„Znaš li šta bi bilo sjajno?“, pitao me je jedan prijatelj nedavno. „Fitbit za čitanje!“
Tražio sam da mi razjasni. Objasnio mi je kako je za Božić dobio Fitbit i koliko je genijalno kada zna tačno koliko je prepešačio u toku dana, da je postao „opsednut“ time da mora da pređe zacrtanih 10.000 koraka dnevno. Fitbit za čitanje bi imao istu namenu, pratio bi broj pročitanih reči u toku dana i obaveštavao o napretku o ostvarivanju nekog zadatog cilja.
„Kako bi to tačno funkcionisalo?“, pitao sam.
„Kako ja to da znam?“, odgovorio je . „Ja sam samo tip sa idejom.“
Za one koji čitaju elektronske knjige, brojanje reči ne bi bio problem. Prave knjige bi već predstavljale izazov, ali Mark Zakerberg kaže da će napraviti uređaj zasnovan na veštačkoj inteligenciji zbog kog će Džarvis iz „Ajron Mena“ u zemlju da propadne. Prema tome koliko teško bi to moglo da bude?
Ali da li treba pratiti ovakve stvari samo zato što to možemo?
Mnogi ljudi vode evidenciju onoga što su pročitali u ličnim dnevnicima ili na javnim sajtovima poput Goodreadsa, ali da li bi automatsko skladištenje ovih podataka bilo bolje? Ljudi su pratili koliko daleko su hodali (ili trčali) još od vremena kada su prvi put štapom povukli crtu po prašnjavom tlu, ali sada se to odvija pasivno, konstantno, a ako ste naročito entuzijastični možete organizovati takmičenja da vidite ko pravi veći broj koraka.
Fitbit za čitanje bi mogao da podstakne takmičenje svetskih razmera, koje bi nagonilo ljude da prelaze sve više i više stranica. To bi moglo da izazove revoluciju u izdavaštvu!
Ili ne bi. Dok sam razmišljao o ovakvoj budućnosti, setio sam se Fitbita koji sam dobio za Božić 2014. godine. Činjenica je da sam ga skinuo u aprilu 2015. I nikad ga više nisam stavio, jer je počeo da mi kontroliše život.
U početku je bilo u redu. Dostizanje cilja u broju koraka je bio dobar podsticaj da izlazim i više se krećem. Činjenica da je aplikacija merila minute po pređenom kilometru mi je omogućila da pratim svoj napredak. Moj malo bolji model je nadgledao i kako spavam i jedva sam čekao da vidim svoju statistiku svakog jutra – koliko sati sam ukupno spavao, koliko minuta nemirnog sna itd.
Prvi nagoveštaj nevolje se desio kada sam se jednom probudio osećajući se veoma dobro, ali nakon provere aplikacije, video sam da sam iskusio period „nemira“ u trajanju od 25 minuta u sred noći i odjednom sam se osetio umorno.
Bez obzira na to šta mi je telo poručivalo, svakog dana sam izlazio pokušavajući da oborim sopstveni rekord. I kako sam iz dana u dan bivao sporiji, pitao sam se šta to radim pogrešno, ako moram da trčim još više.
Do prelomne tačke je došlo jedne noći, kada me je supruga zatekla kako mlatim rukama okolo i pitala šta to, dođavola, radim. Nedostajalo mi je nekoliko stotina koraka da dostignem cilj i mahanje rukama – dok ležim u krevetu – bi bilo dovoljno da ga ostvarim.
Bio sam zaluđen proizvodom (podacima) i zaboravio sam na suštinu tog procesa (da uradim nešto dobro za svoje zdravlje), i na kraju sam postigao suprotno od onoga što mi je bila namera.
Pomislio sam na ljude koje viđam na koncertima, koji gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona, u očajničkom pokušaju da zabeleže trenutak i podele ga na društvenim mrežama umesto da stvarno uživaju u trenutku.
Čitanje je „dobra stvar“, ali više čitanja ili brže čitanje nije nužno „bolja stvar“, ako izgubimo iz vida šta je suština ovog iskustva.
Možda ste ove godine pročitali samo jednu knjigu, ali ako je to dobra knjiga koja vas je odvela na mesta na koja, inače, ne biste otišli, za mene je to dobitak!
Pisao: Džon Vorner
Izvor: chicagotribune.com