranog jezika koji me u svakom času može iznenaditi. Vidite, mene niko i ništa, u životu, nije porazilo kao jezik.

Maternji me uvek iznova iznenađuje, a strani mi neprestano preti novim izazovima i poteškoća­ma. Smatram da čovek tre­ba da stremi jezičkoj bes­prekornosti, iako zna da je to nemoguće postići, čak i na maternjem jeziku.

Kuda ide ovaj svet – to je pitanje koje se sve češće postavlja. Delite li tu zabrinutost?

Neizvesnost je prava reč koja može da se kori­sti pri definisanju aktu­elnog stanja. Ja ne mogu da nagađam zato što ne znamo šta će se dogoditi, ali logika govori da nam se crno piše. Ide se ka nekoj vrsti dubljeg i suptilni­jeg sukoba između SAD i Kine, a mi koji smo izme­đu nismo u poziciji da se pitamo ni za šta. To je za­ista užasno stanje. Nadam se da će se dogoditi nešto pozitivno, neko čudo koje može da spase sve.
 

Od kojih ste se pisaca, italijanskih i srpskih, učili književnom zanatu?

Ima ih zaista mnogo. Među njima, u Italiji, Bokačo, Šaša i Makijaveli. Što se srpskih pisaca tiče, Crnjanski i Kiš, Stanković i Antić, ali i Domanović, koji se između ostalog spominje u romanu „Via Acquarossa“. Pi­sci su uvek velika inspiracija za mene. Volim i neke ruske pisce poput Čehova i Šolohova, Gogolja i Ljermontova. Oni ističu lepotu prirode, kao i naši pisci, zato što su Rusija i Italija, na različite načine, jedinstvene u tom pogledu. Osim toga, veliki sam čitalac švedskih pisa­ca, koji su odlični, ali i zato što na taj način održavam kondiciju kad je reč o švedskom jeziku, koji neću da zaboravim.

Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti