Marlon Džejms: Mnogo toga dugujem Marvelovim stripovima

Napomena: Intervju je objavljen 17. februara 2019. godine

Marlon Džejms je 2015. godine postao prvi pisac sa Jamajke ovenčan Bukerovom nagradom. Njegov novi roman je željno iščekivani afrički fantastični ep, a sa nama će razgovarati o ljubavi prema X-men serijalu, svojoj seksualnosti i temi nasilja u književnosti.



Ostala su još dva dana do objavljivanja željno iščekivanog četvrtog romana Marlona Džejmsa u Americi, „Crni Leopard, crveni Vuk“, i ovog nagrađivanog jamajčanskog književnika okružuje uzavrela, iscrpljujuća atmosfera. Priznanje kritike mu nije strano: 2015. godine je dobio Bukerovu nagradu za istorijski roman o nasilju, pripovedan u više lica, pod nazivom „Kratka povest sedam ubistava“. Međutim, izgleda da će novi roman uzneti Marlona Džejmsa do nove galaksije književnih zvezda.

Dogovorili smo se da se nađemo na ručku jedne mirne nedelje početkom februara. Širokih, snažnih ramena, sa dredovima vezanim u rep, Džejms me je čekao u bruklinskom restoranu. Džejms mi se poverava da se oseća kao da je proleće – s obzirom na to da dosta svog vremena provodi u Minesoti, na Makalester koledžu gde predaje kretivno pisanje – i kao da želi to da potvrdi, poručuje aperol špric.

Poručujemo i ja vadim ispresavijenu knjigu koju sam dobio da čitam pre objavljivanja. Već sam je dva puta pročitao, što mu i govorim, i dopala mi se kao retko koja koju sam čitao u poslednje vreme. Kaže mi kako se njegov izdavač za britansko tržište zabrinuo da će biti „previše književno za ljubitelje fantastike, a previše fantastično za ljubitelje ozbiljne književnosti“. Ali najbolji romani prkose uskogrudim žanrovskim klasifikacijama, a „Crni Leopard, crveni Vuk“... je upravo takav. Složen je, liričan, potresan i nekontrolisano uzbudljiv. Kritika, čiji su se hvalospevi već pojavili u proteklih nekoliko nedelja, izgleda da se slaže. Ron Čarls iz Vašington posta je rekao da je „Džejms ispleo fantastičan afrički ep, tako živopisno, složeno i očaravajuće, nalik bilo kojoj zapadnjačkoj mitologiji, i svi koji uspeju da pročitaju ovu knjigu nikada je neće zaboraviti“; nezgodna Mičiko Kakutani iz Njujork tajmsa je izjavila da je „sa Tragačem i Leopardom Džejms stvorio dva nedoljiva i ubedljiva lika koji će sasvim sigurno zauzeti mesto u panteonu nezaboravnih i fantastičnih superheroja“; takođe se digla pompa na uvaženom portalu posvećenom fikciji Tor.com, gde je recezent Aleks Braun uzbuđno napisao: „Čujte i počujte, 'Crni Leopard, crveni Vuk' Marlona Džejmsa je čudo. Poklon od Anansija glavom i bradom. Kakva knjiga!“

„Crni Leopard, crveni Vuk“ je prvi deo trilogije Dark Star (Tamna Zvezda), a Džejms ima nameru da svakim narednim romanom ispriča istu priču iz različitog ugla (priča mi o planovima za naredna dva dela, ali je bio previše zauzet promovisanjem ove knjige da bi stigao da počne da ih piše). Radnja se odvija u Africi, koja deluje istovremeno drevno i fantastično, a priču romana pripoveda ranjeni Tragač, prekrasno prikazan glavni junak prepun mana koji poseduje neobičnu moć da nanjuši ljude gde god da se nalazili, među raznim kraljevstvima kroz koje tumara. Ovo je klasičan narativ o potrazi – o potrazi za nestalim detetom – ali je rezultat iste ustanovljen još u prvim redovima: „Dete je mrtvo. To je sve što treba da se zna.“ Na skoro 700 stranica, sa ogromnom plejadom likova, ljudskih i mitoloških, i zapletom čije su vrtoglavo složene digresije nalik lavirintu, ovaj roman nije lako štivo.

„Mnogi kritičari smatraju da je fantastika komentar sadašnjice“, kaže Džejms. „Da li ćete iz romana 'Vučje leglo' povlačiti paralele sa današnjicom? Ako hoćete, sami ste krivi. Ima mnogo toga da se izrekne o čovečanstvu osim savremenog iskustva.“ Pitam ga zašto misli da u književnom svetu opstaju očigledne predrasude prema žanrovskoj književnosti. „Nemojte zaboraviti sledeće, postoji formula za detektivski roman, postoji i formula za naučno-fantastični roman“, govori tapkajući prstima po šanku, „ali takođe postoji i formula za literarnu fikciju. Žanrovski je snobizam to što smo spremni da prihvatimo žanrove samo ako se po nečemu razlikuju. Nešto što je SF, ali sa primesom fantastike, ali... ja nisam želeo da pišem tako.“

Verujem da je kao dete morao biti koliko-toliko svestan uskomešane atmosfere u kojoj je odrastao, naročito ako uzmemo u obzir zanimanje njegovih roditelja. „Još tada, s obzirom na to šta se sve na Jamajci događalo, moje detinjstvo je bilo zabrinjavajuće prosečno.“

Povučeni knjigoljubac Džejms je svoju adolescenciju proveo pomalo usamljen, a pomalo uznemiravan od strane školskih nasilnika u Kingstonu, koji su ga zvali „šonja“ i „šmokljan“.

„Tinejdžerske godine, pre odlaska na koledž, proveo sam skoro sve vreme u svojoj sobi“, poverava mi se. „Toliko vremena sam provodio tamo da su moje komšije mislile da sam se školovao u Americi. Pohađao bih časove, a onda nestajao. Kući sam dolazio isključivo da večeram, spavam i crtam stripove.“ Imao je i nekoliko drugara. „Zbog toga su mi se dopadali stripovi poput X-mena“, rekao je Džejms. „Likovi u njemu su otpadnici, oni su autsajderi, njih prezire ceo svet kome pripadaju. Čak ni ostali heroji nisu imali poverenja u X-mene. A sa time sam mogao lako i veoma snažno da se povežem.“ Crtao je stripove, a onda počeo rad na romanu iz žanra fantastike. „Bio sam prilično pretenciozan tinejdžer i trudio sam se da napišem nešto duboko i važno.“

Dok je „Igra prestola“ postala glavna kulturološka smernica pri opisu romana „Crni Leopard, crveni Vuk“, čini se da u njemu ima i dosta Tolkinovog uticaja. Odmahnuo je glavom. „Nikada nisam pročitao nijedno krucijalno delo fantastike kada sam bio mali. Nijednu koja spada u panteon. Svi oni romani koji smatrate da su svuda bili dostupni, poput 'Dine' ili 'Gospodara prstenova', tamo zapravo nisu bili. Čitao sam koje god sranje su dostavljali u ovaj moj treći svet. Nisam imao ljude oko sebe koji bi mi govorili: 'Čitaj ovo, ili, čitaj ono.' Mnogo toga što ja pišem, a tiče se fantastike, pokupio sam iz stripova, naročito Marvelovih. Pa čak i ta ideja o grupi ljudi koji su na neki način povezani, za šta ljudi misle da sam prisvojio iz 'Družine prstena', više podseća na X-mene ili ne neki tim anti-junaka poput Doom Patrol ili Suicide Squad. To je zato što je stripove bilo lakše nabaviti od knjiga.“

Džejms je studirao književnost i računovodstvo – „što je bila užasna ideja“ – ali je upravo pisanje činilo put do kampusa vrednim truda. „Jedna od ubedljivo najboljih stvari u vezi sa studijama bili su časovi kreativnog pisanja. Nisam ni znao da tako nešto postoji dok se nisam upisao. Profesor je bio Džon Hern, jedan od prvih sjajnih književnika 20. veka sa Jamajke. To je promenilo sve u mom životu. Išao sam na predavanja na kojima ću biti ocenjen za nešto što sam inače neprekidno radio kod kuće.“

Nakon završetka studija na univerzitetu početkom devedesetih godina, Džejms se zaposlio u marketinškoj agenciji, misleći da će takav posao biti nastavak i dopuna kreativnog, štreberskog sveta kakav je stvorio oko sebe tokom studija.

