Misli velikih književnika nikad ne gube na aktuelnosti

Većina ljudi od pera dvadesetog veka – bilo da su pisali knjige, eseje ili novinske članke – po svemu sudeći pisala je i mnogo pisama. Njihova prepiska ponekad odražava i oblikuje njihov „pravi“ književni rad; ponekad se i sama pojavljuje u vidu knjige. Za Džordža Orvela važi i jedno i drugo; njegova sabrana pisma objavljena su 2013. godine, a uredio ih je Piter Dejvidson. U toj knjizi pronašli smo ovo pismo koje je u celini takođe objavio i sajt Daily beast. Orvel je to pismo napisao 1944. godine Noelu Vilmetu koji ga je pitao „jesu li totalitarizam, obožavanje vođa, itd. zaista u porastu“ s obzirom na to da „očigledno ne uspevaju u Engleskoj i SAD“:


 
Moram reći da verujem, ili da strepim, da u svetu načelno takve pojave jačaju. Hitler će nesumnjivo uskoro nestati, ali će to doprineti jačanju a) Staljina, b) anglo-američkih milionera i c) raznovrsnih malih firera kakav je De Gol. Svi nacionalni pokreti, čak i oni nastali kao otpor nemačkoj okupaciji, kao da stiču nedemokratske oblike, da su okupljeni oko nekog nadljudskog firera (Hitler, Staljin, Salazar, Franko, Gandi, De Valera su različiti primeri) i usvajaju stav da cilj opravdava sredstvo. Širom sveta pokreti kao da se okreću ka centralizovanoj privredi koja se može podesiti da „radi“ u ekonomskom smislu, ali koja nije demokratski organizovana i sklona je uspostavljanju kastinskog sistema. S tim idu i užasi emocionalnog nacionalizma i neverice u postojanje objektivne istine izazvane potrebom da sve činjenice moraju da se poklapaju s rečima i proročanstvima nekog nepogrešivog firera. Istorija već u izvesnom smislu prestaje da postoji; drugim rečima, ne postoji istorija našeg doba koja bi bila opšteprihvaćena, a precizne nauke su ugrožene čim vojnička potreba prestane da primorava ljude da se pridržavaju merila. Hitler može da tvrdi da su Jevreji započeli rat, i ako pobedi, to će postati zvanična istorija. On ne može reći da su dva i dva pet jer za potrebe balistike, na primer, dva i dva moraju biti četiri. No, ako svet kakvog se pribojavam nastane, svet s dve ili tri velike superdržave koje nisu u stanju da pokore jedna drugu, dva i dva možda će biti pet ako firer tako poželi.  To je, koliko za sada vidim, pravac u kom se krećemo, mada se to, naravno, može i promeniti.

Što se tiče relativne otpornosti Velike Britanije i SAD, šta god pacifisti i ostali govorili, mi još nismo skliznuli u totalitarizam i to je veoma povoljan znak. Kao što sam objasnio u svojoj knjizi „Lav i jednorog“, ja duboko verujem u engleski narod i njegovu sposobnost da centralizuje svoju privredu ne uništavajući slobodu. No, ne smemo zaboraviti da Velika Britanija i SAD nisu bile u istinskom iskušenju, da nisu upoznale poraz ni teške patnje i da postoje neki rđavi znaci kao ravnoteža dobrima. Za početak, tu je sveopšta ravnodušnost prema opadanju demokratije. Shvatate li, na primer, da u Engleskoj niko mlađi od dvadeset šest godina ne glasa i da do sada niko nije video da ogromnu masu ljudi tog doba nije briga za to? Osim toga, intelektualci su naklonjeniji totalitarizmu od običnih ljudi. Načelno gledano, čitava engleska inteligencija protivila se Hitleru, ali po cenu prihvatanja Staljina. Većina intelektualaca savršeno je spremna za diktatorske metode, tajnu policiju, sistematsko falsifikovanje istorije itd, pod uslovom da im se čini da je sve to na „našoj“ strani. Činjenica da u Engleskoj nema fašističkog pokreta uglavnom znači da mladi, u ovom trenutku, svoju budućnost traže negde drugde. Ne možemo pouzdano znati da se to neće promeniti i da obični ljudi za deset godina neće misliti ono što intelektualci misle danas. Ja se nadam da neće biti tako, čak i verujem da neće, ali za to će biti neophodno dosta borbe. Ako neko jednostavno smatra da se sve to radi zarad opšteg dobra i ne ukazuje na zlokobne simptome, onda samo privlači totalitarizam bliže.

Pitali ste me zbog čega podržavam rat ako smatram da se svet primiče fašizmu. Ovaj rat je izbor između dva zla – kao i svaki drugi rat, rekao bih. Znam dovoljno o britanskom imperijalizmu da ga ne volim, ali podržavaću ga u borbi protiv nacizma ili japanskog imperijalizma kao manje zlo. Slično tome, podržavaću Sovjetski Savez u borbi protiv Nemačke jer mislim da ne može u potpunosti da pobegne od svoje prošlosti i zadrži dovoljno izvornih ideja revolucije da stvori nešto dugotrajnije od nacističke Nemačke. Mislim, a tako sam mislio otkako je rat počeo otprilike 1936, da je naš cilj bolji, ali da ga moramo poboljšavati, što obuhata i neprestanu kritiku.
        Iskreno Vaš,
        Džordž Orvel
 
Tri godine kasnije Orvel je napisao „1984“. Dve godine posle toga knjiga je objavljena i za brojne naraštaje čitalaca postala je možda najrečitija književna beseda protiv sveta svedenog na superdržave, natopljenog „emocionalnim nacionalizmom“, sveta koji prihvata „diktatorske metode i tajnu policiju“ i sistematsko falsifikovanje istorije, sveta prožetog sklonošću ka „neverici u postojanje objektivne istine izazvanoj potrebom da sve činjenice moraju da se poklapaju s rečima i proročanstvima nekog nepogrešivog firera.“
 
Izvor: openculture.com
Prevod: Nenad Dropulić