„Moja priča“ Mišel Obame: priča o rasi, braku i ružnoj strani politike

Ovi memoari razotkriavju i pružaju novi ugao posmatranja na odrastanje u južnom Čikagu i uspone i padove života uz Baraka Obamu.

Pre nego što vam otkrijem zbog čega mnogo volim Mišel Obamu, dozvolite mi da počnem sa onim što mi kod nje smeta. Bivša prva dama je pravi majstor u tome da vam pomuti stavove, čak i one za koje ste bili sigurni da ih nikada ne biste podržali. Pre svega, tu je sam koncept prve dame. Samo razmislite o tome. Za bilo koju feministkinju, mada iskreno i bilo koga ko poima problem jednakosti polova u 21. veku, ovaj koncept za sobom ostavlja gorak ukus. To je pozicija koja podrazumeva da žena – uprkos svoj kompleksnosti, sjajnim dostignućima ili ljudskim problemima i pređašnjem životu – bude ukalupljena u ulogu koja je, po svojoj definiciji, podređena muškarcu za kog se udala.

Ta uloga nikada nije bila jasno definisana zato što bi to, pretpostavljam, iziskivalo da na videlo ispliva istina koja nimalo nije laskava – da ona u suštini podrazumeva da žena bude ukras svom mužu. Prve dame ne samo da podržavaju patrijarhalne vrednosti, već su i njihovo oličenje, a u ovom svetu koji i dalje ne toleriše dominaciju žena, biti ukras svom mužu podrazumeva umanjivanje i ograđivanje od sopstvenih postignuća jer predsednik ne sme biti zasenjen.

Mišel Obama predstavlja sliku i priliku prave prve dame, dok je njena životna priča istovremeno uklopljena u priču o američkom snu. Iz ugla Afroamerikanaca to može predstavljati problem, jer, kako je Malkom X to lepo sročio: „Ne vidim ja nikakav američki san. Ono što vidim je američki košmar.“ Njena uloga u ostvarivanju američkog sna pripada, kako budućnosti, tako i prošlim vremenima. Za Afroamerikance se često govori da nikada nisu iskusili „dobra stara vremena“. Jer, za kojim bi to tačno vremenima u američkoj istoriji mogli biti nostalgični? I to u državi koja je promovisala ropstvo i segregaciju? Ili imala dugu i mučnu borbu za građanska prava? Ili možda potlačeni ekonomski položaj i rasizam koji su ostali nakon pomenutih borbi?

Upravo usred tog mraka i haosa možemo uočiti neodoljivu svetlost kojom Mišel Obama zrači. U knjizi „Moja priča“ prvi put možemo čitati o njenom životu, i to iz njenog ugla. Čitaćemo o njenom detinjstvu provedenom u južnom Čikagu, prikazanim na najameričkiji mogući način: o složnoj četvoročlanoj porodici koja stanuje u jednosobnom stanu kuće u kojoj je na spratu ispod njih živela njena baba-tetka Robi, profesorka klavira. Saznaćemo da celu porodicu krase marljivost i upornost, što će im pomoći da napreduju u životu.

Da su bračni par Obama kojim slučajem Britanci, ovo bi bila priča o klasnoj borbi. Mišel će sebe iz mlađih dana opisati kao „razboritu“. Kasnije, za vreme kampanje koju je prvi put vodila sa svojim mužem, prisećaće se trenutka kada je shvatila da je jedan od njenih najvažnijih zadataka da podeli svoju životnu priču sa „ljudima koji su me, uprkos drugoj boji kože, podsećali na moju porodicu – poštanski radnici koji su nekad imali veće snove baš kao [njen deda] Dendi, nastavnice klavira koje brinu o dobrobiti zajednice kao Robi; mame koje su odlučile da budu domaćice i bile aktivne u Udruženju roditelja i nastavnika baš kao moja majka; plavi okovratnici koji bi učinili sve za svoje porodice baš kao moj tata. Nije mi bila potrebna vežba niti sam koristila beleške. Govorila sam samo ono što sam iskreno osećala.“

Ali ta zaštitnička ljubav prema detinjstvu nije sprečila Obamu da zanemari patnju i nepravdu sa kojom je njena zajednica bila suočena, a koju je svaki Amerikanac mogao da iskusi. Četvrt u kojoj je odrasla doživela je naglu promenu prilivom belaca i kasnije će „propasti pod navalom siromaštva i nasilnih bandi te postati jedno od najopasnijih delova grada“. Iskustvo sa policijom, koje je veoma rano doživela sa svojim bratom Krejgom, naučilo ju je da ih „boja kože činila metom“. Takva iskustva nisu prestala da se događaju članovima njene porodice što je u njima „rađalo bar malo ogorčenosti i nepoverenja“.

