Mišel Obama u razgovoru sa Oprom Vinfri

Početkom prošle godine Opra je u sklopu turneje „Vizija 2020“ posetila devet američkih gradova i održala velike javne intervjue sa zvezdama poput Lejdi Gage, Tine Fej, Dženifer Lopez i Kejt Hadson. Tokom gostovanja u Bruklinu 8. februara, Opra je razgovarala sa bivšom prvom damom Sjedinjenih Američkih Država, Mišel Obamom.

Prethodna godina je za tebe bila možda i najuspešnija. Objavila si knjigu „Moja priča“ koja ne samo da je najprodavanija autobiografija 2019. godine već je odmah zauzela i prvo mesto na listi najprodavanijih memoara svih vremena. Prodata je u preko 12 miliona primeraka. Ovo je sjajan trenutak u istoriji da se bude snažna, sigurna, samouverena žena.

Apsolutno. Mnogo ljudi je sebe pronašlo u mojoj priči. Ovo je takođe sjajno vreme da vrednujete i prihvatite svoju priču. Mnogi ljudi su mi se javili sa pitanjem da li mi je bilo teško da ispričam svoju priču koja je delikatna. Pisala sam o ozbiljnim temama poput problema u braku ili teškoćama da ostanem u drugom stanju. Moj odgovor je: „Ne, to je moja priča“. Prihvatam svaki aspekt onoga što jesam jer, kao što sam rekla, volim svoju priču – sve uspone i padove i prepreke sa kojima sam se srela. Mislim da sam iz ovoga naučila da ljudi jesu empatični. Gravitiramo jedni ka drugima kada vidimo i dobro i loše jer nas to čini ljudima. Mislim da su se ljudi vezali za ljudskost u ovoj priči.

Tokom turneje obišla si preko 30 gradova. Da li se tokom turneje dogodilo nešto neočekivano?

Obišli smo 34 grada, a išli smo i u Evropu. Ne mogu da kažem da me je iznenadilo, ali ljudi su željni povezivanja. Svedocim smo toga i sada, u ovom trenutku – ljudi se okupljaju, izlaze iz svojih života i samoće koja se javlja usled opsesije društvenim mrežama. Osećamo se usamljeno. Kada se okupimo da pričamo o knjizi ili zdravlju ili bilo čemu, to nas podseća da nismo toliko različiti. Mislim da potcenjujemo ljudsku potrebu da se osećamo povezano. Savremena kultura nam poručuje da ljudi ne žele da razgovaraju o knjigama i dubokim temama, ali nije tako.

Kada smo kod savremene kulture – stvari su otišle predaleko. Dno je postalo još dublje i kako se sada izdići iznad svega?

Lako je pasti na dno. Zbog toga je ljudima jednostavno da ih vodi strah i da se dele, lako je zaplašiti ljude. Ali to je kratkotrajna stvar. Ali ono što sam naučila od svog supruga i tokom osam godina u Beloj kući je da su ovaj život i naše odgovovornosti u ovom svetu mnogo veće od nas samih. Mislim da je silazak na dno vezan za naš ego – time ništa ne rešavamo, želimo da se osvetimo za nešto što nam se dogodilo. Ali kada posmatramo svrhu – moja svrha na ovoj planeti nije da brinem o svom malom egu, postoji važnija svrha za mene. Kada o nečemu govorim, moram da razmišljam o tome kakav uzor želim da budem, koje reči ću izgovoriti i kako će one uticati na mlade koji se ugledaju na mene. To je šira slika koja nam pomaže da se izdignemo i kada o njoj razmišljamo, nećemo se baviti prečicama koje nam omogućavaju da se osećamo bolje u datom trenutku. Ako ne rešavamo problem, ako ne pokrećemo stvari, onda se ne izdižemo već smo sebični.

Kada je neko zvezda poput tebe – uzor i jedna od najcenjenijih žena na svetu, da li to utiče na tvoje odluke?

Oduvek sam verovala da kada ste poznati i imate uticaja, imate i odgovornost. Uvek razmišljam o deci, mnogo mi je stalo do mladih ljudi. I znam da ono što govorimo, ono što čuju da izgovaramo, ima trajan efekat. Ja sam majka, stalo mi je do dece, zato mnogo vodim računa o tome šta će deca čuti iz mojih usta. Veoma ozbiljno shvatam reči koje ću reći deci. Kada sam sa mladima, želim da budu svesni da ih vidim, da osoba koja je ovoliko poznata misli da su lepi, pametni, plemeniti i dobri.

Koji je najbolji savet koji si dala svojim ćerkama?

O Bože, dala sam im toliko saveta da im je muka od mene. (smeh) Ono što im ponavljam oduvek je da moraju da idu svojim putem, da se ne osvrću jedna na drugu, ili na mene i svog oca, već da upoznaju same sebe i da shvate ko žele da budu. Ne želim da sebe vrednuju na osnovu spoljnih uticaja, a devojčicama je jako teško da to rade.

Kako ste uspeli da ih ne razmazite s obzirom na to da ste živeli u Beloj kući i imali pristup svemu?

Nama je bilo lako jer mislimo da one to ne zaslužuju. (smeh) Sve polazi od izbora partnera i ako ne delite iste vrednosti, teško je da nešto postignete. Roditeljstvo je stalan proces i svako dete je različito tako da principe koje ste primenjivali na prvom detetu, ne moraju nužno biti najbolji i za drugo. Nismo se samo stvorili u Beloj kući. Ja sam Mišel iz južnog dela Čikaga i sada imam odeću i nakit, ali kada sam bila mala, majka mi je šila odeću. Odgajani smo tako da nam bude jasno koliko je dovoljno, da budemo zahvalni na onome što imamo. Tako je bilo i tokom života u Beloj kući, nije se promenilo samo zato što smo promenili kuću.

Šta te naučio brak za ovih 28 godina?

Da je pre svega reč o ozbiljnom radu. A i to da sam odgovorna za sopstvenu sreću. Da se nisam udala za Baraka da bi me on učinio srećnom. Niko ne može da me usreći i moja razočaranja su posledice očekivanja šta bi on trebalo da uradi za mene, a ni sama nisam shvatila šta zapravo želim. Što sam više uspevala da sama odredim svoju putanju, to sam bila uspešnija u braku.

Nedavno sam intervjuisala Tinu Fej i ona je rekla da je sada u životnom dobu kada ume da ceni što joj se telo menjalo. Na čemu si najviše zahvalna kada je tvoje telo u pitanju?

To što je moje, samo moje. To što je zdravo i svakodnevno radi. Veoma se trudim da ga ne osuđujem. Drugačije je i moramo da poznajemo svoje telo jer ono sa 56 godina ne može da radi stvari koje je moglo sa 36. Živa smo bića, nismo mašine: ostajemo bez benzina, potrebno nam je pogonsko gorivo, svetlost i sunce, tako da moram dobro da razumem šta je potrebno mom telu kako bi me što bolje služilo sada i u budućnosti. Moj otac je živeo sa invaliditetom i nije mogao da hoda, zato moram da cenim ono što mi je Bog podario.



Volim koliko slobodno izgovaraš 56!

Ura za mene! (smeh) Mi žene smo toliko smešne jer pored svega sa čime se susrećemo, opterećujemo se brojem godina i trudimo se da izgledamo kao kada smo imale 20. Sa druge strane muškarci mogu da izgledaju kako žele. Imala sam te razgovore sa ćerkama kada bi se požalile da ne mogu da obuku farmerke od prošle godine. „Ali sada si godinu dana starija, postaješ žena. Nemaš više telo deteta.“ Starimo i naše telo se menja. I to je nešto što i sebi neprestano moram da ponavljam jer takođe osuđujem sebe i posmatram kako mi se menja telo.

Sećam se da sam te intervjuisala pre prve promocije knjige, bila si nervozna i čak si rekla da se plašiš da se niko neće pojaviti.

Naravno, živela sam osam godina u čauri Bele kuće. Znala sam donekle da sam popularna i da bi ljudi bili zainteresovani da pročitaju moju knjigu, ali nisam mogla da pretpostavim koliko ih je. Znate, ima isto tako ljudi koji me ne vole i nazivaju me đavolom. Pisala sam o tome kako su me sve nazivali tokom kampanje kada sam podržavala Baraka. Zvali su me „neamerikankom“ i takve stvari vam se zalepe. Muškarci su komentarisali veličinu moje zadnjice. Govorili su mi da sam besna. Takve stvari umeju da zabole i teraju vas da se zapitate šta to ljudi vide na vama. Takođe, ja sam crna žena u Americi – nisu nas učili da smo lepe. I to je teret sa kojim ne može svako da se poistoveti.

Da li je ova turneja i toliko interesovanje uspelo da ublaži neke od tih stvari?

Olakšanje ne dolazi kroz obožavanje ili prodaju knjige. Rad na tome dolazi iznutra. Reč je o glasovima u mojoj glavi. Moram da reprogramiram ono što se tu nakupilo, ono što se ponavljalo. Zato mnogo pažnje obraćam na to šta će deca da čuju od mene jer moj glas može da postane deo tog programa koji imaju u glavi.

Šta ti taj glas govori?

Uvek je to pitanje: „Da li dovoljno vredno radiš? Da li svoju platformu koristiš u dobre svrhe? Da li si fokusirana na ono što je potrebno drugim ljudima?“ Upravo sam provela godinu dana na turneji tokom koje sam pričala o sebi i mislim da je vreme da kažem: „Dosta!“ Hajde sada da pričamo o nekom drugom. Gde su te devojčice koje ne idu u školu? Na kraju krajeva, zato sam tu – da istaknem šta se dešava mladim devojkama. Verujem da je to delovanje koje je neophodno.

Opiši nam svoj savršeni dan – od doručka do večere.

Pre svega, nalazimo se negde gde je toplo. Na Havajima, ili takvom nekom mestu. Probudila bih se i vežabala, bila bih napolju. Uglavnom ne doručkujem. Otišla bih u dugu šetnju da vidim okean i planine. Volim da budem napolju jer tokom većeg dela života nemamo slobodu da budemo napolju zbog bezbednosti. I Barak i ja čeznemo za time da smo napolju.

Vratila bih se iz duge šetnje i ručala sa svojim suprugom. Sedela bih na plaži i čitala. Ili bih pričala sa nekom od drugarica.

Da li i dalje kuvaš?

Ne. (smeh) To je jedna od stvari u definisanju sebe koje mi nisu potrebne – ne moram da kuvam. Znam da ti voliš da kuvaš...

Volim da kuvam samo kad to poželim.

Ja nikada ne želim! (smeh) Ne volim da kuvam. Kuvala sam tolike godine, dokazala sam da mogu, sve sam ih nahranila, sada ne moram.

Kako se oporavljaš od lošeg dana?

Isključim sve spoljne uticaje jer uglavnom je reč o nečemu eksternom zbog čega se osećam loše.

Šta smatraš da je tvoja supermoć?

Uh.. ne znam da li bih to tako nazvala, ali nadam se da je to moja sposobnost da činim da se ljudi osećaju primećenim. Da ljudi sa kojima sam u kontaktu znaju da ih vidim i čujem. Posebno mladi ljudi. Nadam se da imam tu moć. Da im podarim ono što ja nisam imala u njihovim godinama – osećaj važnosti i relevatnosti u svetu. I nadam se da je moja moć empatija. Pokušavam da razumem ljude kako se osećaju kada su ljuti i rade pogrešne stvari. Mislim da nam svima toga nedostaje – da razumemo druge ljude, njihov bol i strahove.

Nakon 2016. godine kada pogledamo i tebe i Baraka, stičemo utisak da ste otkrili šta znači živeti najbolji mogući život. Jeste li?

Da, mislim da jesmo. Mi smo srećni ljudi. Bila je prava čast služiti ovoj zemlji, najveća privilegija mog života. I trudiću se da nastavim da budem osoba koja je u službi, postaraću se da moj život bude značajn i za nekog drugog. Ali tih osam godina je bilo teško, to je težak posao. Sve posle toga je... da, naravno da izgledamo srećnije jer nismo više tamo. (smeh) A i naravno da smo srećni, zašto ne bismo bili – zdravi smo, imamo jedno drugo, imamo svrhu. Ne mogu da sedim ovde i žalim se na svoj život jer me više brinu životi ljudi koji nemaju glas – oni koji nemaju posao, zdravstveno osiguranje – zato mi je teško da pogledam život koji mi je dat i žalim se na bilo šta.

Preuzeto sa: youtube.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: © Chuck Kennedy / Wikimedia Commons