Mogu li priče da nas zaštite od robotske apokalipse?

Prijatelji u mom čitalačkom klubu tvrde da ne provode svi na ovom svetu brinući zbog robotske apokalipse. Meni je to čudno jer mi je savršeno jasno da što više kontrole prepušamo veštačkoj inteligenciji (AI) – tako što dopuštamo robotima da voze naše automobile, biju naše bitke i zabavljaju našu decu – rizik da će jednog dana postati samosvesni i da će odlučiti da radije ne bi da budu naše sluge, povećava se iz dana u dan.

Ja nisam jedina koju ovo brine. Tehničko-intelektualni trijumvirat Stiven Hoking, Ilon Mask i Bil Gejts izražavao je već slične brige. Stiven Hoking je jednom prilikkom rekao: „Uspeh stvaranja AI trebalo bi da bude najveći događaj u ljudskoj istoriji. Nažalost, mogao bi da bude i poslednji…“

Ako ste tip osobe koju više dotiče umetnost od podataka, onda bih mogla da vam ukažem na razmišljanja Džejmsa Kamerona, Bila Adama i Isaka Asimova sa sličnim upozorenjem.

Srećom, postoji nekoliko grupa sastavljenih od naučnika i drugih ozbiljnih intelektualaca koji se bave ovim problemom, uključujući Centar za proučavanje egzistencijalnog rizika Univerziteta Kembridž. Tu su i brojni istraživači koji se ovim pitanjem bave iz više eksperimentalne perspektive.

Alison Flad iz „Gardijana“ nedavno je predstavila veliki pregled jednog takvog eksperimentalnog pristupa. U toj studiji, Mark Ridl i Brent Harison iz Škole interaktivnog kompjutinga sa Tehnološkkog institute Džordžije pokušali su da veštačkoj inteligenciji omoguće razumevanje ljudskih vrednosti tako što bi je izložili pričama – vinjetama sa protagonistima koji doživljavaju različite avanture. Sistem je bivao nagrađen za odluke koje bi bile u skladu sa ljudskim društvenim normama i vrednostima – to jest, odlukama koje bi bile slične onima iz priče.

„U teoriji, sabrana dela nekog društva mogla bi da budu učitana u AI i vrednosti iz priča bi mogle da postanu delovi ciljeva AI, što je ekvivalent pisanju 'pravila' društva“, rekao je vođa studije.

Ovo istraživanje postavlja interesantno pitanje: da li davanje fikcije veštačkoj inteligenciji može da joj pomogne da bolje razume ljudske vrednosti i izbore i ako može, da li bi sličan efekat to imalo i na običnu inteligenciju? Ljudska bića?

Čitajući fikciju mi smo na neki način poput kompjuterskog programa iz studije – prolazimo kroz simulacije moguće egzistencije na svetu. Osećamo zadovoljstvo zbog nove ljubavi ili uranjanja u blistavo more jednog jutra u avgustu. Osećamo bol kada povredimo prijatelja iz ljubomore i očaj zbog gubitka deteta u jednom trenutku nepažnje. Zaista deluje moguće da rutinsko prolaženje kroz ove simulacije može da poveća našu empatiju, našu sposobnost da se stavimo na tuđe mesto i razumemo njihove izbore i perspektive.



Ima sve više dokaza u korist toga da su ljudi koji često čitaju bolji na testovima interpersonalne osetljivosti od onih koji ređe uzimaju knjigu u ruke. Još je važnije (iz eksperimentalne perspektive) da je kod ljudi kojima je nasumice dodeljena narativna fikcija da je pročitaju došlo do privremenog poboljšanja njihovih sposobnosti empatije u odnosu na one koji su čitali esejistiku koja nije iziskivala emotivno uživljavanje. Čitanje fikcije povezano je sa smanjenim rodnim stereotipima i većim osećajem za jednakost polova.

Iako je ovo teže testirati, često čitanje fikcije može da nas nauči da imamo više razumevanja prema drugima u stvarnom životu a moglo bi i da smanji broj svađa sa strancima i prijateljima. Svest da postoji pozadina pogrešnih koraka i loših oduka znači da ne možemo a da ne ponudimo neko objašnjenje zašto nas je osoba u mercedesu presekla ili zašto je naš najbolji prijatelj tako grubo prekinuo razgovor.

Tip fikcije u kojoj ljudi uživaju se prilično razlikuje od osobe do osobe. Jedno intrigantno pitanje je da li različite tipove ličnosti privlače različiti žanrovi fikcije – nešto čime sam se bavila u članku „What Kind of Person Loves Scary Movies?“ Drugačije, ali donekle srodno pitanje je da li psiha ima veću korist od nekih žanrova u odnosu na druge. Odnosno, da li čitanje romana o serijskom ubici smanjuje empatiju u odnosu na literaturu o tome kako nam se svetovi urušavaju ali čovečanstvo opstaje posle kataklizmičkog događaja?

Nema mnogo studija koje testiraju ovo pitanje ali jedna korelaciona studija je ukazala da od svih žanrova postoji jedan koji je najviše povezan sa empatijom (možete li da pogodite?)... ljubavni romani.

Naravno, protivotrov deluje samo ako se izmesti iz školskog okruženja, jer se ljudima ne može propisati šta da čitaju. Ali zato možemo da podržimo biblioteke, reafirmaciju humanističkog obrazovanja u školama i finansiranje što više različitih pisaca u našim zajednicama. Jer čitanje fikcije  iz različitih perspektiva može da proširi naš um i zaštiti nas da ne postanemo plen narativima zasnovanim na strahu koji se oslanjaju na to da nismo u stanju da uzmemo u obzir druge perspektive.

I ko zna, možda će ako steknemo potencijal Termintora da apsorbujemo vrednosti kroz čitanje fikcije oni biti manje skloni da nas unište.

 Izvor: www.psychologytoday.com
Autor: Sara Rouz Kavana