Mišel Obama otvorila dušu u intervjuu sa Oprom Vinfri, govoreći o svojoj autobiografiji „Moja priča“

Ako ste 6. septembra 2018. godine prolazili pored Herst zgrade u Njujorku, mogli ste da osetite kako čitavo zdanje pulsira. Oko dve stotine ljudi, urednici i izvršni direktori magazina Herst, kao i nekoliko uzbuđenih tinejdžerki, nestrpljivo su čekali da dođe moja specijalna gošća. Svaka od ovih osoba zaklela se na ćutanje, kako niko ne bi znao da će moja specijalna gošća uopšte doći, i kako ne bi širili informacije o onome što će možda reći u ovom intervjuu. Bila je to strogo čuvana tajna. Kao što sam rekla, prostorija je pulsirala od uzbuđenja koje su osećali zaposleni i nekoliko tinejdžerki.

Ali ko može da ih krivi za to? Mišel Lavan Robinson Obama ne voli da daje intervjue, a ovo je bio prvi put da će pričati o svojoj novoj autobiografiji „Moja priča“. Ovo je neverovatna knjiga – iz sveg srca vam savetujem da je pročitate. Poznajem gospođu Obamu već četrnaest godina, i mogu da vam kažem da je ona sve ono što mislite o njoj, ali i mnogo više od toga. Bila je dostojanstvena, graciozna prva dama, puna stila, ali u isto vreme, ona je ista kao i svi mi. Zadiviće vas!

Dopusti mi da na početku kažem da me ništa ne usrećuje više od dobre knjige. Čitajući tvoj predgovor, odmah sam osetila da si napisala sjajnu knjigu. Pogodila si pravo u centar. Knjiga je emotivna, moćna, iskrena, zaista drži pažnju.

Zašto si izabrala baš ovaj naziv za knjigu (Becoming, Postajanje, prim. Pžprev.)?

Imali smo listu sa različitim nazivima, koje ne bih sada da pominjem. Ali ovaj naslov koji smo izabrali je sve sažeo na jednostavan način. Najgore pitanje koje odrasli pitaju decu jeste „šta želiš da budeš kad porasteš“. Kao da postoji jedna opcija, kao da čovek posle toga prestaje da se razvija, kao da je to jedina stvar koju ćemo postići u životu.

Osoba odraste i postane mnogo toga, baš kao i ti.

Ne znate kuda će vas život odvesti. Ja to stalno govorim mladim ljudima. Znate, mislim da mlade žene u glavi imaju te određene godine, tu magičnu brojku, kada će početi da se osećaju kao odrasle osobe, kada će majke prestati da upravljaju njihovim životima.

Ali u mom slučaju, svaka decenija mog života donela mi je nešto sjajno, o čemu nisam mogla ni da sanjam. Da sam prestala ceo život da tragam za novim stvarima, verovatno bih propustila mnogo prilika. Tako da još uvek napredujem, a ova knjiga je priča o tome kako sam došla dovde. Nadam se da će ovo pokrenuti razgovore o životnim putevima i ciljevima, posebno među  mladim ljudima.

Verujem da sam u pravu kada kažem da sam, dok sam čitala knjigu, shvatila da te, sve što ti se desilo u životu, u stvari, spremalo za stvari koje će se odigrati u budućnosti.

Jeste, ako tako gledamo na ovo. Ako sebe smatrate ozbiljnom osobom, svaka odluka koju doneste u životu uticaće na ono šta ćete kasnije postati.

Tako je. A to je kod tebe moglo da se vidi čak u prvom razredu osnovne škole. Težila si ka tome da dostigneš jako visoke ciljeve.

Majka mi je govorila da ponekad preterujem.

Značilo ti je da nižeš uspehe i dobijaš priznanja za njih.

Jeste. Kada malo bolje razmislim, od malih nogu sam razumela srž stvari. Roditelji su nas rano naučili da mislimo svojom glavom i da imamo svoje ideje.

Znači, pustili su tebe i tvog brata Krega da sami sve shvatite?

Tako je. Shvatila sam da je uspeh jako bitan, da se to vidi kod dece, i da ako to ne pokažete odmah, ljudi će misliti da niste dovoljno dobri, a naročito ako ste dete crne rase, poreklom iz radničke porodice, koje živi na Južnoj strani Čikaga. Nisam želela da ljudi misle kako nisam marljivo dete. Nisam želela da me smatraju lošim detetom „od kojeg ništa neće biti“. Ne postoje loša deca, već loše okolnosti.

U knjizi pišeš kako su roditelji ulagali u tebe i brata. Nisu imali vlastiti dom, nisu nigde putovali...

Sve su uložili u  nas. Moja majka nije išla kod frizera. Nije kupovala novu odeću. Moj otac je radio u smenama. Mogla sam da vidim kako sve žrtvuju bog nas.

U knjizi si nam opisala detalje o vezi sa Barakom, od prosidbe, pa nadalje. Takođe pišeš i to tome kako ste na početku braka bili različiti. Napisala si: „Razumela sam da bi mi iz najbolje namere rekao: 'Upravo krećem' ili 'Tu sam uskoro'. I jedno vreme sam verovala u te reči. Okupala bih devojčice, i sa njima do kasno čekala Baraka, kako bi mogle da zagrle oca pre spavanja.“ A zatim opisuješ scenu gde ga ti sama čekaš: „Rekao je: 'Evo me, upravo krećem, upravo krećem'.“ Ali nije došao. Napisala si da si mogla da čuješ zvuk prekidač kada bi ugasila svetlo. Taj zvuk te razljućivao. Išla si na spavanje ljuta.

Tako je. Kada se venčaš i dobiješ decu, tvoj plan je pauziran. Posebno ako se udaš za nekoga čija karijera guta sve pred sobom, kao što to radi politika. Barak Obama me je naučio kako da se opustim, ali ja baš i nisam rođena za to. Dobili smo dvoje dece, a ja pokušavam sve da nosim na svojim leđima dok on putuje iz Vašingtona ili Springfilda. Bio je toliko optimističan, mislio je da ima više vremena, pa je zato uvek bio prezauzet. Pokušava da žonglira sa stvarima i nije mu zanimljivo dok ne bude natrpan toliko, da postoji mogućnost da mu sve ispadne. Tako da smo morali da radimo na našem braku. Išli smo kod bračnog savetnika, kako bi rešili sve ove probleme.

Takođe si napisala: „Kad god bi otišao, osećala bih se ranjivo.“ Lično smatram da je ova rečenica sjajna, jer to se ne čuje svaki dan od moderne žene, a pogotovo ne od prve dame.

Ja se stalno osećam ranjivo. Morala sam da naučim kako da iskažem tugu i prazninu koju bih osetila kada ne bi bio tu, kako bi on to razumeo. Njemu daljina nije predstavljala problem kao što je meni. Godinama je odrastao bez majke, ali je znao da ga majka voli. S druge strane, ja sam mislila da se ljubav iskazuje kada su ljudi jedno pored drugog. Ljubav je kada večerate zajedno, kada ste dosledni, kada ste prisutni. Tako da sam morala sa njim da podelim svoju ranjivost i da naučim da volim na drugačiji način. Bio je to jako važan put koji sam morala da pređem kako bi on i ja imali odnos kakav sad imamo.

Da li ste osećali pritisak jer ste bili prva Afroamerička porodica koja je bila na vlasti?

Logično da jesmo! Osetili smo pritisak čim se Barak kandidovao. Kao prvo, morali smo da ubedimo naše ljude da jedan crnac može da pobedi. Ali to je bilo teško, čak i u Ajovi. Morali smo da pridobijemo crnce, jer oni, kao i moji baka i deka, nisu verovali da je to izvodljivo. Oni su to želeli, želeli su da jedan od njih bude na vlasti, ali godine životnog iskustva su im govorile da je to nemoguće. Hilari im je bila sigurna opcija, jer su nju znali. Bilo je bolno i teško poverovati da će Amerika ostaviti rasizam i po strani dopustiti jednom crncu da pobedi. Kada je Barak pobedio u Ajovi, ljudi su počeli da veruju da je promena možda i moguća.

Kako je to kada on nosi težinu sveta na svojim leđima, ali se oslanja na tebe, da ne bi pao? Kako uspevaš da se izboriš sa tim?

Pokušala sam da budem stabilna u svom tom njegovom haosu. Radila sam ono što sam učila od kad sam bila mala. Kada bi se lišće u njegovom životu kovitlalo na vetru, ja sam bila stablo koje je čvrsto stajalo na mestu. Porodične večere su bile obavezne čak i u Beloj kući. Tražila sam da svi to poštujemo, jer iako mi je suprug predsednik, mora da zna šta se dešava u našim životima. Mora da prisustvuje porodičnoj večeri i izađe iz Ovalne kancelarije kako bi pričao sa svojim ćerkama.

Deca pružaju utehu. Pomažu vam da ne mislite na probleme koji vas muče u toku dana, već da se fokusirate na neke druge teme, kao što je spašavanje tigrova, na primer. To je bio glavni Malijin cilj – za vreme njegovog mandata zalagala se za spašavanje tigrova. Bilo je zanimljivo slušati i o njihovim prijateljima iz škole, fokusirati se na živote drugih ljudi, biti uključen u čari porodice i vlastite dece. Plus, naš moto je bio da u Istočnom krilu sve moramo savršeno da odradimo. Bili smo svesni da će sve što uradimo imati pozitivan uticaj. U Zapadnom krilu su se vodili ozbiljni razgovori. Zato smo želeli da Istočno krilo, u kom smo živeli, bude ispunjen radošću. Tako je i bilo. Savetnici za državnu sigurnost bi sa mnom pričali o određenim temama. Ušli bi u moju kancelariju koja je uvek bila lepo ukrašena sa dosta cveća i jabuka. Zajedno bi se smejali i pričali o važnim temama, da na kraju nisu želeli da odu. Ja bih rekla: „Gospodo, to bi bilo to“, a oni bi odgovorili: „Ali ne želimo da se vratimo u Zapadno krilo!“

Završavaš knjigu rečima: „I ja pokušavam da se ujedinim sa silom koja je veća i jača od bilo kojih izbora, vođa ili vesti na televiziji, a ta sila se zove optimizam. Za mene je to neki vid vere, lek za strah.“ Da li osećaš taj optimizam kada se radi o  Sjedinjenim Američkim Državama, kada vidiš šta postajemo kao nacija?

Da. Moramo da budemo optimistični zbog naše dece. Postavljamo sto za njih, a na tom stolu ne smemo da im serviramo lošu hranu. Moramo da im pružimo nadu. Nećemo postići nikakav napredak ako se bojimo, a to je upravo ono što sada osećamo. Strah je oružje kojima se služe samo kukavice. Ali deca se rađaju puna nade i optimizma, bez obzira na to odakle dolaze i kakve su im životne priče. Misle da mogu da postanu bilo šta na ovom svetu, jer smo mi ti koji im govore da je to moguće. Zato imamo odgovornost da budemo optimistični i da tako koračamo kroz život.

Optimistična si kada se radi o SAD?

Svi moramo biti optimistični.

Autor: Opra Vinfri
Izvor: oprahmag.com
Prevod: Lidija Janjić