Kad se navede podatak da je od prvog izdanja romana „
Una“ prošlo četiri decenije, moglo bi doći do jedne nedoumice: koju od dve kratke reči ubaciti u taj podatak ne bi li mu se dalo konkretno značenje – da li reći da je otada prošlo
tek, ili
već četrdeset godina?
Ako treba istaći da se „Una“ smatra delom koje se ne može zaobići kad se govori o stvaralaštvu srpskih pisaca tokom druge polovine dvadesetog veka, onda bi se reklo da je prošlo
tek četiri decenije otkako je roman prvi put odštampan, ali da je to bilo dovoljno da se ovaj svojevremeni bestseler – a obično za bestselere važi predrasuda da im veliki i nagli uspeh neće dugo trajati – pretvori u klasik srpske književnosti.
Ako, međutim, treba govoriti o aktuelnosti koju je „Una“ – prvenstveno zahvaljujući samoj tematici na kojoj je
Momo Kapor zasnovao zaplet romana – zadržala do danas, onda se može reći da je od njenog prvog izdanja prošlo
već četrdeset godina, ali da za to vreme većina problema kojima se roman bavi nije prevaziđeno, nego se, naprotiv, ponavljaju iz generacije u generaciju, tako da bi (naravno, ako se zanemare izvesne geografske i kulturološke reference) zaista moglo delovati da se radnja dešava na početku dvadeset prvog veka.
Izabravši da u svojim delima dotiče tabu teme koje kao takve nisu bile označene i obeležene samo od strane političkog vrha, nego i u očima većine prosečnih ljudi koji su činili tadašnje društvo i književnu publiku, Kaporu je pošlo za rukom da ostvari svoju nameru tako što je kontroverzne, zabranjene i neretko vulgarne motive i teme prikazivao kroz naizgled
lako štivo, koje je publika na prvi pogled često smatrala
vikend-literaturom, a vlast samim tim bezopasnim publikacijama kojima ne treba poklanjati posebnu pažnju, a kamoli ih zabranjivati.
Čitajući danas roman „Una“, mnogi će se verovatno zapitati kako je bilo moguće da 1981. u Jugoslaviji bude objavljena knjiga koja ne samo što tematizuje i eksplicitno (često i do potpune erotike) prikazuje ljubavnu vezu između oženjenog sredovečnog profesora i njegove mlade studentkinje, nego i kroz obimna razmišljanja i razmatranja (koja bi se izdvojeno mogla posmatrati i kao filozofski eseji) dotiče ne tako malobrojne slabe tačke tadašnjeg režima, školstva i kulture (u užem i širem smislu), pa čak razobličava i sve licemerne strane ustaljenog načina života običnih ljudi u tom i takvom državnom i društvenom ambijentu.
Iako se roman zove imenom glavnog ženskog lika, iako je dugo bio predstavljan kao
ljubavni, to je bio samo još jedan način da se iza takvih odrednica sakrije šokantna sudbina muškog lika, profesora Babića, što je zapravo i najvažnije u romanu, ali i da se ostale teme postepeno, kroz naizgled romantičnu priču, iznesu pred čitaoce i prikažu u svom ogoljenom vidu, tako da je ovo i ljubavni, i erotski, i naturalistički, i filozofski, i politički, i društveni roman, a junaci lako mogu postati i sami čitaoci ako se prepoznaju u meditacijama profesora Babića, u postupcima studentkinje Une, u stavovima pragmatičnog prodekana, pa i u svakodnevnim razmišljanjima običnih ljudi.
Profesor koji iz konvencionalnog života beži u novi bunt, mlada buntovnica koja će neprimetno upasti u konvencionalnosti koje život nameće, prodekan koji iskorišćava slabosti ekspresivnog kolege i nesigurne studentkinje – ova tri lika savršeno dočaravaju temelje na kojima počiva svaki sistem, ali upravo oni dočaravaju i razloge zbog kojih će se i način života pojedinca i problemi celog društva ponavljati bez obzira na formalne promene režima i ideologije.
Ponašajući se kao da je oko njih sve med i mleko, dvoje ljubavnika ne upadaju samo u krug i kolotečinu što društvo i sistem nameću, nego postaju i žrtve novih medija koji se naglo razvijaju i prete da pokore čovečanstvo koje im se zapravo samo prepušta.
Bezbedan jedino dok ima kraj sebe nekoga ko će mu biti siguran medijum za lične meditacije, čovek se u romanu „Una“ ipak pokazuje kao nestalno i nedosledno biće, mada ostaje nada da će dostići onu jedinstvenost koju označava ime iz naslova.
Autor: Dušan Milijić