Laguna - Bukmarker - Miomir Petrović: Pisac je taj koji je neobičan - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Miomir Petrović: Pisac je taj koji je neobičan

Srpski pisac, dramatičar i profesor književnosti.



Profesor Miomir Petrović preselio se u Ujedinjene Arapske Emirate i postao deo HCT-a (Higher Colleges of Technology), zaposlivši se kao profesor na Fudžiera ženskom koledžu.

Kako ste i kada shvatili da želite da postanete pisac?

Pretpostavljam da niko ne može dati precizan odgovor na takvo pitanje. Jer, mnoge se stvari u životu dešavaju, a da nismo svesni, ali tek posle mnogo godina postanete svesni određenog trenutka koji vas je promenio, shvatite da se život menja, iako odbijamo to da prihvatimo. Ja nisam zavole čitanje čitajući romane, već sam postao ljubitelj stripova. U moje vreme, pre digitalne tehnologije, stripovi su bili dovoljni da nas podstaknu da maštamo i jako sam tužan što su ta vremena prošla. To govorim iz aspekta roditelja koji ima petnaestogodišnjeg sina, koji nema nikakvo mišljenje o stripovima, ali ima mišljenje o digitalnim stvarima.  Kada sam bio sam ili sa prijateljima, nakon čitanja stripova, uvek sam razmišljao šta bi moglo biti bolje? Kako bi se priča mogla poboljšati? Šta bih ja uradio da ja pričam tu priču? I, naravno, pretpostavljam da je tako sve počelo, jer nisi svestan zašto imaš potrebu nešto da menjaš u nekoj nebitnoj knjizi ili delu, ali imaš potrebu to da uradiš. I naravno, to ne uradiš, ali u glavi zamišljaš šta bi promenio. Kasnije, odlučio sam da postanem pripovedač, jer verujem da je život interesantan onoliko koliko je pripovedanje u životu interesantno. I ako budemo iskreni  prema sebi, ne sećamo se mi dela iz naše prošlosti, nego se sećamo osećanja. Zatim sam shvatio da su priče, u stvari, moj teren, i da ću poludeti ukoliko ne počnem da ih zapisujem i ne podelim ih sa nekim drugim, stoga mislim da je ovo bio početak, ne odluka, već početak. Takođe, ja potičem iz umetničke porodice, moj pokojni otac bio je slikar i profesor slikanja u jednoj galeriji, a ja sam često odlazio u njegov studio i posmatrao kako stvara neku vrstu priča na platnu, i to je radio jako organizovano. Tada sam, verovatno nesvesno, shvatio da umetnost može biti profesija, ako posmatrate umetnost kao profesionalac, a ne da na to gledate kao na neki vid samoće ili ludila, koje morate da iskažete na kreativan način. Verujem u priče koje imaju oblik i strukturu.

Kako obično pronalazite ideje?

Obično ih ne pronalazim, ali ne znam da li je ovo ispravan odgovor, jer posle objavljenog dvadeset i jednog romana, osećam se kao profesionalac. Dakle, ja ne pronalazim ideje, ideje pronađu mene, a ako pitate gde: pa u slikama, glumi, u svakodnevnom, prosečnom životu, na ulici. Vidite nešto što je za vas jako neobično i drugačije, to može biti đubretar koji baca smeće u kontejner, ništa posebno, ali ako vam nešto sitno privuče pažnju, ako mislite da je nešto pogrešno ili neuobičajeno, to je početak priče. Jer pripovedač, pisac uvek prinalazi razlog za svaku radnju nekog lika u priči, pa tako zamišljate đubretara sa kantom, koji, hitpotetički, može biti taj lik iz priče. I može da vam se učini da nešto nije u redu sa tom slikom, možda je u ispeglanoj uniformi, možda je veoma čist dok radi taj posao, i to je ta razlika, to je ta srž priče u vama. I naravno, vi zaboravite na to, vozite automobil, obavljate svakodnevne poslove, idete u prodavnicu, ali s vremena na vreme razmišljate o toj sceni, i to vam je početak priče. Priča je svuda oko vas, priča se nalazi u očima pripovedača. Ljudi, naravno ne razumeju da se piscima ne dešavaju neobična stvari, kao što se to prikazuje u medijima ili filmovima, ne, pisac je taj koji je neobičan, a priče su uobičajene, kao u vašim životima, kao u mom životu, samo što ja iz toga stvorim novu priču.

Sa kakvim izazovima ste morali da se suočavate u karijeri?

Ne znam, možda onaj trenutak pred kraj pisanja romana, onaj trenutak kada završite rukopis i shvatite da taj rukopis više ne pripada vama. Poput deteta koje odlazi na fakultet u neku stranu državu, a vi ste, prethodnih šest ili osam meseci, godinu dana, radili sve za to dete. I sada je sve dobro, ali ste pomalo tužni jer se nešto završava i što je sudbina tog vašeg deteta, tj. romana, u tuđim rukama, a zatim i u izdavačkoj kući, za vreme rada sa urednikom ili grafičkim dizajenerom koji vam osmišljava naslovnu stranu, i naravno sa menadžerom produkcije. Pozdravljate se sa tim romanima, sa tim pričama koje su deo vašeg života. A onda kada se knjiga nađe na policama i u izlozima knjižara širom grada, vi šetate tuda, a niko, naravno, ne zna da ste vi autor. S vremena na vreme, moja izdavačka kuća iz Beograda, Laguna, najveća izdavačka kuća u Srbiji, uredi izlog sa po sto primeraka moje nove knjige. I tako, prođem tuda dok šetam psa, i ne prepoznajem svoju knjigu. To je, možda, najteža stvar, kao i naravno strah, strah u smislu da se pitate da li će se ikome svideti ova priča. To je demokratsko pravo čitaoca. Ne sviđaju mi se neke knjige drugih pisaca koje sam kupio i pročitao, i to je moje pravo. Isto je kao kada ste zaljubljeni, jer ne možete naterati tu drugu osobu da vas voli.

Preselili ste se u Ujedinjene Arapske Emirate i izabrali ste Fudžiera ženski koledž među svim ostalim koledžima i univerzitetima. Zašto?

Moji bivši učenici ovde su nekoliko godina bili predavači, pa su me oni pozvali. Volim da radim sa studentkinjama, jer sam sa njima pretežno radio u školama i univerzitetima, u svojoj dvadesetdvogodišnjoj karijeri, i zato što kreativno pisanje, sve što je estetskog tipa – pisanje drame ili scenarija – studentkinjama prirodno polazi za rukom. I verujem da sam stvorio nešto posebno, jer se sećam kako je moj otac uvek govorio da je profesor na fakultetu kao roditelj, i da ne treba tuđu decu da uči ono što ne bi učio svoju, što je velika odgovornost, a ja volim ovaj posao baš zbog te odgovornosti. Ovo nije slično poslu vozača ili pilota. Mada, možda je ovo pogrešna metafora, jer pilot, naravno, ima veliku odovornost, ali ja volim takvu odgovornost. A da ne spominjem to što me studenti poštuju, nikada niko od studenata nije pričao loše o meni. Kada se šetam ulicom, volim što mi studenti prilaze sa osmehom samo da bi me pozdravili, a naravno, ja se ne sećam koja su generacija i sa kog su fakulteta, a nekad se ne setim čak ni lika, ali kada vidim kako se obraduju, kao da su sreli starog prijatelja, pomislim kako je to vrhunac učenja, a ne postizanje poena, visina plate, napredak u karijeri. Zato mi je veoma jasno šta je posao profesora. Nemam velike ambicije, da postanem dekan univerziteta, na primer. Samo želim da radim sa mladim ljudima.

Koje je vaše mišljenje o gradu Fudžiera?

Ne znam baš, pošto sam ovde brucoš. Veoma neobičan grad, iako sam se već susreo sa arapskim državama, ali većinom u Sverenoj Africi, kao što su Maroko, Alžir, Tunis, Egipat i naravno, Liban. Jako mi se dopada Liban; pisao sam jedan roman o mom iskustvu u Libanu. A ovde je potpuno drugačije. Ovo je moja prva poseta Ujedinjenim Arapskim Emiratima i zanimljivo je to što je svaki od Emirata drugačiji, ne samo turistički gledano ili po boji peska, nego drugačiji u svakom smislu.

Šta Vas je inspirisalo da napišete romane „Persijsko ogledalo“ i „Libansko leto“? Neka lična iskustva ili je to samo fikcija?