„Kada sam uplivao u svet reklama, to nije bilo ni približno onome što sam zamišljao. Bilo je isto kao da sam se vratio u srednju školu. Ljudi su bili uskih shvatanja, nisu mogli da sagledaju širu sliku i bili su homofobični. Ali svako mora da preživi. A ja sam bio dobar u tom poslu.“

Džejms je već neko vreme proveo u marketinškoj agenciji kada ga je nešto privuklo lokalnoj evanđelističkoj crkvi. Pored već oformljene zajednice, činilo se da nudi načine sa kojima se može izboriti sa činjenicom koja mu je već neko vreme bila jasna – da je bio gej. Džejms je do tada živeo prilično asketskim životom. U nedavno objavljenom članku za Njujorker opisao je do najužasnijih detalja kako je bio podvrgnut egzorcizmu u okviru crkve. Upravo je tokom ovog traumatičnog perioda napisao roman John Crow’s Devil, svoj setni foknerovski prvenac, koji govori o dva sveštenika – suparnika, svaki sa svojom seksualnom tajnom, koji se bore za vodeću poziciju u fiktivnom jamajčanskom selu tokom pedesetih godina 20. veka. Ova knjiga je sjajna, mračna, srdita i eksperimentalna, u kojoj svaka stranica odiše tragovima smele i vizionarske književne mašte koja će kasnije postati prepoznatljiva u Džejmsovim delima.

Poslao je taj svoj roman probranim njujorškim agentima. Prvi talas odbijanja ga nije obeshrabrio, pa je nastavio da šalje rukopis drugim agentima. Svih 78 agenata, kojima je poslao rukopis, su ga odbili. „Sećam se da je neko od njih rekao kako je problem u temi romana – da niko ne želi da čita o Karibima, da je roman mnogo crn, da nema belaca. Tada je tako nešto moralo nekako da se formuliše. Narativ je morao da prikaže iskupljenje.“

Na kraju je Džejmsov roman pročitala američka autorka Kejli Džouns, i prosledila ga nezavisnoj izdavačkoj kući Akashic Books u Njujorku. Roman John Crow’s Devil je objavljen 2005. godine i kritika ga je toplo prihvatila. Od tog trenutka počinje Džejmsov nezaustavljiv uspon do književne slave: njegov naredni roman „Kratka povest sedam ubistava“ je potvrdio da je veliki književnik. Kada su pitali Majkla Vuda, člana žirija za Bukerovu nagradu te godine koliko je vremena žiri odlučivao o pobedničkom naslovu, oprezno je odgovorio da su proveli dva sata u razgovoru. Još neko ko je bio tamo – uz obećanje da ostane anoniman – rekao mi je da je prošlo jedva 10 minuta pre nego što su se složili da nagrade nesvakidašnji roman Marlona Džejmsa. „Čak među ovim neverovatno sofisticiranim čitaocima, niko nikada nije pročitao nešto slično... svi su bili oduvani.“

„To će sve promeniti“, kaže Džejms. „Posetio sam brojne zemlje. Počeo sam da osmišljavam ovaj roman ['Crni Leopard, crveni Vuk'] dosta pre nego što sam osvojio Bukerovu nagradu, tako da nisam osećao pritisak očekivanja onoga što bi sledeće morao da napišem.“

„Neki pisci nakon osvojene Bukerove nagrade izbace preterano ambiciozan roman. Brinem se da će ovaj“, tapše korice „Crnog Leoparda, crvenog Vuka“ – „možda izgledati kao da upravo to pokušavam – da napišem veće, teže, brže delo. Bilo bi razumnije da sam izabrao da napišem smeran, savremeni roman. Ozbiljno, zrelo i mudro delo koje će uslediti, umesto knjigu o pomahnitalim čudovištima. Ali sebe sam još uvek posmatrao kao pisca koji nikada nije favorit, kao nekoga ko bi bio u stanju da se sa time provuče.“