Ipak, priča o rasi, koju nam Mišel Obama predstavlja, uglavnom nije prikazana sa njene tačke gledišta, već iz perspektive onih koji su boju njene kože koristili kao oružje protiv nje same. „Glasine i komentari puni predrasuda gotovo uvek su prenosili ne baš suptilne poruke o rasi s ciljem da uskomešaju najdublji i najružniji strah među glasačima. Nemojte dozvoliti crncima da pobede.“ Priseća se i poruka „ljute crnkinje“ i kada se „jedan američki kongresmen narugao mojoj zadnjici.“

Međutim, zahvaljujući dostojanstvenom tonu kojim je ova knjiga napisana, čini se da je izostavljeno mnogo više onih strašnih delova života, nego što ih je evocirano. Naslovnica Njujorkera na kojoj je prikazana kao naoružana pripadnica Crnih pantera, na primer, ili kada je Foks Njuz objavio grafički prikaz nje kao majke Obamine dece – poput pređašnjih metafora koje je predstavljaju kao „kraljicu dobrobiti“, političkih „pištaljki za pse“ poruka (dvosmislena poruka čija oba značenja jedan deo javnosti nije u stanju da prepozna) koje dovode u pitanje ideju da ukoliko je crnačka porodica u središtu problema sa kojima se Amerika suočava, kako je moguće da jedna takva porodica može da ih reši? Ili kada je voditelj Foksa Bil O’Rajli izjavio: „Ne želim da budem deo linča uperenog protiv Mišel Obame osim ukoliko ne bude dokaza.“

Igrom slučaja, upravo je O'Rajlijeva knjiga ta koju će Obamini memoari „Moja priča“ neminovno svrgnuti sa vrha liste najprodavanijih knjiga i navesti ga da uputi usiljeno uljudan tvit o tome kako je, uprkos njegovim nesimpatijama, napravila ustupak da bude prijatna prema njegovoj ćerci na zabavi. To je gest koji se apsolutno može očekivati od lepo vaspitane Mišel Obame. „Kada neko udara nisko, mi pucamo visoko.“

Ova knjiga zapravo razrađuje postulate njenih uverenja, ne izostavljajući izlive iskrenosti o tome kako je politika uticala na njen život. Do sada sam pročitao dve knjige koje je objavio Barak Obama, te Mišelini memoari predstavljaju onaj delić slagalice koji je sve vreme nedostajao da bi se sagledala celokupna slika njihovog vrtoglavog životnog puta. Knjiga sadrži predivne detalje o njihovoj ljubavnoj priči, kao na primer detalj o tome kada je pokušala da mu namesti druge devojke, da bi otkrila da je „previše promišljen“ da bi izlazio u barove u koje dolaze samci da se upoznaju i druže. Takođe ćemo imati uvid u potresne i emotivne trenutke poput pobačaja, usamljenost koja ide rame uz rame u životu sa čovekom čiji poziv često ne ostavlja previše prostora za druge stvari, što će dovesti do toga da krene na terapiju za parove kako im se brak ne bi raspao.

„Suživot s Barakovim jakim osećajem o svojoj svrsi – spavanje u istom krevetu s tim osećajem, doručak s tim osećajem – značio je da ću morati da se prilagodim“, piše Mišel. Otvorenost sa kojom govori o porodičnom životu – pritisak brige o detetu, računi, dugovanja, karijera i roditeljstvo – prilično je zanimljiva zato što su to obične stvari ali ona nije imala prava da one za nju budu „obične“.

Kako akademik Ula Tejlor navodi: „Ideja da je žena 'radikalna' samo zato što je brižna majka, crnkinja sa karijerom, govori mnogo toga o tome kako Amerikanci doživljavaju supruge političara, i pomaže nam da bolje razumemo zašto se smatra da je Mišel Obama previše snažna za jednu prvu damu.“

Teško bismo mogli da budemo cinični kada je reč o Mišelinom čvrstom karakteru ili o njenoj autentičnosti. Knjiga potvrđuje ono što smo mogli da primetimo tokom perioda koji je provela u Beloj kući: iako je možda morala da se prilagodi ulozi koja se od prve dame očekuje sa političkog stanovišta, ipak je tu ulogu vrlo ubedljivo odigrala. Njenu iskrenu odbojnost prema politici teško je ne primetiti, i u knjizi koja je čvrsto ograđena od uvreda i klevetanja, čini se da je politički proces jedina stvar koju otvoreno vređa.

„Nisam videla smisao u tome da stojim u teretani na otvorenom ili amfiteatru srednje škole kako bih slušala uzvišena obećanja i klišee“, piše ona. „Politika nije mesto za dobre ljude“, ništa više od „ružnih odnosa crvenih protiv plavih“, kojih se gnušala. Nakon toga, sledećim zaključkom pokušava da se ogradi od upornih spekulacija o njenoj kandidaturi: „Pošto me ljudi često pitaju, ovde ću otvoreno odgovoriti: ne nameravam da se kandidujem, nikad.“

To je jedini trenutak u kome možete da pomislite da je poznajete možda bolje i od nje same. Nekoliko osvrta na politiku i jedna rečenica u kojoj izjavljuje da se nikada neće kandidovati za funkciju, ne pije toliko vodu nakon svih tih stranica koje bez ikakve sumnje čine političku knjigu. Teško je a ne prisetiti se njenog odgovora kada su je upitali o izazovima političkog maratona koji vodi njen muž: „Ne može se uporediti sa našom prošlošću.“

Tokom mandata Baraka Obame, upravo je nasleđe Mišel Obame, kao afroamerikanskog iskustva, istorije Juga, ono što je odmah prepoznala kao nešto što je „utkano u nju“,omogućilo i obezbedilo glavnu podršku među crnim glasačima. To isplivava u ovoj knjizi, obogaćeno pređašnjim mučnim iskustvima i opažanjem da je Trampov ulazak u Belu kuću označio „živopisna raznolikost… Smenila ju je jednoobraznost koja mi je delovala tmurno: slika belih muškaraca s kojom sam se toliko puta srela u životu.“

„Moja priča“ se može čitati kao Obamin prvi pokušaj da skrene pažnju na potresno stanje u današnjem društvu. I definitivno nije poslednje što ćemo od nje čuti.

Autor: Afua Hirš
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković