Mnogo smo srećni jer nam se pružila prilika da porazgovaramo s
Mikeleom D’Ignjaciom, poznatim piscem za decu i omladinu.
Kad si shvatio da ćeš pisati knjige za decu? Šta je pokrenulo lavinu?
Na prvoj promociji, nekoliko nedelja nakon debija s knjigom „Priča o jednoj olovci“. Bilo je to u velikoj sali gde je došlo preko stotinu dece. I pored toga što nisam imao nikakvog iskustva, sve je proteklo sjajno. Tako posebno. U tom trenutku sam shvatio da je to put kojim treba nastaviti. Pre tog trenutka pisao sam svašta, imao sam mnogobrojne rukopise „u fioci“, različitih stilova o različitim temama, ali sudbina me je navela da shvatim da ću definitivno nastaviti tim putem.
Kako nastaje knjiga?
Svaka knjiga ima svoju priču. Na primer kad su me deca, obožavaoci „
Deda Mrazovog novog posla“, preklinjali da napišem nastavak, pomislio sam da je pravo vreme da Deda Mraza obučem u pčelarsko odelo i napišem priču o tome kakve su pčele kad su male i naglasim da bi bez njih nestala sva lepota ovog sveta. Baš kao i bez dece. Njihova pitanja su za mene uvek bila veliki podsticaj za nastanak novih priča.
Po tvom mišljenju, koliko se razlikuje odnos sadašnje dece prema knjizi u poređenju s vremenom kad si ti bio mali?
Dobro pitanje. I teško. Danas ima mnogo više projekata, knjiga, knjižara i generalno mnogo se više dečjoj književnosti poklanja pažnja nego pre trideset godina. I mislim da, generalno, deca danas mnogo više čitaju. Ali su takođe okružena beskorisnim sadržajima koji im narušavaju pažnju i često, već u najranijoj dobi, nameću previše užurban život, što negativno utiče na čitanje, što ostavlja traga.
Koliko je važan digitalni svet koji okružuje štampanu knjigu kad je reč o izdanjima za decu?
Mislim da je to dobro mesto za susret između profesionalaca i ostalih, prilika za razmenu mišljenja čak i na daljinu. Mesto odakle se onda može nastaviti i u realnom svetu. U proteklih nekoliko godina mnogi su mi rekli: „Zahvaljujući Fejsbuku, otkrio sam tvoje knjige.“ Pogotovo kad si na samom početku, internet može poslužiti kao dobar izlog. Ali treba ga pažljivo koristiti.
Koje knjige za decu drugih autora nosiš u srcu?
Oduševljen sam knjigama Gusa Kajera koje govore o Poleke, devojčici od dvanaest godina koja živi u Amsterdamu. Kajer uspeva savršeno da uklopi lakoću i dubinu. To su savremene priče koje opisuju sve zamršeniji i komplikovaniji svet, ali nose drevnu mudrost, sposobnost da stvari vrate na svoje mesto zahvaljujući gracioznosti i prirodnosti jedne dvanaestogodišnjakinje.
Šta trenutno čitaš a da nisu knjige za decu?
Trenutno čitam „Vreme i vodu“, knjigu islandskog autora Andrija Magnasona. On piše o glečerima koji se tope (pored toga što je pisac, Magnason je i aktivista) i pričama predaka koje želi da prenese svojoj deci. Odličan je! Preporučujem!
Šta ti se najviše dopada u činjenici da si pisac?
Mislim da je to jedno kompletno zanimanje koje uključuje glavu, srce, ali i ruku. Usamljenost, ali i druženje. Obožavam sve faze koje rad na knjizi podrazumeva, taj predivan osećaj kad se rađa ideja. I strpljenje neophodno da priča u meni sazri. Energiju pisanja. Kad znam tačno o čemu želim da pišem, onda jurim poput voza. Čini mi se da ruke rade same od sebe. A onda slede druženje i razgovori sa čitaocima. To je krug koji se zatvara. Predivan balans.
Šta nikako ne sme da izostane u jednoj knjizi za decu?
Mora da bude zabavna. Čitanje, pre svega, mora da pruža zadovoljstvo. U suprotnom je kao da ste ustali na levu nogu. U knjizi ne smeju izostati tri reči koje mnogo volim.
Ravnoteža – dobre knjige vas uče kako da pronađete ravnotežu u društvu koje ima poteškoća da se izbori sa pravim vrednostima.
Hrabrost – svi moji likovi je stiču malo po malo. Treća reč je
kriza, tačnije
promena. Moje priče su pune obrta. Tako radnja knjige teče ali i podučava da treba biti spreman za svaku priliku. Ako savladamo ovaj koncept, lakše ćemo se nositi sa životom. A tu je i
lepota, koja ujedno podrazumeva i obrazovanje.
Zapitanost. I
lakoća, za koju je Italo Kalvino govorio da predstavlja mogućnost da se izdigneš iznad stvari, bez kamenja na srcu. To je stav koji mi je veoma blizak. U pisanju, kao i u životu, dobro je da nemate kamenje na srcu.
Ima li novih projekata na vidiku?
Svakako. Sledeća knjiga koja će izaći mi je veoma važna. Zato što će to biti lična priča jer prvi put u životu govorim o svom detinjstvu punom izazova kroz iskustva koja sam kao dete imao po bolnicama. To je jedna pohvala lekarima ali i priča o tome koliko sam bio hrabar i kako sam se uvek hvatao ukoštac s poteškoćama. Deca su spremna na sve. Često me pitaju: „Zašto ne napišeš priču o svom životu?“ U susretima sa decom sam uvek otvoren, iskren i radostan, zbog čega mi često postavljaju raznorazna pitanja. Ova, kao i mnoga druga dečja pitanja, utrla su put mojim knjigama.
Izvor: libriperbambinieragazzi.it
Prevod: Jasmina Radojičić