„Potreban je rizik da bi se probile granice. Čoveče, zvučim kao Fuko. Ja zaista smatram da onakva sterilna, skraćena, izmonitrana verzija nasilja koju srećemo u književnosti nije veran prikaz istog. Ako pročitate scenu ubistva deteta i ne bude vam nepodnošljivo, onda ta scena nije postigla svoj cilj. Mislim da su se ljudi navikli na nasilje, ali se nisu navikli na patnju. U holivudskim filmovima ima scena nasilja, ali nema patnje. Dok pišem o nasilju, ne izbegavam da pišem i o patnji i verujem da jedna moja scena nasilja može da se meri sa 30 tuđih. Dobijam zamerke da su moja dela previše nasilna, ali ono na šta pokušavam da skrenem pažnju jeste da nasilje uzrokuje patnju, a ja nisam taj koji će prevideti, ni jedno ni drugo. Zato se takve scene protežu i odzvanjaju u mojim knjigama.“

Izgleda da postoji nešto posebno u vezi sa tim što je ovaj Jamajčanin koji se preselio u Ameriku (Džejms je napustio Jamajku 2007. godine) napisao ovaj odličan sinkretički afrički ep, a da su i udaljenost i blizina dveju kultura iz kojih istovremeno crpi inspiraciju dale romanu određenu perspektivu i autentičnost. Pitam ga da li postoje neki autori čija su dela inspirisala njegovu viziju „Crnog Leoparda, crvenog Vuka“.

„Zaista nisam čitao mnogo drugih autora. Čitao sam mnogo originalnih mitova i legendi. Zato sam želeo da napišem roman koji spada u žanr fantastike. Želeo sam da uradim isto što je uradio i Tolkin sa skandinavskom i britanskom kulturom. Da crpim iz izvora ideja i legendi i da nešto od toga stvorim. Dovoljno sam pročitao i istražio da bih mogao da napišem tri istorijska romana. Lako sam mogao napisati etiopsku verziju romana 'Vučje leglo'.“

Što se tiče ostalih književnih inspiracija, Salman Ruždi je uvek jedna od njih, kaže da je „Sramota“ jedan od njegovih najomiljenijih romana.

Nekoliko dana nakon našeg intervjua, objavljena je vest da je Majkl B. Džordan, jedna od zvezda filma „Crni panter“ (Black Panther), otkupio prava za novi roman. Zovem Džejmsa, koji je na aerodromu zbog književne turneje, kako bih mu čestitao. Kaže mi da je uživao u „Crnom panteru“: „Gledao sam ga pet puta. Počeo sam da pišem ovaj roman 2015. godine, bez ideje o tome da bi mogao biti ekranizovan. Ali od trenutka kada su objavili snimanje, bio sam neverovatno uzbuđen. Upoznat sam sa stripom još od sedamdesetih godina, još dok je Denis Kauan pisao tekst za njega.“ Nije postojala zabrinutost o sličnosti materijala sa romanom koji je Džejms napola napisao do trenutka kada je film pušten u bioskope? „Nisam razmišljao o 'Crnom panteru' dok sam pisao knjigu. Znao sam da je priča drugačija, ali verujem da se i dalje očekuje da budu iste. Čimamanda Ngozi Adiči je govorila o opasnosti pripovedanja jedne priče. Postoji milion priča o Africi koje možemo ispričati – priča u filmu je jedna od njih, a ona o kojoj sam ja pisao potpuno je drugačija.“

Džejms i Džordan su se momentalno skapirali. „Pričali smo telefonom skoro dva sata, o onomo što želimo da naš rad postigne i reprezentuje i koje priče moraju biti ispričane. Bili smo na istoj talasnoj dužini mnogo pre nego što smo počeli da razgovaramo o adaptaciji knjige u film. Baš smo se složili oko toga koje priče želimo da vidimo na ekranima.“

Pitam Džejmsa da li će on pisati scenario – jer je radio na scenariju za „Kratku povest sedam ubistava“... koja tek treba da se pojavi na malim ekranima. „Previše sam zauzet“, kaže mi kroz smeh. „Moram da napišem drugi i treći deo ovog serijala.“

Autor: Aleks Preston
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković