Mirjana Bobić Mojsilović prvo nas je osvojila kao novinar, a potom kao književnica i slikarka. Danas je jedna od naših najčitanijih spisateljica, njene knjige se prepričavaju, svaka se žena i muškarac može u njima lako pronaći. Njene drame već dugo žive i na pozorišnim daskama, a ona zajedno sa glumcima iz svojih predstava putuje po zemlji i svetu i beskrajno uživa u susretima sa pozorišnom i čitalačkom publikom. Knjiga „Gospodin pogrešni“ naći će se i na televiziji kao TV serija u Australiji. Sa Mirjanom Bobić Mojsilović pričali smo o ljubavi, muškarcima, o svemu o čemu piše i slika, o njenim željama i sitnicama u životu koje, kako kaže, jedine mogu da nam obećaju „srećan kraj“.
Kako izgleda dan kada ste samo slikarka? Ili on ne postoji... Da li malo pišete, pa slikate... Kako izgleda vaš dan kada ste kod kuće, u Beogradu?
Kad slikam, samo slikam, i ne mogu ništa drugo da radim. A slikam samo kad ne pišem. Dani su mi različiti, nekad haotični, užurbani, nekad opušteni, čak i lenji. Ne spadam, međutim, u one koji svakoga dana napišu nešto. Ja sam ekspresionista u svemu. Razbarušena sam, i ne mogu ništa da radim ako nema inspiracije.
Šta ovih dana slikate?
Jedno more, jednu plažu. Kod mene je uvek, na slikama, čežnja za letom, neki eho Kazancakisa, Džona Foulsa, Kavafijeve poezije. Moje slike su priče.
A šta čitate? Ko je vaš omiljeni pisac?
Upravo sam čitala Uelbeka, „Serotonin“. A čitam najrazličitije žanrove. Volim nove francuske pisce, na primer.
Izgleda da nam svima sleduje „Happy end“ (Srećan kraj)... Drugo izdanje vaše knjige koja nosi ovaj naziv, izašlo je 22. aprila.
To je moj prvi ljubavni roman i sada doživljava, skoro, punoletstvo. Ponovo sam ga sad pročitala, posle 17 godina od prvog izdanja. Smejala sam se, iznenađivala, i, majke mi, uživala. Zapanjilo me je da ništa nije izgubio na duhovitosti, savremenosti i šarmu. Da, svima nam je potreban srećan kraj.
Za one koji nisu čitali knjigu, preporučite je...
Jedna razvedena gimnazijska profesorka pada na šarm svog nekadašnjeg maturanta, koji se pojavljuje niotkuda posle 20 godina, misteriozan, sa neobičnom životnom pričom, dok se u beogradskoj čaršiji raspreda žučna rasprava o pravom identitetu latinoameričkog pisca za čijim romanom su svi poludeli. „Happy end“ je priča o ljubavi, ali i o knjigama koje nam spasavaju živote.
Ko je bio inspiracija za glavne junake? Da li biste sad nešto promenili?
Verujte da ništa ne bih promenila. Kada sam sada, posle toliko vremena, čitala moj roman, sve vreme kao da sam gledala neku fenomenalnu romantičnu komediju. A inspiracija? Moja junakinja Ljuba bi mogla da bude svaka žena od četrdesetak godina, a moj glavni junak je san svake normalne, pametne žene. Ako sam bila u stanju da takvog izmislim, on onda mora i da postoji u stvarnosti.
Kako da se izborimo za sopstveni srećan kraj na kraju svakog dana?
Tako što ga tražimo u malim stvarima. Samo u sitnicama.
Šta je za vas dobar kraj dana, kada kažete: „Ovo danas je baš bilo dobro“? A šta vas je u poslednje vreme baš razočaralo?
Dobar kraj dana je ako procenim da sam tog dana mnogo radila, ili se mnogo smejala, ili imala divne trenutke sa dragim ljudima. Uvek me razočara bezobrazluk.
Da li spremate novu knjigu?
Da, ali će ona izaći krajem godine. U međuvremenu spremam novo dopunjeno izdanje zbirke pesama „Obećao si mi“.
Brega počinje da radi nastavak „Karmen“. Da li biste možda ponovo bili saradnik na scenariju?
Ne verujem, jer zaista nemam vremena. Neko mora i da šeta ono kučence.
Da li znate koliko ste gradova obišli sa predstavama? Šta vam govore naši ljudi tamo negde daleko, koji dođu da gledaju vaše predstave, kupe sebi knjigu, a šta vam govore ovde po Srbiji? Šta koga najviše boli?
Oni su uvek nostalgični kad se pomene Srbija, kao što su ljudi nostalgični kad pominju sopstvenu mladost. Inače, ne znam koliko sam gradova obišla, dva puta sam bila u Australiji, dva puta u Kanadi, jednom u Americi, na turnejama, a o Srbiji i okruženju da i ne govorim. I ne nameravam da stanem.
Šta je za vas ljubav? Kakav treba da bude savršen muškarac? A kakva treba da bude savršena žena – za njega?
Savršen muškarac nalazi se u mojim romanima „Traži me“, koji je nedavno izašao u Laguni, i u romanima „Happy end“, „Majke mi bajka“, i donekle u romanu „Glad“, koji izlazi na jesen.
U „Muškoj azbuci“ otkrili ste da odlično poznajete „muški mozak“. Kakav je prosečan srpski muškarac? Šta mu to fali, pa je toliko žena koje su same? Kako da izbegnemo „gospodina pogrešnog“?
Ne možemo ga izbeći. Svako ima u svojoj ljubavnoj biografiji gospodina pogrešnog. Ali gospodin pravi je svaki muškarac koji na vreme shvati da je bio gospodin pogrešni. Prosečan srpski muškarac je razapet, na neki način i muškarci i žene danas su žrtve novog stila života koji promoviše telo i novac, a svima nam je najveći problem – duša.
A i ako uspemo da ga izbegnemo, Australijanci sigurno neće, tamo se snima serija upravo po vašoj knjizi „Gospodin pogrešni“... Da li je počelo snimanje? Znate li neke detalje? Kako vam je to zvučalo kada ste čuli? Da li će neko i ovde možda snimiti neku seriju ili film po vašim knjigama?
Prava za snimanje serije su otkupljena i ona važe dve godine. To znači da u tom periodu moraju da započnu produkciju. Za sada nemam nikakvog uticaja ni na šta, ali nadam se da će uspeti i da im prava neće propasti. A ako se to desi, onda ću vam se javiti iz Australije, sa premijere.
Kako brinete o svom zdravlju?
Mnogo pešačim, idem na gimnastiku, leti igram tenis. Osim toga, stanje u glavi je mnogo važno za vitalnost i zdravlje. Hranim se vrlo jednostavno i zdravo - svakog dana napravim ručak – povrće, salata, prženo jaje, parče sira. Riba. Meso jedem jednom nedeljno. Popijem čašu-dve vina – isključivo u društvu, uz večeru.
Čuvena je ona vaša priča o jednom Englezu koji vam je na letovanju u Grčkoj prišao i zamolio vas da ugasite cigarete jer smetaju njegovoj deci... Seli ste za drugi sto i nastavili da uživate u večeri i cigareti, a onda kada vam je zahvalio, rekli ste mu otprilike: „Ovo je Mediteran, kafana i terasa, a decu treba da voditi ranije na spavanje...“ Da li pušite ili ste i vi prešli na ove moderne, elektronske cigarete?
Pušim, umereno. Nisam ljubitelj surogata. Podržavam zabranu pušenja svuda, osim u kafanama. Odnosno, glasam za to da postoje kafane za nepušače. Ali, pazite ludilo – u Australiji je pušenje zabranjeno i na ulici.
Kako je vaš drug Arsa, koga ste predstavili javnosti svojom prelepom objavom na Instagramu? Fotografisali ste se sa njim dok je on u svojoj uniformi gradske čistoće čistio ulicu, a vi ste nam otkrili da Arsa i studira ekonomiju?
Moj drug Arsa je došao na moje veče u SKC 8. marta i doneo mi ružu. Dirnuo me je do suza. Nisam ga videla od onda kada sam na društvenim mrežama objavila malu sagu o njemu. On će i dalje ostati najneobičniji i najsvetliji primer za ideju da čitanje knjiga nikada nije uzaludno, i da knjige zaista spasavaju živote, bez obzira na to da li ih samo čitamo ili ih i pišemo.
Šta je ono na šta ste najviše ponosni kada razmišljate o svojoj ćerki? Šta vam je bilo najvažnije i najteže da je naučite? Čega ste se najviše plašili kao mama?
Srećna sam što je svoj čovek, a ponosna sam što je pametnija od mene, i što mi uvek da sjajne savete. Moj najbolji sagovornik. A plašila sam se, kao i svaka mama, svega.
Čega se inače plašite?
Ponekad pomislim kako se ničega ne plašim, a ponekad strah izvire iz pogleda na bilo šta. Međutim, kad osvestim svoje strahove, lako ih odagnam.
Šta je ono što želite u životu?
Želim lakoću i smeh, pre svega. Dobre vesti.
Koja je, danas, vaša pesma dana?
Možda moja pesma „Obećao si mi“?
Autor: J.Živković
Izvor: informer.rs