To je fikcija, naravno, samo što ja ne znam gde se nalazi granica između fikcije i stvarnosti, jer se uvek upliću vaše misli i emocije u um neke druge osobe, a ta druga osoba jeste izmišljeni lik u knjizi. Razlog za to može biti što potičem iz države koja je bila istok Zapada i Zapad istoka. Moja zemlja, Srbija, uvek je bila između dve države, između islamske zajednice, tačnije turske kulture, i rimokatoličke zajednice u Austriji. Srbija je bila treća pored te dve zemlje, a mi smo grčki pravoslavci, hrišćani, ali nas Evropljani sa Zapada smatraju jako čudnim hrišćanima. Sličnosti sa Istokom se vide u hrani, u temperametnu, u psihologiji, u mentalitetu, a to sam posebno želeo da kažem mom narodu, tako što sam te neke činjenice naglasio u knjizi. Ali u mojoj zemlji, u političkom smislu, baš i nije popularno reći da imamo veze sa Istokom, kao i evropskom civilizacijom. U „Persijskom ogledalu“,  glavni lik želi da pobegne od rata u Jugoslaviji devedesetih godina. Zbog toga odlazi u Iran, ali takođe želi da pronađe određenog romanopisca, za koga je čuo da se zbog hodočašća nalazi u Iranu. Ali u tom romanu, moj glavni lik, Miloš, ne pronalazi pisca, već osobu koja može da mu bude blizanac, nekoga ko izgleda kao brat kojeg je izgubio. Tako shvata koliko mi, zapravo, imamo istočnjačkih korena. Ovo je, naravno, audio intervju, ali moj izgled, boja moje kože, mojih očiju i kose potvrđuju ovu tvrdnju.

Posetili ste mnoga mesta i bili u mnogim zemljama. Koje mesto vam je omiljeno?

Moja omiljena zemlja je Grčka, zato što tu idem na hodočašće svake godine ili svake dve godine, jer je moja majka poreklom Grkinja, i osećam da je Grčka moj dom. I ne samo u turističkom smislu, nego posmatrajući istoriju antičke Grčke u celosti, a moj doktorat se bazirao na mitologiji antičke Grčke u savremenim medijima, filmovima i romanima. To je bilo otkrivanje mojih korena. Tako da je Grčka zaista moja domovina.

Koliko vam je kultura Bliskog istoka pomogla da se prilagodite kulturi Ujedinjenih Arapskih Emirata?

Verujem u komunikaciju sa kulturom, ne verujem u ograničavanje jedne kulturne tradicije i zbog toga me sve inspiriše. Znate da je to slično arheološkom istraživanju. Na primer, jedete u nekom restoranu indijsko jelo za koje niste ni znali da postoji, ali zatim shvatite da vaša majka sprema nešto jako slično. I onda kada vidite da je, na primer, Amerikancima to jelo previše vruće ili ljuto, sasvim je racionalno da pomislite da ne pripadate toj, nego ovoj kulturi.

Koju knjigu ste najteže započeli, a koju najteže završili?

Najteže sam završio knjigu „Lisičje ludilo“. Zapeo sam na 75. strani, a baš sam pre toga razmišljao o autorskoj blokadi, kako je to nešto što su izmislili u Holivudu. Samo u holivudskim filmovima imate pisca koji ne zna kako da završi knjigu i to sve deluje tako dramatično. A onda sam shvatio da to zaista postoji i da sam zaglavio na 75. strani. A to je roman o dvojici antiheroja, koji su u braku, ali su neverni, i veoma su uredni i ludi i zato lisičje ludilo opisuje i jednog i drugog junaka. Ali ja opisujem glavnog junaka, supruga, koji je kao svaki drugi muškarac, i suprugu, koja je pristojna i fina, ali se na kraju sve menja, jer on shvata da je sve te lude i nemoralne stvari radio zato što ga je supruga izmanipulisala. I tako sam zapeo, nisam znao šta dalje da pišem. Napravio sam pauzu od nekoliko dana, i kada sam se vraćao kući iz drugog grada, sa jednog pozorišnog festivala, vozio sam tako ranom zorom, a sunčeva svetlost je baš bila neprijatna. Sa mnom je bio i kolega, koji je pričao o jednom bračnom paru, našim kolegama, i rekao je jednu rečenicu, a ja sam pomislio: „Tu rečenicu moram da iskoritim u knjizi!“. I taj određeni deo u priči, biće baš ovaj deo. Dakle, to je za mene baš bilo teško, i naravno, kao i svaki roman koji niste napisali do kraja, ili roman koji, hipotetički, ima kraj, uvek se sve razlikuje, jer priča prirodno ide svojim tokom i ti izmišljeni likovi su, u stvari živa bića, koja vas guraju u određenom pravcu.

Šta ste naučili pišući knjige i inspirišući druge?

Da je život zanimljiva stvar samo ako pažljivo analizirate stvari. U mom ličnom životu, životu obične osobe, ne verujem da me ljudi doživljavaju kao strpljivog čoveka. Jako sam brz i užurban, kao što možete da vidite sada, dok brzo govorim i brzo reagujem, ali dok pišem knjigu, veoma sam strpljiv, kao ribari koji svaki dan pecaju na istoj plaži, sa istim štapom i sa istom nadom. Nekad ništa ne uhvatite, i neko ti kaže: „Pa ovo je suludo, trošiš vreme“, ali sutradan se kući vratiš sa kofom punom ribe.“

Šta biste savetovali ljudima koji tek počinju da pišu?

Ne pišite priču jer znate kako to da radite, pošto to nije dovoljna motivacija. Napišite priču ako ne možete da živite sami sa sobom dok je ne napišete. To je moj moto. Ja ne pišem o stvarima o kojima umem da pišem. Mislim, za pare bih mogao da napišem roman o bilo kojoj temi, zato što sam profesionalac, ali to izbegavam i pišem samo o stvarima koje su postale moje male noćne more, neke teme o kojima toliko razmišljam i shvatim da su jako važne za mene, a ako su meni važne, verovatno su važne i drugim ljudima, ali isto tako i nisu važne drugim ljudima. Ali prepoznate to na promociji knjige, kada vam obožavalac priđe i traži potpis, i vi popričate sa njim dva ili pet minuta i vidite sjaj u njihovim očima, nebitno koliko godina imaju. Tada shvatite da, u stvari, radite jako dobar posao, jer ste uspeli da dirnete nekog drugog. Mislim da je u svetu u kom živimo, u svetu egoizma, konzumerizma, u svetu gde samo mislimo na sebe i zabijamo glave u Instagram i Facebook veoma važno naći neki lek ili nekoga, pisca ili ispovednika, nekoga ko će dodirnuti vašu dušu.

Da li mislite da knjige mogu da promene svet?

U današnje vreme, možda hoće u maloj meri. Egipatske piramide su napravljene od velikih i malih blokova kamenja, tako da se računa svaki uspeh koji proširuje vidike ljudima, koliko god on bio veliki ili mali. Mislim da je to dobra stvar, ali generalno gledano, knjige nikada nisu ni imale šansu da promene svet. Ali ako prestanemo da pokušavamo, to će biti veliki problem. Možda ovo govorim jer sam iz Evrope i jer sam navikao na poraz, ali i možda zato što znam da ne mogu da pobedim zlo u svetu, ali ako prestanem da se borim, šta će se onda desiti meni, vama ili bilo kome? Ali sve nam govori običan pozdrav ujutru, kada ste umorni i kada imate bezbroj problema, kada se javite nekome i kažete „Salam!“. Mislim da je sjajno što volim kada mi se osmehnu ljudi koje ne poznajem, onda moram i ja njima da se osmehnem, a to su samo dve sekunde koje nekome mogu da promene dan.

Da li imate druge hobije?

Vožnja biciklom. To sam jako voleo i čak sam bio u nacionalnom timu i takmičio sam se od srednje škole. Ovde sam kupio bicikl da se vozim Fudžierom, ali sam kupio i MTB bickil. Kod kuće sam se utrkivao biciklima, i mislim da više kilometara pređem biciklom nego kolima. To je moja strast, kao i psi.

Kada biste mogli da poručite nešto mlađem sebi, šta bi to bilo?

Mlađem sebi bih rekao da bude strpljiviji, da čeka prilike, a ne da ih preskače.
 
 
Intervju obavila: Zainab Šahin, studentkinja Fudžeira ženskog koledža, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima
 
Prevod: Lidijanjić


Podelite na društvenim mrežama:

uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
28.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
3 pitanja za tatjanu de rone laguna knjige 3 pitanja za… Tatjanu de Rone
28.11.2024.
Leto je 1960. godine. Džon Hjuston snima „Neprilagođene“ sa Merilin Monro, Klarkom Gejblom i Montgomerijem Klifom u glavnim ulogama… Film koji je ušao u anale istorije filma. Foto: Nicolas...
više
ljiljana šarac učenici su moja inspiracija i velika podrška laguna knjige Ljiljana Šarac: Učenici su moja inspiracija i velika podrška
28.11.2024.
Novi roman za mlade „Nije mi ovo trebalo“ Ljiljane Šarac, za razliku od njenog prvenca „Anđeo s jednim krilom“, donosi potpuno drugačiju energiju: on je vedar, veseo, razigran, raspričan, ponekad iron...
više
prikaz romana ahilova pesma lirski aspekt epskog sveta laguna knjige Prikaz romana „Ahilova pesma“: Lirski aspekt epskog sveta
28.11.2024.
Da je, umesto „Troje“ Volfganga Petersena (koja će ostati upamćena kao jedno od većih banalizovanja klasika od industrije pokretnih slika), nekim slučajem ekranizovan roman „Ahilova pesma“, kinem...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.